Da li se Sarajevo uzalud nada pritisku Beograda na Banjaluku?

(Press RS)

Prosto je dirljivo koliko su se u Sarajevu (ne Istočnom, nego bliskoistočnom) naivno obradovali što je Srbija potpisala Briselski sporazum i koliko tek izjavi njenog predsednika da je Srbe iz Bosne uvek nazivao Bosancima.

Toliko da su izgleda gotovo već poverovali da im se smeši centralizovana BiH bez entiteta i kantona te unitarna država sastavljena sve od samih Bosanaca. A onda su, valjda ni sami baš sto odsto sigurni u iznenadnu sreću koja im je stigla iz "večito neprijateljskog Beograda", pozvali srpske političke autoritete Natašu Kandić, Žarka Koraća i sl. da im potvrde da im se možda ipak sve samo ne priviđa (Dani, 30.4). No, čak ni njihovo ekspertsko upozorenje da "Vlasima nikad nije verovati" nije poljuljalo bošnjačku euforiju.

Po dve države

Prvo što je Bošnjacima palo na um povodom Briselskog sporazuma jeste da će Srbija pod pritiskom Evropske unije, posle Kosova, lako pustiti niz vodu i Republiku Srpsku. Niko se nije setio da bi bilo logičnije sasvim obrnuto: da Beograd zatraži od Brisela da Bosna i Hercegovina uradi sa Republikom Srpskom isto što i Srbija sa Kosovom i Metohijom te potpiše "sporazuman razvod".

Analogija je više nego potpuna. I u bivšoj južnoj pokrajini i aktuelnom entitetu radi se o 95-procentnim etničkim koncentracijama na zaokruženim teritorijama. Kosovski Albanci su na referendumu masovno potvrdili da ne žele da ostanu u Srbiji. Nema sumnje da bi isti stav na isti način masovno iskazali i Srbi u Republici Srpskoj. Ako mogu da postoje dve albanske države, zašto ne bi i dve srpske. Postoji i razlog više: sve dok je kosovsko pitanje bilo otvoreno i ishod neizvestan, i vlast i narod u Srbiji su davali prednost istorijskoj "kolevci srpske državnosti i duhovnosti" u odnosu na Republiku Srpsku. Otkako je prvi prioritet izgubljen, drugi je postao prvi.

- Pre 700 godina, Srbija je bila Stara Srbija, Kosovo, Raška, ali danas je suviše malo Srba na tim prostorima. Danas su strateški i državni interesi Srbije na nekim drugim prostorima. U BiH živi više od milion Srba, a biće pritisaka na Republiku Srpsku da se revidira Dejtonski mirovni sporazum. Pa nije nama Kosovo jedino pitanje kojim treba da se bavimo - rekao je premijer Ivica Dačić još krajem aprila. A pošto je pominjanjem BiH, odnosno nepominjanjem Republike Srpske, izazvao nedoumice u Banjaluci, prilikom majskog susreta sa prekodrinskim socijalistima istakao je zasluge Slobodana Miloševića za stvaranje Republike Srpske.

U najmanju ruku, rasterećena od problema Kosova, Srbija će sada imati priliku da ispuni do sada zanemarenu međunarodnu obavezu garanta Dejtonskog sporazuma. Srbima preko Drine i ne treba više, a Bošnjacima je i to previše u odnosu na njihova dirljivo naivna očekivanja.

Nije to još ništa u poređenju sa oduševljenjem koje su u Sarajevu izazvale dve Nikolićeve izjave. Na osnovu jednog izvinjenja za Srebrenicu, koje su, istina, u nešto manje patetičnom tonu, već čuli od Borisa Tadića i jedne tačne, ali beznačajne opaske o Srbima - "Bosancima", odnosno Srbima - "Srbijancima" zaključili su da se čovek, uprkos poodmaklim godinama, iznenada toliko popravio da mu je više stalo do Bošnjaka nego do Srba. Preko noći su zaboravili ono što su do juče ponavljali: da je Toma bio Šešeljev radikalski doglavnik i četnički vojvoda, da je rekao "da BiH propada" i "da je Republika Srpska jedna od srpskih država".

Sulejman Veličanstveni uživo

Pa čak i ono najgore, da je zatražio Dodikovo mišljenje oko prvog predloga Brisela, da je na osnovu njegove sugestije odbio, a onda dobio bolju ponudu i bez konsultacije, prihvatio. Jer, prema egzaltiranim izveštajima sarajevskih medija, Nikolić ne samo da je nestrpljivo iščekivao da se Izetbegović junior nakani da dođe u Beograd nego i oborene glave saslušao Bakirovu vakelu, i još za njim otišao na poklonjenje Erdoganu. Na Baščaršiji klikću od radosti pred sapunicom Sulejman Veličanstveni - uživo. I zaključuju: Toma naprosto ne može da živi bez Sarajeva, pa je spreman da Miloradu Dodiku odrubi glavu i odnese je na tanjiru na sledeći trojni samit u Stanbolu.

Dobri odnosi sa Sarajevom jesu Beogradu potrebni kao evropski uslov "nula sporova sa susedima", ali o kojem Sarajevu je reč? Ukoliko se ovaj grad tretira kao prestonica BiH, a ne kao muslimansko-bošnjačka metropola, onda to podrazumeva i dobre odnose sa Republikom Srpskom i "Herceg-Bosnom", sa Srbima i Hrvatima. Bez toga, dobri odnosi sa Sarajevom znače prijateljske veze sa Bošnjacima u pet kantona sa muslimanskom većinom. A to u sledećoj konsekvenci znači da bi državni vrh Srbije kada krene u prijateljsku posetu Bosni i Hercegovini, morao da putuje u kompletu. Recimo, Toma u Sarajevo, Ivica u Banjaluku, Aca u zapadni Mostar. Ili da jedan od njih ostane barem nedelju dana kako bi sve obišao. A po povratku u Beograd bi se posvađali oko toga šta je zapravo politika BiH. Tako se dirljivo-naivne bošnjačke fantazije spuštaju na tlo političke realnosti: dogovor predstavnika tri naroda u dva entiteta.

Politički saobraćaj

Upravo to je onomad poručio nadležni funkcioner Stejt departmenta prilikom posete Sarajevu. Pošto je odgovornost za krizu između Une i Drine mehanički ravnopravno podelio i po entitetima i etnicitetima, Filip Riker je jasno potvrdio stav Evropske unije da "probleme u BiH neće rešavati međunarodna zajednica nego to treba da učine domaći akteri". Ipak, lepo je što je Beograd, "iz koga su uvek dolazile sve nevolje", uspostavio politički saobraćaj sa Sarajevom. Još lepše je što će Beograđani, kada im Sarajlije dođu u goste, znati onako proevroatlantski da ih upute koridorom za Banjaluku da probleme sa komšijama rešavaju u svojoj kući.