Да ли се Сарајево узалуд нада притиску Београда на Бањалуку?

(Пресс РС)

Просто је дирљиво колико су се у Сарајеву (не Источном, него блискоисточном) наивно обрадовали што је Србија потписала Бриселски споразум и колико тек изјави њеног председника да је Србе из Босне увек називао Босанцима.

Толико да су изгледа готово већ поверовали да им се смеши централизована БиХ без ентитета и кантона те унитарна држава састављена све од самих Босанаца. А онда су, ваљда ни сами баш сто одсто сигурни у изненадну срећу која им је стигла из "вечито непријатељског Београда", позвали српске политичке ауторитете Наташу Кандић, Жарка Кораћа и сл. да им потврде да им се можда ипак све само не привиђа (Дани, 30.4). Но, чак ни њихово експертско упозорење да "Власима никад није веровати" није пољуљало бошњачку еуфорију.

По две државе

Прво што је Бошњацима пало на ум поводом Бриселског споразума јесте да ће Србија под притиском Европске уније, после Косова, лако пустити низ воду и Републику Српску. Нико се није сетио да би било логичније сасвим обрнуто: да Београд затражи од Брисела да Босна и Херцеговина уради са Републиком Српском исто што и Србија са Косовом и Метохијом те потпише "споразуман развод".

Аналогија је више него потпуна. И у бившој јужној покрајини и актуелном ентитету ради се о 95-процентним етничким концентрацијама на заокруженим територијама. Косовски Албанци су на референдуму масовно потврдили да не желе да остану у Србији. Нема сумње да би исти став на исти начин масовно исказали и Срби у Републици Српској. Ако могу да постоје две албанске државе, зашто не би и две српске. Постоји и разлог више: све док је косовско питање било отворено и исход неизвестан, и власт и народ у Србији су давали предност историјској "колевци српске државности и духовности" у односу на Републику Српску. Откако је први приоритет изгубљен, други је постао први.

- Пре 700 година, Србија је била Стара Србија, Косово, Рашка, али данас је сувише мало Срба на тим просторима. Данас су стратешки и државни интереси Србије на неким другим просторима. У БиХ живи више од милион Срба, а биће притисака на Републику Српску да се ревидира Дејтонски мировни споразум. Па није нама Косово једино питање којим треба да се бавимо - рекао је премијер Ивица Дачић још крајем априла. А пошто је помињањем БиХ, односно непомињањем Републике Српске, изазвао недоумице у Бањалуци, приликом мајског сусрета са прекодринским социјалистима истакао је заслуге Слободана Милошевића за стварање Републике Српске.

У најмању руку, растерећена од проблема Косова, Србија ће сада имати прилику да испуни до сада занемарену међународну обавезу гаранта Дејтонског споразума. Србима преко Дрине и не треба више, а Бошњацима је и то превише у односу на њихова дирљиво наивна очекивања.

Није то још ништа у поређењу са одушевљењем које су у Сарајеву изазвале две Николићеве изјаве. На основу једног извињења за Сребреницу, које су, истина, у нешто мање патетичном тону, већ чули од Бориса Тадића и једне тачне, али безначајне опаске о Србима - "Босанцима", односно Србима - "Србијанцима" закључили су да се човек, упркос поодмаклим годинама, изненада толико поправио да му је више стало до Бошњака него до Срба. Преко ноћи су заборавили оно што су до јуче понављали: да је Тома био Шешељев радикалски доглавник и четнички војвода, да је рекао "да БиХ пропада" и "да је Република Српска једна од српских држава".

Сулејман Величанствени уживо

Па чак и оно најгоре, да је затражио Додиково мишљење око првог предлога Брисела, да је на основу његове сугестије одбио, а онда добио бољу понуду и без консултације, прихватио. Јер, према егзалтираним извештајима сарајевских медија, Николић не само да је нестрпљиво ишчекивао да се Изетбеговић јуниор накани да дође у Београд него и оборене главе саслушао Бакирову вакелу, и још за њим отишао на поклоњење Ердогану. На Башчаршији кликћу од радости пред сапуницом Сулејман Величанствени - уживо. И закључују: Тома напросто не може да живи без Сарајева, па је спреман да Милораду Додику одруби главу и однесе је на тањиру на следећи тројни самит у Станболу.

Добри односи са Сарајевом јесу Београду потребни као европски услов "нула спорова са суседима", али о којем Сарајеву је реч? Уколико се овај град третира као престоница БиХ, а не као муслиманско-бошњачка метропола, онда то подразумева и добре односе са Републиком Српском и "Херцег-Босном", са Србима и Хрватима. Без тога, добри односи са Сарајевом значе пријатељске везе са Бошњацима у пет кантона са муслиманском већином. А то у следећој консеквенци значи да би државни врх Србије када крене у пријатељску посету Босни и Херцеговини, морао да путује у комплету. Рецимо, Тома у Сарајево, Ивица у Бањалуку, Аца у западни Мостар. Или да један од њих остане барем недељу дана како би све обишао. А по повратку у Београд би се посвађали око тога шта је заправо политика БиХ. Тако се дирљиво-наивне бошњачке фантазије спуштају на тло политичке реалности: договор представника три народа у два ентитета.

Политички саобраћај

Управо то је ономад поручио надлежни функционер Стејт департмента приликом посете Сарајеву. Пошто је одговорност за кризу између Уне и Дрине механички равноправно поделио и по ентитетима и етницитетима, Филип Рикер је јасно потврдио став Европске уније да "проблеме у БиХ неће решавати међународна заједница него то треба да учине домаћи актери". Ипак, лепо је што је Београд, "из кога су увек долазиле све невоље", успоставио политички саобраћај са Сарајевом. Још лепше је што ће Београђани, када им Сарајлије дођу у госте, знати онако проевроатлантски да их упуте коридором за Бањалуку да проблеме са комшијама решавају у својој кући.