BiH - brže ka NATO, nego ka EU?

Za razliku od desetogodišnjice Dejtonskog sporazuma, dvadeseta godišnjicu uspostavljanja dejtonske BiH protekla je bez one euforije o „skorom“ priključenju BiH Evropskoj uniji i NATO alijansi: briselski uslovi za napredak na „evropskom“ putu su razvodnjeni, dok su američki uslovi koncentrisani prevashodno na rešavanje pitanja vojne imovine zarad ubrzavanja „atlantskog“ puta.

Ubrzavanje puta ka NATO umesto ustavnih promena

Samo pre deset godina, pod američkim patronatom političke vođe Srba, Hrvata i Bošnjaka za svega nekoliko meseci pred kraj 2005. i početkom 2006. godine dogovorili su se o promenama Ustava BiH(Aneksa IV Dejtonskog sporazuma) kojima bi BiH, praktično, umesto Saveta ministara BiH dobila ojačanu centralnu vladu sa dva nova ministarstva, a time i niz nadležnosti na nivou BiH. Tadašnji, a i sadašnji vodeći srpski političari Milorad Dodik, Mladen Ivanić, Mladen Bosić i Dragan Čavić, prihvatili su bez mnogo muke taj tzv. „aprilski paket“ ustavnih promena, ali je on propao u Parlamentarnoj skupštini BiH (april, 2006) samo zato što se tadašnjem vodećem bošnjačkom političaru Harisu Silajdžiću nije svidelo što u tom „paketu“ nije bilo još više centralnih institucija. Protiv je bilo i nekoliko disidenata u SDA i HDZ-u BiH,dok je iz Republike Srpske protiv glasao samo poslanik SRS, smatrajući da je i to „malo“ centralizacije u pomenutom „paketu“ - previše za RS.

Takođe, u jesen 2005. godine svi pomenuti srpski političari dali su pristanak na ukidanje Vojske RS i formiranje Oružanih snaga BiH sastavljenih od tri nacionalna puka(srpski, hrvatski i bošnjački), a uz to su u novi Zakon o odbrani BiH ugradili i formulaciju(član 84.) da će „Parlamentarna skupština BiH, Savet ministara BiH i Predsedništvo BiH(.....) provesti potrebne aktivnosti za prijem BiH u članstvo NATO-a“ . Tako je pre deset godina BiH postala jedina zemlja u svetu u kojoj je članstvo u NATO-u predviđeno zakonom !?

Srpski političari su se, u međuvremenu, malo predomislili, pa poslednjih godina govore da bi o članstvu u NATO trebalo raspisati referendum, odnosno da neće dati svoj glas za ulazak u NATO ukoliko tamo ne uđe i Srbija. Pa, ipak, srpski političari su rešili da pristanu na upis vojne imovine koja se nalazi na teritoriji RS na ministarstvo odbrane BiH, što je ključni uslov da BiH dobije Akcioni plan za članstvo(MAP) u NATO-u. Istina, prema političkom sporazumu iz Banjaluke od pre tri godine, srpski političari su taj pristanak vezali za podelu civilne imovine, tražeći da sve bude regulisano zakonom, s čime su se složili vodeći bošnjački i hrvatski političari.

Ali, kako dogovor o zakonu nije postignut, ministarstvo odbrane BiH započelo je samo da upisuje vojnu imovinu na sebe, najpre u Federaciji BiH, a ove godine su na sebe upisali i imovinu koju koriste Oružane snage BiH u Han Pijesku u Republici Srpskoj. Vlasti RS su se usprotivile, Sud BiH je doneo presudu u korist ministarstva odbrane BiH, ali se Pravobranilaštvo RS žalilo, pa se sada čeka drugostepena presuda u Sudu BiH.

Srpski političari su se, u međuvremenu, malo podelili u ovom pitanju: predstavnici RS iz redova Saveza za promene u institucijama BiH ne protive se upisu imovine na ministarstvo odbrane BiH, podsećajući da je SNSD-ov funkcioner Nebojša Radmanović dok je bio srpski član Predsedništva BiH potpisao odluku o knjiženju pomenute imovine, a iz SNSD-a se sada protive knjiženju, nadajući se da će im za pravo dati Sud BiH.  Pritom se, međutim, uzdaju i u odluku OHR-a o donošenju Zakon o privremenoj zabrani raspolaganja državnom imovinom, iako u OHR-u kažu da ta odluka nije smetnja knjiženju vojne imovine na ministarstvo odbrane BiH .

Akoli, pak, Sud BiH potvrdi prvostepenu odluku u slučaju vojne imovine u Han Pijesku, može se očekivati da će i preostalih 18 vojnih lokacija u RS relativno brzo biti upisano na ministarstvo odbrane BiH, pa će BiH ubrzo postati i kandidat za članstvo u NATO. Istini za volju, do tog članstva može proteći još mnogo godina, ali sva je prilika da će u trećoj deceniji života dejtonske BiH biti mnogo jasnije da li će se srpski političari kao i do sada „protiviti“ postepenom uvođenju BiH u NATO ili će pokušati da se izbore za kakvu-takvu vojnu neutralnost, ukoliko to ostane zvanična politika vlasti u Srbiji, s tim da u tom "poslu" mogu računati - ako budu hteli, znali i/ili umeli - i na protivljenje Rusije širenju NATO. Za bošnjačke i hrvatske političare učlanjavanje BiH u NATO ostaje prvorazredni cilj, na putu do tog cilja gotovo da nemaju nikakvih međusobnih nesuglasica, a u njihovom "poslu" imaju bezrezervnu podršku svojih saveznika Hrvatske, Turske i SAD.

Bošnjačko-hrvatske nesuglasice - "kočnica" na putu ka EU?

S druge strane, izgleda da je nemogućnost rešavanja ključnih bošnjačko-hrvatskih nesuglasica na „evropskom putu“ BiH ove godine naterala EU da znatno ublaži svoje dugogodišnje uslove za približavanje EU. Istina, do ublažavanja uslova nije došlo kada je reč o zahtevu Hrvatske, odnosno Brisela,  da BiH "adaptira" SSP sa EU tako što će maltene dopustiti bescarinski uvoz za najveći broj proizvoda iz EU u BiH. To će biti smetnja i namerama vlasti BiH da već u januaru predaju aplikaciju za članstvo u EU, sem ukoliko na kraju BiH ne poklekne pred zahtevom EU i time svoju ionako skromnu primarnu, pre svega poljoprivrednju proizvodnju, ne dovede na ivicu nestanka. To je možda moguće izbeći otvaranjem izvoza ka Rusiji i Turskoj, ali za to je potrebno više vremena od mesec-dva dana.

Daleko više vremena biće potrebno bošnjačkim i hrvatskim političarima da usaglase održiv mehanizam koordinacije za "usklađivanje" zakona BiH sa regulativom EU, imajući u vidu da Hrvati ne nameravaju da ostanu bez mogućnosti veta svojih kantona u tom procesu "usklađivanja". A najviše vremena trebaće i jednima i drugima da sprovedu presudu "Sejdić, Finci", odnosno da usklade izborni zakon kako bi bio onemogućeno da Bošnjaci preglasavaju Hrvate na izborima za predstavnike vlasti u Federaciji BiH i na niovu BiH. Koliko je teško rešiti taj problem, govori i činjenica da su u Briselu, posle dugo godina neuspešnih pregovora, odlučili da sprovođenje presude "Sejdić, Finci" izostave sa spiska uslova za podnošenje aplikacije BiH za članstvo u EU i ostave za neki naredni period.

No, i u budućem vremenu teško će doći do bošnjačko-hrvatskog kompromisa u ovoj stvari, pošto Hrvati nameravaju da što pre dobiju makar svoju izbornu jedinicu, dok vodeći bošnjački političari na to ne pristaju, jer smatraju da time Hrvatima ostavljaju mogućnost za naknadno uspostavljanje hrvatskog entiteta ili, recimo, jednog većeg kantona sa hrvatskom većinom u procesu ukrupnjavanja kantona u FBiH. Taj politički proces obeležiće treću deceniju dejtonske BiH, a nije izvesno da će tada biti i završen.

Da će odgovor Bošnjaka hrvatskim težnjama biti ne samo snažan, već i ofanzivan, potvrdio je nedavno vodeći bošnjački političar Bakir Izetbegović, predlogom za spajanje Hercegovačko-neretvanskog kantona sa Srednjobosanskim. Tim predlogom Izetbegović je preuzeo političku inicijativu od Hrvata i njihovih saveznika u EU, pri čemu je, naravno, prvenstveno vodio računa o bošnjačkim interesima. Jer, prosta računica govori da bi Hrvati u Izetbegovićevom "spajanju" kantona ostali bez apsolutne većinske vlasti u kantonu u kome čine ubedljivu većinu, a zauzvrat dobili tanku većinu u mnogo većem kantonu, koja bi u naredne dve decenije "iscurela" u korist Bošnjaka.

Kako se hrvatsko stanovništvo neprekidno odliva i iz kantona u kojima su ubedljiva većina, jasno je da će se hrvatski političari truditi makar da zadrže sadašnju kantonalnu podelu, ali ih to ostavlja u defanzivi prema predlozima poput Izetbegovićevog, koji će se u Sarajevu predstavljati kao konstruktivna rešenja koja idu u susret zahtevima EU za smanjenje glomazne administracije u FBiH.

Izetbegović i ostali bošnjački političari ne zaostaju ni u odgovoru na težnje Srba u RS, što se jasno videlo prilikom podnošenja jedinstvenog srpskog predloga za izbacivanje stranih sudija iz Ustavnog suda BiH. Bošnjaci pristaju da pregovaraju o tome samo pod uslovom da u pregovarački "paket" uđe i entitetsko glasanje, iako se dobro zna da taj ustavni mehanizam Srbima predstavlja poslednju liniju odbrane od centralizacije BiH. Pritom valja podsetiti da zahtev iz Sarajeva za "redukcijom" entitetskog glasanja nije nov i da ga Izetbegović nije prvi izmislio, te da se, takođe, predstavlja kao rešenje koje ide u pravcu "ubrzavanja" puta BiH ka EU.

Naravno, "kompromise" kakve nude Izetbegović i ostali bošnjački političari, Srbi i Hrvati ne shvataju kao konstruktivne predloge na "evropskom putu" BiH. Njihovu nevericu teško da će moći da razbiju - ako kojim slučajem pokušaju -  i vlasti u Beogradu i Zagrebu.