Dejton nakon šesnaest godina

Razvoj u Bosni i Hercegovini i na prostoru bivše Jugoslavije tokom protekle decenije i po potvrdio je ocenu o istorijskom značaju Dejtonsko-pariskog sporazuma. Najveći značaj je nesumnjivo u tome što je njime okončan višegodišnji građanski rat i postignut mir, što su prekinute ljudske patnje i razaranja, a ljudska energija i ekonomski potencijali oslobođeni za obnovu, ekonomsko-socijalni napredak i normalizaciju odnosa u regionu.

Na osnovu i u duhu Dejtonsko-pariskog sporazuma postignut je čitav niz pratećih multilateralnih i bilateralnih sporazuma koji čine, manje-više, uravnotežen sistem odnosa od velikog značaja za mir, bezbednost i saradnju u regionu.                     

Danas kada se, tu i tamo, izražava nezadovoljstvo Dejtonom, u prvi plan ističu njegove mane i zagovara njegova revizija, valja se podsetiti vremena i ogromnih napora uloženih u postizanje dogovora. U tim naporima, ne samo tokom 21-dnodnevnih pregovora u samom Dejtonu, već i dugo pre njih, učestvovali su najviši predstavnici sva tri konstututivna naroda Bosne i Hercegovine, Srbije i Hrvatske, velikih sila, Evropske unije i cele međunarodne zajednice oličene u Ujedinjenim nacijama. Savet bezbednosti UN potvrdio je ovaj sporazum čime ga je ojačao i uvrstio u sistem međunarodnog prava trajnog značaja.

Dejton je istorijski kompromis. Njime, razume se, nisu u potpunosti ostvareni zahtevi i interesi bilo koje strane, niti je to moglo da se očekuje, ali je ostvaren najvažniji interes svih – uspostavljen je održivi mir, otvorena je perspektiva razvoja i saradnje, integracije i napretka.

Srbija (SR Jugoslavija) jeste, kao učesnik pregovaračkog procesa, potpisnik i garant Dejtonsko-pariskog sporazuma, dala ključni doprinos zajedničkim naporima zahvaljujući kojima je postignut mir i otvoren put stabilizaciji, dobrosusedstvu i saradnji na bilateralnom i multilateralnom regionalnom planu. Praktični korak u tom pravcu predstavljalo je uzajamno priznavanje između SRJ i BiH formalizovano Dejtonskim sporazumom (čl. X Opšteg okvirnog sporazuma). Usledilo je potom potpisivanje niza bilateralnih dokumenata i sporazuma od Pariske deklaracije predsednika Slobodana Miloševića i predsednika Alije Izetbegovića 3. oktobra 1996, do uspostavljanja diplomatskih odnosa, specijalnih paralelnih odnosa sa Republikom Srpskom, regulisanja trgovine, saobraćaja i drugih područja saradnje. Intenziviran je proces normalizacije odnosa sa Makedonijom i Hrvatskom, Slovenijom.

Iako su sve odredbe Okvirnog sporazuma i prateći sporazumi i dokumenta međusobno povezani i predstavljaju delove celovitog sistema, po svom značaju za očuvanje trajnog mira i stabilnosti izdvajaju se Ustav (Aneks 4) i teritorijalno razgraničenje između entiteta (Aneks 2, sa dodacima). Uveren sam da osnovna raspodela nadležnosti između Bosne i Hercegovine i entiteta (član III Ustava), mehanizmi koji garantuju ravnopravnost dva eniteta i tri konstitutivna naroda (članovi IV-VI), kao teritorijalno razgraničenje u procentualnoj proporciji 51 (Federacija BiH) : 49 (RS) predstavljaju temelj trajnog mira i stabilnosti u Bosni i Hercegovini i u regionu.  

U proteklih 15 godina menjali su se odnosi u regionu, u Evropi i na globalnom planu. Ti odnosi se i danas menjaju dinamikom koja je u vreme dejtonskih pregovora bilo teško zamisliva. Međutim, duboko sam ubeđen da te promene ni na koji način ne dovode u pitanje ni principe, ni osnovnu raspodelu nadležnosti, niti mehanizme koji garantuju ravnopravnost tri konstitutivna naroda i dva entiteta. Naprotiv. Poštovanje i izvršavanje međunarodno-pravnih dogovora i obaveza, uvažavanje demokratske volje i prava svakog naroda, poštovanje njihove ravnopravnosti, kako na međunarodnom planu tako i unutar složenih država, mehanizami koji garantuju ravnopravnost, poštovanje ljudskih prava – imaju rastući značaj kao pretpostavke mira, stabilnosti i demokratskog razvoja. Zato je svaki pokušaj dovođenja u pitanje osnovnih postulata Dejtonsko-pariskog sporazuma kontraproduktivno i opasno.

U Bosni i Hercegovini su se nakon poslednjih izbora javili problemi u konstituisanju ustavnih organa, a s tim u vezi i različite ocene o uzrocima, pa saglasno tome i ideje kako da se stvorena situacija prevaziđe. Uzroke, zaista, treba utvrditi, jer bez toga teško da može doći do rešenja. Međutim, duboko sam ubeđen da uzroci nisu u lošim rešenjima u Dejtonsko-pariskom sporazumu. Kako god da je do krize došlo, čini mi se da se ona koristi kao povod za zahteve da se izvrši suštinska revizija Mirovnog sporazuma. Takvi, manje ili više eksplicitni, zahtevi stižu od domaćih i nekih stranih predstavnika iako pravi uzroci problema nisu utvrđeni, niti su praktično preduzeti iole ozbiljniji napori da se izlazi i kompromisi nađu dijalogom u okviru Mirovnog sporazuma, odnosno, važaćeg Ustava BiH. Lično sam veoma podozriv prema „butmirskom metodu“, pritiscima i ucenama. Da bi dijalog političkih subjekata bio produktivan, neophodno je da se odvija u slobodnoj, tolerantnoj i demokratskoj atmosferi, bez pritisaka, pretnji i prejudiciranja njegovog ishoda. Visoki predstavnik treba da igra ulogu koordinatora, nekog ko inicira i podstiče ravnopravni dijalog političkih subjekata o problemima a ne da javno preti i presuđuje. Arbitrarno menjanje odluka, ili supstituisanje uloga ustavnih institucija, znak je ozbiljnog neuspeha Visokog predstavnika. Po našem uverenju, uloga Visokog predstavnika je uspešna ako nema oktroisanih odluka, ako ustavne institucije i sistem dogovoren u Dejtonu funkcionišu punim kapacitetom, ako Parlamentarna skupština, vlade i lideri preuzimaju punu odgovornost za odlučivanje u okvirima utvrđenih nadležnosti.

Ekstenzivno korišćenje tzv. „bonskih ovlašćenja“ i ponašanje Visokog predstavnika kao arbitra, uticalo je na smanjivanje kapaciteta, ako ne i na atrofiju institucija, slabljenje odgovornosti političara, formiranje psihologije da će, kakvi god i gde god se nalazili uzroci problema, Visoki predstavnik presuditi. To, a ne loša rešenja u Ustavu, ili Mirovnom sporazumu, kao celini, jedan je od glavnih uzroka nefunkcionisanja dejtonske Bosne i Hercegovine.     

Zato su opasna zagovaranja za revizijom, pa čak i za anuliranjem suštinskih dogovora iz Dejtona. Pod vidom zalaganja za uvođenje demokratskog principa „jedan čovek, jedan glas“ na nivou BiH, ili potrebe za podizanjem funkcionalnosti na nivo „moderne evropske države“ kvalifikovane za članstvo u EU, vidljiva je težnja da se ukinu entitetsko uređenje i princip konsenzusa, odnosno, da se oduzmu nadležnosti entiteta dogovorene i zapisane u Ustavu iz Dejtona radi njihove koncentracije na nivou BiH. Usudio bih se da takva zalaganja okarakterišem kao vrlo opasna, suprotna ciljevima mira i stabilnosti i kao posledicu pogrešnog čitanja razvoja u regionu, Evropi i svetu.

Potpisivanje Djetonsko-pariskog sporazuma imalo je za Srbiju i posebno značenje. Savet bezbednosti je ukinuo višegodišnje sankcije, ubrzan je izlazak zemlje iz izolacije nametnute od strane vodećih zemalja Zapada i otvaren proces normalizacije odnosa sa tim zemljama i međunarodnim organizacijama. Otvoren je proces vraćanja izbeglica koji je bio posebno važan za SR Jugoslaviju (Srbiju) s obzirom da je na njenoj teritoriji nalazilo utočište oko 700.000 izbeglica i raseljenih lica (najviše Srba, ali i pripadnika drugih nacija i različitih veroispovesti). To je bio najveći broj takvih lica u jednoj zemlji Evropi. (Nažalost, u Srbiji se i danas nalazi više stotina hiljada izbeglica i raseljenih lica kojima se, pod različitim izgovorima, uskraćuje slobodan i bezbedan povratak u svoje domove, pa čak i naknada za oduzetu imovinu). U godinama koje su sledile posle Dejtona SR Jugoslavija (Srbija) ostvarila je najbrži rast domaćeg proizvoda (GDP) na jugoistoku Evrope koji je ujedno bio jedan od najviših u Evropi i u svetu, čija je prosečna godišnja stopa iznosila 7%. Takav rast i oporavak prekinut je oružanom agresijom NATO 1999.

Saradnja između Srbije i Bosne i Hercegovine ima, uglavnom, definisanu pravnu osnovu i druge uslove da se razvija na obostranu korist i to znatno brže nego do sada. Smanjivanje stranih investicija, prevashodno iz EU, u zemlje našeg regiona i smanjivanje izvoza iz regiona usled ekonomsko-finansijske krize, razlog je više da se Srbija i BiH sa daleko više pažnje i inicijative posvete unapređivanju međusobne ekonomske saradnje. Nije poznato da na srpskoj strani ima bilo kakvih prepreka slobodnom protoku roba, investicija, ljudi, kulturnih vrednosti, informacija. Okolnost što Srbija ima Sporazum o specijalnim paralelnim odnosima sa Republikom Srpskom, ne znači da postoje bilo kakve zapreke ili rezerve na strani srpskih privrednika prema saradnji sa partnerima iz Federacije BiH. Vlast u Beogradu se više puta izjašnjavala da je spremna da sličan sporazum potpiše i sa Federacijom BiH. Brže povezivanje, podela rada i bolje korišćenje regionalnih resursa, nisu samo zaštita od talasa krize koja će potrajati, već važna pretpostavka povećanja produktivnosti, bržeg dostizanja standarda i zahteva razvijenih tržišta i njihovih integracija.

Uveren sam da i u složenoj zajednici kao što je dejtonska BiH postoje uslovi kako za razvoj demokratskih odnosa i mehanizama, tako i za efikasnost privređivanja, izvršavanja međunarodnih obaveza i dostizanja evropskih standarda. Budućnost Bosne i Hercegovine kao složene države dva ranopravna entiteta i tri konstitutivna naroda – jesu mir, razvoj i dobrosusedska saradnja. Zahtevi za revidiranjem bitnih rešenja i odnosa dogovorenih i potpisanih u Dejtonu i Parizu, potvrđenih od Saveta bezbednosti UN, po mom uverenju, vodili bi napetosti, destabilizaciji i sukobima. Zato Sporazum o miru ne treba menjati već primenjivati.

(Autor je bivši ministar spoljnih poslova SRJ i predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih)