BiH, Srbija i Naser Orić

Hapšenje muslimanskog ratnog komandanta u Srebrenici Nasera Orića u Švajcarskoj, pod optužbama Tužilaštva Srbije za ratne zločine da je učestvovao u zločinima u leto 1992. godine u Zalazju i Donjim Potočarima kod Srebrenice zajedno sa još tri Bošnjaka – od kojih je jedan ratni komandant policije u Srebrenici Hakija Meholjić – uzburkalo je odnose i unutar BiH i između bošnjačkih političara u Sarajevu i vlasti u Beogradu.

Predstavnici udruženja porodica srpskih žrtava u Republici Srpskoj u hapšenju Orića vide mogućnost da on bude izručen Srbiji i tamo krivično gonjen makar za zločine nad devetoro Srba koje su zarobile muslimanske snage na području Srebrenice u julu 1992. godine. S druge strane, bošnjački političari predvođeni bošnjačkim članom Predsedništva BiH Bakirom Izetbegovićem, spremni su da Orića zaštite od izručenja na svaki mogući način. Izetbegović je to nedvosmisleno pokazao i u februaru prošle godine kada je - zajedno sa svojim „ljutim“ političkim protivnicima Fahrudinom Radončićem, liderom SBB-a BiH i liderom SDP-a BiH Zlatkom Lagumdžijom - dao podršku Oriću i Meholjiću čim je objavljeno da je Srbija raspisala potrenicu za Orićem i Meholjićem.

A sada – ohrabren ne toliko skromnim brojem učesnika skupova podrške Oriću pod parolom „Svi smo mi Naser Orić“, koliko jednodušnim protivljenjem bošnjačkih političara izručenju Orića Srbiji – Izetbegović poručuje vlastima u Beogradu da sa njim pregovaraju o odustajanju od zahteva za izručenje Orića.“Očekujem da Srbija odustane od ovoga što se dešava sa Orićem u Švajcarskoj, na vezi smo, radimo to dipomatskim kanalima, sa raznim kabinetima u Srbiji, mislim da ima nade da se takva stvar desi i da se na takav način pripremi poseta (predsednika Srbije Tomislava) Nikolića i obilježavanje godišnjice genocida u Srebrenici”, poručio je Izetbegović[1].

No, nije baš sigurno da će se „na takav način pripremiti poseta Nikolića“ Sarajevu 16. juna, ali je izvesno da još ima vremena „da se takva stvar desi“. Da bi se dogodilo ono što priželjkuje Izetbegović i ostali, trebalo bi da ministarstvo pravde Srbije i Tužilaštvo Srbije za ratne zločine – ili samo jedna od te dve institucije – odustanu od zahteva za izručenje Orića, a rok im je do kraja juna.

Iz Vlade Srbije za sada odgovaraju samo prostom rečenicom da je to stvar pravosudnih organa, ali nikako da kažu da isti takav odnos očekuju i od Izetbegovića. A glavni srpski tužilac Vladimir Vukčević – koji se pojavio na jednoj međunarodnoj konferenciji u Sarajevu baš kada je Orić uhapšen u Švajcarskoj -  uopšte ne želi da komentariše ovaj slučaj.

Ali, ako budu dosledni i u Vladi i u Tužilaštvu, onda bi u najmanju ruku trebalo očekivati da podnesu zahtev za izručenje Orića, tim pre što su u februaru prošle godine - kada su raspisali poternicu za Orićem - saopštili da imaju čvrste dokaze, uključujući i „svedoka  koji se nalazi u jednoj istočnoj zemlji, koja je prijateljska Srbiji, pod strogim režimom zaštite i neposredni je svedok događaja”[2].

Ovaj svedok ili nešto od novih dokaza kojih nije bilo u Haškom tribunalu, gde je Orić oslobođen svih optužbi u žalbenom postupku[3], najverovatnije će biti predstavljeni nadležnom sudu u Švajcarskoj kada se bude vodila rasprava o izručenju Orića, ako Srbija podnese zahtev za izručenje. Prepreka izručenju ne bi trebalo da bude ni Protokol o saradnji tužilaštava Srbije i BiH u predmetima ratnih zločina, koji je potpisan nakon što je raspisana poternica za Orićem.

Predstavnici vlasti u Beogradu imaju i više nego dovoljno prostora za učtiv i jasan diplomatski odgovor Izetbegoviću, baš kao i Vukčević svom kolegi Goranu Salihoviću na čelu Tužilaštva BiH. Tim pre što se i Izetbegović i Salihović kunu u “stručnost” i “profesionalnost” Tužilaštva BiH za ratne zločine, iako rezultati rada tog tužilaštva pružaju drugačiju sliku.

Ako, recimo, pođu od prethodnih slučajeva Ejupa Ganića i Jovana Divjaka - koje su sudovi u Londonu i u Beču zaštitili od izručenja Srbiji koja ih je tražila zbog zločina u Dobrovoljačkoj ulici 3. maja 1992. godine nad pripadnicima JNA – mogli bi, recimo, da pitaju i Izetbegovića i Salihovića zašto ama baš nikog do danas Tužilaštvo BiH nije optužilo za zločin u Dobrovoljačkoj, ako su već Ganić i Divjak proglašeni nevinima, a i sam Divjak je potvrdio da je zločina bilo?

Dalje, za razliku od Ganića i Divjaka, u slučaju Nasera Orića postoje najmanje dva insajderska svedočenja dobro poznata javnosti. Jedno je svedočenje Ibrana Mustafića iz njegove knjige “Planirani haos” koje je potom ponovio u više navrata u izjavama medijima.  „Kada smo onu ekipu zarobljenih na Zalazju iz zatvora ponovo poveli prema Zalazju i kad je počelo klanje, meni je dopao Slobodan Ilić. Popeo sam mu se na prsa. Bio je bradat i čupav kao životinja. Gledao je u mene i nije progovarao ni reči. Izvadio sam bajonetu i direktno ga udario u jedno oko, a zatim provrtio nožem. Nije ni zapomagao. Zatim sam ga nožem udario u drugo oko. Nisam mogao da verujem da ne reaguje. Iskreno rečeno, tada sam se prvi put uplašio, tako da sam ga odmah posle toga preklao!” – tim rečima je Orić prepričao svoj “podvig” Mustafiću kada ga je ovaj posetio jedne večeri u ratnoj Srebrenici[4].

Ovo Mustafićevo prepričavanje Orić je nazvao neistinom, ali sličan opis Orićevog klanja predratnog srebreničkog sudije Slobodana Ilića izneo je još jedan insajder, i to u izjavi Okružnom tužilaštvu u Bijeljini krajem 2008. godine. No, taj predmet ubrzo je preuzelo Tužilaštvo BiH, a sudbina predmeta ostala je nepoznata evo već više od 6 godina[5]. Pored ovih, o ratnim ulogama Orića i “orićevaca” svedočio je nedavno još jedan insajder, pod merama zaštite u Haškom trubunalu tokom izvođenja dokaza odbrane Radovana Karadžića[6].

No, uprkos svemu tome, Izetbegović i Salihović traže da Srbija ustupi BiH predmet Nasera Orića koji se nalazi u srpskom Tužilaštvu, pri čemu ovaj prvi ne pominje da za ratne zločine “orićevaca” u Tužilaštvu BiH do danas ama baš niko nije optužen, a ovaj drugi ne smatra da je dužan da makar sada kaže gde je to  u Tužilaštvu BiH “zapelo” da još nijedna optužnica protiv “orićevaca” nije podignuta za zločine nad Srbima na području Bratunca i Srebrenice. Istini za volju, valja podsetiti da su iz Tužilaštva BiH u januaru prošle godine predstavnicima Udruženja porodica srpskih žrtava u Bratuncu otpisali da rade na ukupno šest predmeta, od kojih “tri treba da budu završena do kraja 2015. godine, a preostala tri do 2023. godine”.

I sad, ako vlasti u Beogradu odustanu od zahteva za izručenje Orića ili ako on na kraju ne bude izručen Srbiji voljom drugih, nije teško zamisliti rasplet. Kada u Tužilaštvu BiH dobiju izjavu zaštićenog svedoka i druge dokaze srpskog Tužilaštva, sarajevski tužioci moći će sasvim rasterećeno da zatraže odgovore od Orića i Meholjića, koji su već zaštićeni sa svih bošnjačkih političkih strana. A možda će i neko od tužilaca iz Beograda doći u Sarajevo da uzme izjave od tako zaštićenih Orića i Meholjića. Ishod će, ipak, biti isti: Orić i Meholjić ostaju zaštićeni i od izručenja Srbiji i od ozbiljne istrage u BiH, vlasti u Sarajevu i Beogradu moći će do mile volje da nastave da grade dobrosusedske odnose i još da međusobno hvale saradnju dva tužilaštva, a i vlasti u Banjaluci na miru će moći da nastave da vode strukturalni dijalog o reformi pravosuđa u BiH pod patronatom EU. A porodice srpskih žrtava u Podrinju nastaviće da tonu u očaj, jer njih neće imati ko da zaštiti.