Da li je Lagumdžiju trebalo politički dokrajčiti?

Da li je Lagumdžiju trebalo politički dokrajčiti ili ga ostaviti da se muči? Odavno neki događaj u BiH nije izazvao tako jedinstveno negodovanje u oba entiteta i kod sva tri naroda kao opstanak Zlatka Lagumdžije u Savetu ministara i sporazum o saradnji između SNSD-a i SDP-a.

Pokušajem da najpre izbaci iz igre dva HDZ-a uz pomoć tri hercegbosanske kombi-stranke, a potom otpisivanjem tih nelegitimnih saveznika u korist izbornih pobednika, Lagumdžija je uspeo da se zameri bezmalo stoprocentnom hrvatskom biračkom telu. Istovremeno, raskidom koalicije sa SDA i udruživanjem sa tajkunom Fahrudinom Radončićem, sličan efekat je ostvario i na bošnjačkoj strani. A uz sve to, uspeo je da „zaduži“ i RS beskrajnim otimanjem za funkciju ministra spoljnih poslova, koja je, po turnusu, trebalo da pripadne srpskom predstavniku.

Bilans Zlatkovih dvogodišnjih političkih egzibicija: Bošnjaci su izgubili poverenje hrvatskih partnera u Federaciji i osvežili nepoverenje Banjaluke prema Sarajevu, a SDP proćerdao međunarodnu podršku. Iako su Incko - otvoreno, a to znači i Mun - diskretno, od početka pomagali Lagumdžiji u beznadežnom pokušaju da raznoraznim političkim manevrima „reintegriše“ najpre veći entitet na račun Hrvata, a potom i celu BiH na račun Srba, na kraju su ga i oni pustili niz vodu („pojedinačno najveći krivac za krizu“). Prepušten sam sebi u stranci u kojoj odavno nema saborce nego sledbenike, koji danas i bez njega ne znače mnogo, a sa njim još manje, lider SDP se našao pod unakrsnom vatrom sa više strana. Uspaničen pred političkom likvidacijom, rastrčao se na sve četiri strane do, posle se pokazalo, granica svojih fizičkih snaga.

Završio je u Aleksandrovcu kod Dodika, koji je već držao podignut mač u rukama. A onda su usledili višesatni razgovori, koji su Lagumdžiju, istina, održali u ministarskom sedlu, ali su ga istovremeno u Sarajevu izložili pravom medijsko-političkom linču. To što je Federaciju, pa i celu BiH, tokom dve godine držao u stanju permanentne političke krize ispalo je sitan greh u odnosu na magnum krimen koji je počinio sporazumom sa arhineprijateljem Miletom. „Rasprodaja Bosne u Laktašima“, „Dodikov vazal Zlatko“, „Izdaja države za ministarsku funkciju“, „Lagumdžijin patriotizam na buvljoj pijaci u Aleksandrovcu“, „Dodik preuzima vlast i u Federaciji“ i sl. samo su neki od naslova koji su osvanuli na prvim stranicama sarajevskih dnevnih i nedeljnih novina, a prateće karikature i foto-montaže bile su još mnogo pogrdnije.

Kao da su ga svi iz prikrajka gledali kako mrskog Dodika klečeći moli za milost i ne pita za cenu, a ovoga kako diktira uslove kapitulacije koji će kasnije biti samo pro forma pretočeni u tekst sporazuma o saradnji SNSD-a i SDP-a. Oglasila su se čak i neka bošnjačka udruženja iz dijaspore sa zahtevom za ostavku: bilo bi bolje da je lider SDP-a, politički načet, izvršio političko samoubistvo ili da ga je lider SNSD-a politički dotukao nego što je pregovarao sa mrskim neprijateljem, koji je ko zna šta sve od njega iznudio protiv Bosne i Bošnjaka. Ali, sumnje u predsednika Srpske javile su se i iz vlastitog tabora: „Otkud ta popustljivost prema američkom favoritu Lagumdžiji, i to već po drugi put?“ Najpre prepuštanje spoljnih poslova u zamenu za spoljnu trgovinu i finansije, a sada izmene u zakonima o izboru tužilaca i „Elektroprenosu“ kao kompenzacija za propušteni dobitak da bošnjačku stranu umesto Zlatka predvodi Suljo. Mora da je to bio ultimatum Vašingtona.

Eto, tako to biva kada se u BiH postigne bilo kakav sporazum mimo etničkih i entitetskih okvira, bez obzira na raspored koristi i štete i makar to bilo i između čelnika dve socijaldemokratske stranke. Naprotiv, već više od 20 godina iz domaćih ekskomunističkih i inostranih neoliberalnih krugova slušamo priču o tome kako građane u BiH na nacionalno-verskoj osnovi zavađaju političari, novinari i verski službenici. Biva da nema njih, konstitutivni Bošnjaci, Srbi i Hrvati bi se voleli „kao pre rata“ i živeli u bratstvu i jedinstvu, odnosno socijalističkom samoupravnom zajedništvu naroda i narodnosti BiH. Bila je to, međutim, i u ona po mnogo čemu bolja vremena, samo priča za one koji su verovali u sredstva javnog informisanja, ali i tada se mogao uočiti neobičan paradoks.

Dok je bratstvo i jedinstvo „svakim danom u svakom pogledu sve više napredovalo“, rastao je i broj nacionalističkih izgrednika među profesorima, piscima, novinarima, umetnicima, hodžama i popovima, koji su sankcionisani javnim optužbama, partijskim kaznama, krivičnim gonjenjima. I dok se BiH zvanično samopredstavljala kao ogledno dobro međunacionalne harmonije i socijalističke demokratije, u drugim republikama su je nazivali „tamni vilajet“ i S(amostalna) R(adnja) B(ranka) i H(amdije). Ali, kada je krajem 80-ih pao Berlinski zid, a potom i u BiH došla višestranačka demokratija, drugovi iz komunističke vlasti su insistirali da se zabrani registracija stranaka sa nacionalnim predznakom jer će se „povampiriti ustaštvo, četništvo i handžar divizija“.

Tada većina građana BiH nije još ni znala za Aliju, Radovana i Bobana, koji će, navodno, tek posvađati tri konstitutivna naroda, ali su drugovi u vladajućoj i jedinoj partiji, preko drugova u državnoj bezbednosti, već dobro znali kako je realno raspoloženje birača na terenu. Kao član poslednje postave najužeg rukovodstva te „vladajuće i jedine“, Zlatko bi morao da zna da će mu u Sarajevu biti lakše oproštene sve štete koje je ponapravljao bošnjačkim kolegama i hrvatskim partnerima nego to što je potražio spas u srpskom komšiluku. Možda bi mu zaista bilo bolje da ga Mile nije primio u Laktašima s obzirom na ono šta ga još čeka na Baščaršiji.

(Pres RS)