"A on meni nema Bosne"

(Pres RS)

Gornji naslov će predratne generacije podsetiti na istoimenu monodramu Josipa Pejakovića, a savremene čitaoce na nedavnu rusku prognozu o nestanku BiH. Mapu sa velikom Albanijom u kojoj se nalaze Kosovo i zapadna Makedonija, sa Bosnom podeljenom između Hrvatske i Srbije, u okviru šire prekompozicije granica u Evropi, objavili su kao top-vest svi mediji u regionu.

Usledili su novinski komentari koji su, međutim, osporavali ili stručni autoritet autora, ili validnost predviđanja, ili ozbiljnost "Ekspres Gazete", koja je prognozu objavila i naših redakcija koje su to prenele. Većina komentatora je o čitavom slučaju pisala u posprdnom tonu. To me podsetilo na šegačenja, moja i mojih fakultetskih kolega, sa predratnim vojnim predavanjima (ONO i DSZ) na kojima su nam oficiri JNA u strogo poverljivom tonu otkrivali tajne mape CIA o rasturanju SFRJ. Posle se, međutim, tragično ispostavilo da je ta teorija zavere bila zapravo američka samoispunjavajuća prognoza.

Generalno, kritičke rezerve prema takvim geopolitičkim vizijama jesu neophodne, ali to ne znači da ih treba apriori odbaciti. "Ruska prognoza" zaista deluje neuverljivo kada govori o podeli Italije, novom pograničnom francusko-nemačkom raskusurivanju (Alzas i Lorena) i prekrajanju Poljske, ali ne i kada predviđa uspeh secesionističkih pokreta u Španiji (Katalonija, Baskija), Belgiji (Flandrija, Valonija), Britaniji (Severna Irska), Francuskoj (Korzika) i Rusiji (Čečenija). U ovom slučaju mape Evrope za 2035. polaze od sasvim realnih dezintegracionih procesa koje generiše neusklađenost etničkih i državnih granica na mnogim tačkama Starog kontinenta.

A kada je reč o Balkanu, posle iskustva sa Kosovom, i Makedonija i BiH izgledaju kao zreli kandidati za nova precrtavanja i crtanja. Sve deklaracije Vašingtona kako više neće dozvoliti promene granica na Balkanu izgledaju neuverljivo nakon kršenja povelje OEBS-a o nepovredivosti državnih granica u Evropi i zapadne podrške raspadu i SFRJ i SRJ i Srbije. Jednako neuverljivo kao što deluju i poruke Brisela o relativizaciji državnih granica sa ulaskom u EU, nasuprot činjenici da i samu Belgiju trese raskol Flamanaca i Valonaca.

Kompetentni komentatori, istina, upozoravaju da je do širih prekompozicija granica istorijski dolazilo samo nakon svetskih ratova, a u to pravilo ubrajaju i kraj hladnog rata. Ali, posle globalnog političkog zemljotresa koji je izazvao pad Berlinskog zida, tlo još podrhtava na delovima planete, daleko od toga da se potpuno smirilo i stabilizovalo. U najmanju ruku, još nije održana međunarodna konferencija koja bi bila pandan Versajskoj ili onoj na Jalti, a na kojoj bi se autoritativno sumirala previranja od 1989. i dugoročnije betonirao novouspostavljeni poredak. Naprotiv, promene odnosa snaga na relaciji SAD - Kina - Rusija, koje su u toku, kazuju nam da je geopolitička igra tek na početku a ne na kraju.

Najveću pažnju "ruska prognoza" je, sasvim očekivano, izazvala u BiH, jer je na mapi naprosto izbrisana, a odgovarajući prostor podeljen prema legendarnom Tuđmanovom crtežu na salveti. Da uzor nije bio navodni dogovor sa Miloševićem u Karađorđevu, svedoči to što je veći deo Bosne, a posebno Hercegovine, pripojen Hrvatskoj, a ne Srbiji. Zato zapadni Mostar sa slatkom nevericom ćuti, Banjaluci sreću kvari što bi se Krajina našla na pogrešnoj strani nove granice, a uznemireno Sarajevo zbunjeno reaguje u rasponu od ignorancije, preko ismevanja, do ratnih pokliča. Iz ozbiljno zabrinute akademske zajednice glavnog grada BiH tako dolaze naučne ocene da je sve to "beogradsko maslo i da Srbi kao i obično manipulišu ne samo Rusima nego i Amerikancima", da "srećom još ima dovoljno Bošnjaka koji su spremni da ginu za Bosnu", da bi "u univerzitetsku nastavu trebalo vratiti predvojničku obuku" i sl. Nije li to "bošnjačka potvrda" da "ruska prognoza" ipak nije naivna.

Generacijama koje veći deo svoga veka prožive u okviru stabilnog političkog okruženja sve krupnije promene izgledaju malo ili nimalo verovatne. Generacije koje, naprotiv, dožive dramatičan politički lom i iskustvo građanskog rata, raspad države i promenu društveno-ekonomskog sistema, ne veruju ni u kakvu potpuno izvesnu perspektivu. Ko bi, recimo, od Sarajlija, Banjalučana ili Mostaraca početkom 80-ih poverovao šta će ga snaći samo desetak godina kasnije, pa makar da su im pravu prognozu predočili i najveći svetski politički i politikološki autoriteti. Sada su, međutim, ti isti ljudi skloni da poveruju i u ono što drugima deluje nemoguće.

Sa dugoročnijim političkim prognozama problem nije u tome koliko imaju veze sa našom današnjom realnošću, nego baš u tome što nastaju na osnovu ekstrapolacije aktuelnih procesa i ne računaju na velika iznenađenja za koja nikad ne znamo unapred. Kada se radi o BiH, jedino je sigurno da ništa nije isključeno ni kratkoročno, a kamoli na duži rok. "Ruska prognoza" predviđa novu muslimansku državu na jugu Francuske, pa zašto ne bi i nestanak muslimanske države na Balkanu. Možda Monika Beluči, tokom boravka u Srpskoj, i nije omaškom izjavila da se lepo oseća u Srbiji. Uostalom, ona Pejakovićeva "A on meni nema Bosne" i nastala je svojevremeno kao reakcija jednog bosnoljuba na dezintegraciju BiH koja se nazirala još u zlatno doba socijalističkog zajedništva njenih naroda i narodnosti.