Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Белгијски модел и паралеле са БиХ |
уторак, 26. март 2013. | |
(Пресс РС) У четвртак 21. марта, у Бањалуци се, напокон, појавио Јан Пеуманс, председник парламента Фландрије. Зашто "напокон"? Па зато што смо чекали двадесетак година да дође један високи званичник из неке државе ЕУ и да јавно посведочи да постојање Републике Српске није у супротности са европским стандардима. Односно, да децентрализовани политички систем, са највишим степеном аутономије делова, сам по себи, није кочница ни развоја земље нити препрека на путу ка ЕУ. Званичник Белгије, која је живи пример да је такав поредак не само функционалан, него и ефикасан и продуктиван, потврдио је на свечаној седници Народне скупштине РС оно исто што званичници Српске тврде већ седам година. И трпе "међународне" приговоре због "запаљиве реторике", "рушења БиХ", "сецесије" и сл. БиХ и Белгија Јан Пеуманс, хвала богу, није говорио о традиционалном босанском мулти-култи комшилуку, о ратним злочинима и жртвама, етничким чишћењима и повратницима, о слову и духу Дејтонског споразума, о Сејдићу и Финцију, попису становништва и о новом ултимативном року који су нам задале бриселске еврократе. Једноставно је испричао како су Фландријци и Валонци своју заједничку, својевремено унитарну Белгију преобликовали у федералну државу чије становништво ужива највиши животни стандард у Европи. "Радили смо то дуго, стрпљиво и упорно, мирним преговорима, уз узајамно поштовање колективних осећања и интереса. Није било једноставно и тражило је велике напоре и политичара и грађана", истакао је Пеуманс. А његов домаћин Игор Радојичић је, такође за говорницом, извео бројне паралеле са ситуацијом у БиХ и у белгијском моделу препознао аргумент против не само сарајевске тезе да се "искључиво централизацијом односно развлашћивањем ентитета, може створити економски и политички функционална држава". Ваља подсетити да, током 1991. и почетком 1992. године, на белгијски модел нису биле гадљиве ни наше комшије. Напротив, Изетбеговић и Кљујић су тада са Караџићем размењивали литературу о белгијској и швајцарској консоцијацији те као лидери националних партија (покрета), водили интензивне преговоре о унутрашњој територијалној подели на етничком принципу. А такав приступ је подржавао и Кутиљеро испред Брисела. Због тога је предратно трагање за политичком формулом за БиХ и било измештено из седмочланог Председништва Републике и поверено трочланим делегацијама СДА, СДС-а и ХДЗ-а. Међу преговарачима су тако били Караџић (без државне функције) и Крајишник (председник Скупштине), а не Плавшићева (члан Председништва), Мухамед Ченгић (вицепремијер) и Махмутчехајић (вицепремијер), а не Абдић (члан Председништва), итд. На идеју да све врати у Председништво БиХ и себе прогласи председником свих Босанаца и Херцеговаца, Изетбеговић је дошао тек онда када је српско руководство отерао на Пале, а хрватско у Груде. Од тада датира његова унитаристичка фикција о "грађанској БиХ", коју је лансирала национално-верска СДА и прихватиле је све остале муслиманско-бошњачке странке те је заједно следе до дан-данас. Парадоксално, то им није сметало да наставе преговоре са вођама СДС-а и ХДЗ-а поводом међународних мировних иницијатива које су, од лисабонске до дејтонске, све одреда биле засноване на унутрашњој територијално-етничкој подели БиХ, а не на унитарној и централизованој држави. Пеумансов туш Но, када је изгледало да су се потписом Дејтонског споразума, све са ентитетима и кантонима, вратили у политичку реалност, управо су креатори и спонзори тог споразума, причама о "духу Дејтона", "доградњи Дејтона", "Дејтону плус" и сл, поново распалили старе фантазије нових националних лидера, почевши од Хариса Силајџића, па надаље. Пеумансов туш у Народној скупштини РС, сам по себи, сигурно их неће отрезнити, уколико белгијски званичник није дошао у Бањалуку као гласник ЕУ и ако Игор Радојичић његову посету није аранжирао приликом недавног боравка у САД. Но, у политици чак и промена терминологије нешто говори. Дуго нам се претило уставним реформама и функционалнијим системом, иза чега није било тешко препознати континуитет преношења надлежности са ентитетских влада на Савет министара у Сарајеву, односно централизацију и унитаризацију БиХ. Сада се одједном уводи нови флексибилнији термин "координација" и то не само у заједничким органима, него и међу ентитетима - директно. То даје извесну наду да су у Вашингтону и Бриселу проценили да је "белгијски модел" једино решење за одрживу БиХ и да је излагање фландријског политичара у Бањалуци враћање у игру идеја о радикалној децентрализацији, високим аутономијама и (кон)федерализацији. Белгија је, истина, прошле године прошла кроз вишемесечну унутрашњу кризу на ивици распада државе, али је политичком вољом Фландријаца и Валонаца и превладана. Последња диктатура Ако те "политичке воље", коју је Пеуманс посебно истакао, не буде код сва три народа у БиХ, алтернативе су - диктатура или распад. Западни политиколози су одавно указали да је "Босна последња диктатура у Европи". То ће и остати све док има високог представника који са бонским овлаштењима стоји изнад слободно изабраних народних представника и демократски донесених закона, без обзира на то што је Валентин Инцко у последње време заиста спустио гард. А оног момента када фактички већ независно Косово заокружи и своје северне границе, тешко да ће неко пронаћи било који аргумент, осим аргумента силе, да Србима у БиХ оспори право на самоопредељење до отцепљења. Наравно, Сарајево не мора признати независну Српску, баш као што ни Београд неће независно Косово. Али, боже мој... |