Da li je Dodik već pobedio?

(Pres.rs)

Da li je ishod oktobarskih izbora u Srpskoj odlučen tri nedelje prå termina? Iako su i domaće, i inostrane sondaže biračkog raspoloženja sve od početka godine davale prednost strankama i političarima na vlasti, u obe konkurentske koalicije procenjuje se da su predsednik i premijerka Srpske iz Moskve doneli odlučujuće poene. Koliko su onomad, na jednoj strani, javno likovali zbog neizvesnog odgađanja susreta Dodika i Cvijanovićeve sa Putinom, toliko su, na drugoj, trijumfovali kada je, dan kasnije, predsednik Rusije primio rukovodioce RS u svečanom salonu Kremlja u koji inače ulaze državnici, a ne entitetski funkcioneri. U međunarodnim odnosima, takvo odstupanja od strogog državnog protokola govori o posebnoj naklonosti domaćina prema gostima i predstavlja i političku poruku za treće adrese, a nema sumnje da će imati i odgovarajući odjek u rusofilnom biračkom korpusu Srpske.

Ne radi se samo o pravoslavno-slovenskim vezama i tradicionalnom savezništvu dva naroda nego i o aktuelnoj uzajamnoj podršci. Rusija je Srpskoj pružila dragocenu podršku u Savetu bezbednosti UN i Savetu za implementaciju mira. Dodik je među prvima pozdravio referendum na Krimu, a Radmanović blokirao sankcije BiH prema Rusiji. A to što je Putin, nadomak izbora, primio Dodika i Cvijanovićevu svedoči o ruskoj proceni sa kim će u RS sarađivati u naredne četiri godine. Početkom izborne godine odnos političkih snaga u Srpskoj nije izgledao baš tako. Prethodna prednost vladajuće koalicije se postepeno topila. Ponesena razultatom na lokalnim izborima 2012. i ohrabrena socijalno-ekonomskim problemima sa kojima se rvala vlast, opozicija se okomila na njenog lidera ne bi li na talasu protesta u Federaciji iznudila vanredne izbore. Na taj inicijalni neuspeh nastavila se kasnija loša predizborna strategija Saveza za promene (SZP).

Pre svega, kampanja je bila gotovo isključivo negativna, odnosno svodila se samo na kritiku vlasti. Opozicija naprosto nije ponudila vlastitu pozitivnu programsku alternativu. Izostala su čak i koliko-toliko uverljiva predizborna obećanja o novim radnim mestima, boljim platama i penzijama, rastu standarda i sl, koja bi narod privukla da glasaju za SZP. Istina, to i nije lako obećati s obzirom na to da ekonomska kriza globalnog karaktera i ne može lokalno da se reši, a ako tome dodamo katastrofalne poplave, aktuelna vlast se sa svim tim nevoljama preko očekivanja uspešno nosila.

Drugo, kampanja opozicije fokusirana je isključivo na kompromitovanje prvog čoveka aktuelne vlasti. Računalo se, verovatno, da su niži nivoi vladajuće koalicije već poraženi na lokalnim izborima pre dve godine i da je preostalo još samo da se udari po vrhu. Greška je u preuranjenosti i preterivanju. Diskreditacija Dodika na TV BN započela je još pre Nove godine i to medijskim linčom, tako da je sva manevarska municija prerano potrošena, a publika je s vremenom prezasićena pričama da je čovek kome su već dva puta masovno dali poverenje zapravo "ružan, prljav i zao".

Treće, napravljena je pogrešna kalkulacija sa podrškom vlasti iz matice koja objektivno ima veliki izborni značaj. Počelo je sa igrom na kartu, navodno, loših odnosa zvaničnog Beograda sa Dodikom, a preko formiranja četiri do pet filijala SNS-a u Srpskoj, završilo gostovanjem potpredsednika matičnog SNS-a Selakovića na skupštini SDS-a u Bijeljini. Posle toga su susreti zvaničnika iz Banjaluke i Beograda postali sve češći i srdačniji, čak i poluprivatni u Andrićgradu, a Vučić je izjavio da se neće mešati u izbore u Srpskoj. Onomad, 20 dana uoči izbora, prva vest na glavnom dnevniku RTS-a bio je susret vlada Srbije i Srpske u Beogradu, a u velikom planu premijeri Vučić i Cvijanović.

Četvrto, preuzimanje borbe protiv korupcije, koju je spoveo tada još vicepremijer Srbije, kao udarne tačke kampanje SZP-a imalo je loš tajming. Hapšenje Miškovića, kao metafore za koruptivne veze između tajkuna i vlasti, naišlo je na odobravanje ne samo u Srbiji, nego i u Srpskoj. Vučiću je to donelo veliku popularnost, ali se ubrzo ispostavilo da je nemoguće graditi kapitalizam bez kapitalista. Mišković je pozvan na susret vodećih privatnih biznismena sa premijerom na Kopaoniku, a sledeće viđene na listi kod tužioca - Beka i Kostića, vlast sada angažuje da vode velika javna preduzeća i spasu nacionalnu privredu. Tako je čitava priča ispuhala i u RS.

Peto, koketiranje Saveza za promene sa Sarajevom trebalo je da pokaže kako Dodik namerno zateže i dramatizuje odnose sa drugim entitetom da bi se predstavio kao zaštitnik RS. Ali, sve se zasad završilo na tome što je "Sl. Bosni" i "Danima" ustupljen sumnjiv materijal o malverzacijama vlasti u RS, a bošnjački nedeljnici su zauzvrat dali neograničen prostor političarima opozicije iz "manjeg entiteta" da na Baščaršiji grde svoga predsednika. Naglašavamo "zasad", jer ozbiljan profit od ovog aranžmana opozicija bi mogla da ostvari pri tesnom ishodu izbora: SZP i kao, po broju glasova, druga stranka mogao bi da napravi većinu u koaliciji sa bošnjačkim strankama u RS.

Šesto, slično se dogodilo i sa osloncem na zapadne centre moći. Brisel i Berlin jesu obznanili da "podržavaju promenu vlasti u Srpskoj" (Doris Pak) i da se "Dodik ponaša kao mali Putin" (Volfgang Petrič), ali pošto ni njihova ispitivanja javnog mnjenja ne daju velike šanse opoziciji, očekivanja su im eksplicite vezana za vaninstitucionalni "socijalni bunt aktivnih građana, kritičkih intelektualaca i civilnog sektora" koje i ne izlaze na izbore. Sem sitne podrške opozicionim medijima i inostranim nevladinim organizacijama, EU i Nemačka ni Srpskoj, kao ni Srbiji, ne nude ništa više doli kresanje plata i penzija, otpuštanje zaposlenih u javnom sektoru, štednju i sl.

Dodik i Cvijanovićeva su se, međutim, iz Moskve vratili sa prtljagom ne samo političke podrške predsedniku RS, koji je, Putinovim rečima, "iskusan i sposoban političar i privrednik", "koji ima veliku podršku u narodu" i "kome želi uspeh na izborima" nego i sa povlašćenim isporukama energenata po sniženim cenama i finansijskom podrškom budžetu RS. Odobrenih 150 miliona KM je praktično avans desetostruko većeg kredita sa niskom kamatom i dugim grejs-periodom, čime je ruski predsednik jasno dao do znanja da će glavnina sredstava stići pod uslovom da se održi kontinuitet prijateljske vlasti u RS.

Uprkos svemu tome, ne može se govoriti o "ishodu pre izbora". SDS je partija sa najdužom tradicijom u RS. Mladen Bosić je posle duge marginalizacije uspeo da je vrati u konkurenciju. Mladen Ivanić je iskusan i vešt političar. Ognjen Tadić ne manje energičan i motivisan. Njihov SDS ima veći koalicioni potencijal sa bošnjačkim strankama u Srpskoj nego stranka, u Sarajevu i na Zapadu, omraženog Dodika. Napokon, biračko telo, ponekad ćudljivo želi promenu, pa makar to bilo i nagore.