Dodik, opozicija i serija afera u Republici Srpskoj

Politička scena u Republici Srpskoj ozbiljno je zatrovana od prošlogodišnjih izbora. Vladajuće stranke stagniraju. Opozicija, ili barem jedan njen deo, stupila je na opasan put. Opozicioni angažman još se prošle godine sveo gotovo isključivo na kritikovanje i napade na Milorada Dodika. Opravdane kritike i klevetničke napade, pomešane na takav način da ih je teško razdvojiti. Plasiranje afera, uz potencijalnu pomoć stranih aktera kojima se, kako sami napominju, ne dopada najavljeno demokratsko izjašnjavanje građana Republike Srpske, postalo je glavna opoziciona razonoda koja teško da doprinese izgradnji demokratskih institucija.

Prošlo leto politički život privremeno je obeležila afera prisluškivanja predsednice Vlade RS Željke Cvijanović. Ako izuzmemo nekoliko kritičkih osvrta Stefana Karganovića, afera gotovo da nije privukla pažnju medija u Srbiji. Ukratko, javnosti je prezentovan snimak na kome je zabeležen razgovor Željke Cvijanović na kome govori o podmićivanju poslanika kako bi se pojačala skupštinska većina. Praksa koliko nedostojna ozbiljnog parlamentarizma toliko i široko rasprostranjena među parlamentarnim državama.

Na skali između podmićivanja kongresmena kako bi se obezbedila podrška ustavnim amandmanima kojima se ukida ropstvo što je praktikovao Abraham Linkoln i stvaranje koterije da bi se izdali nacionalni interesi i urušio parlamentarni poredak, eventualna nepočinstva Željke Cvijanović su negde na sredini. Ali da bi eventualna kupovina poslanika bila pretvorena u opipljivi politički kapital i potencijalno poslužila za rušenje vlade, neophodno je javnosti ponuditi nešto što bi bio dokaz. Ili bi barem izgledalo tako. Tog nezahvalnog zadatka prihvatio se opozicioni poslanik Dragan Čavić i aferu kupovine poslanika pretvorio u audio-aferu.

Još u junu ove godine Čavić je javnosti najavio da će sporni snimak veštačiti renomirana evropska forenzička agencija i da će rezultati veštačenja biti predstavljeni javnosti. Krajem avgusta, Čavić je dramatično predstavio rezultate forenzičke analize, koji su tobože pokazali kako je zaista reč o premijerkinom glasu. I tu nastaju komplikacije. Ili, bolje rečeno, nekoliko njih.

Pre svega identitet agencije koja je izvršila analizu nije bilo moguće lako utvrditi. Čavić je u prvi mah naveo da je analizu izradio Holandski forenzički institut, za koji se međutim ispostavilo da ne pruža usluge tog tipa privatnim licima i/ili kompanijama, već samo državnim organima Holandije. Ne treba podsećati da istorijat odnosa Republike Srpske sa različitim holandskim ustanovama (ili ustanovama koje deluju na teritoriji Holandije) nije blistav.

Međutim, sam Čavić je brže-bolje izmenio tu verziju. Naime, tokom rasprave u Skupštini RS Čavić je naveo da je analizu izvršila privatna detektivska agencija Krist i partneri bez ikakve znatnije reputacije i sa sedištem u majušnom holandskom mestu Paflajk. Povrh svega izveštaj je za sada dostupan isključivo na srpskom jeziku, bez mogućnosti da se uporedi sa originalom na engleskom ili holandskom jeziku. Detektivska agencija se pokazala krajnje nevoljna da podatke o toj izvornoj verziji pruži na uvid javnosti, a ni sam Dragan Čavić se u tom smislu nije pokazao kao vredan izvor informacija.

Simptomatično je da ugledna holandska detektivska agencija deluje u skromnom seoskom okruženju, finoj prigradskoj kući koja podseća na one objekte gde su registrovane firme sa kojima velikodušne aranžmane sklapa Vlada Republike Srbije ili u kojima je u svojoj mladosti nadničio Aleksandar Vučić. Akteri sa obe strane Drine postojano ponavljaju istu grešku – poturaju javnosti problematične podatke koje je lako proveriti i utvrditi problematičnu autentičnost. Po svoj prilici, o svojoj publici nemaju visoko mišljenje. S tehničke tačke gledišta izveštaj na srpskom jeziku sadrži čitav niz nedorečenosti, od nedostatka podataka o korišćenoj metodologiji do apsolutne podudarnosti upoređenih uzoraka koja je potpuno netipična za realne situacije.

Situacija sa audio-aferom za sada ostaje nejasna, a Dragan Čavić se ne trudi da je održava u životu. Politički efekat ostao je skroman a Vlada je ostala stabilna. Ili barem onoliko stabilna koliko je bila pre afere. Ubrzo je lansirana nova afera kilograma zlata. Ključni akteri ove afere bili su bivši ambasador BiH u Rusiji Gordan Milinić i ministar za bezbednost u Savetu ministara BiH Dragan Mektić. Mektić je za Milinića zatražio status zaštićenog svedoka jer ovaj potonji treba da posvedoči da je ruski biznismen Oleg Burlakov podmitio predsednika Republike Srpske kilogramom zlata. Uzgred budi rečeno zaista je zabrinjavajuće ako predsednik RS može da se potkupi kilogramom zlata, odnosno sa nekih dvadesetak hiljada dolara. A sudeći po neumesno raskošnoj svadbenoj svečanosti koju je priredio, gotovina kojom raspolaže izražava se daleko većom brojkom.

Afere koje se pokreću poslednjih meseci u Republici Srpskoj zlokobno se podudaraju sa političko-medijskom situacijom u Srbiji. Olako se izriču teške optužbe bez velike želje da se stvari isteraju na čistac. Ove operacije se olako plasiraju uz moto vredi pokušati. Pa šta bude. A obično ne bude ništa, osim što se politički prostor dodatno zatruje, iskopaju dublji rovovi i onemogući saglasje makar o ključnim nacionalnim interesima.

A za funkcionisanje demokratske, građanske države taj minimum saglasnosti je ključan. To je ono što je nedostajalo srpskom nacionalnom korpusu i uopšte i u Bosni i Hercegovini početkom devedesetih kada nije bilo jasne vizije kako se iskobeljati iz jugoslovenske krize. Od formiranja Republike Srpske činilo se da je takav minumum moguće ustanoviti u smislu očuvanja njenog položaja i unutrašnje stabilnosti koja je prečesto na meti međunarodnih i međuentitetskih nasrtaja.

Interesantno da je dugoročno ovakvo delovanje opozicije politički kontraproduktivno. Nespremni da podrže predsednika Republike oko najvažnijih tema uključujući i najavljeni referendum, kao i spremnost da se maliciozno ostrve na njega kad god se ukaže prilika i da pritom sarađuju sa sarajevskim političkim strukturama, oni Dodika inaugurišu kao neprikosnoveni simbol nacionalne samosvesti i volje za samoodržanjem. Takav dar bi i mnogo manje snalažljiv političar spremno dočekao.

Ovako oštra politička polarizacija nepotrebna je i potencijalno veoma opasna. Uputno je podsetiti se u vreme obeležavanja petnaestogodišnjice petooktobarskih dešavanja u Srbiji da svako mešanje stranaca u ovdašnje političke kombinacije može da ukalja časnu i primerenu opozicionu delatnost. Lokalni akteri, često nesvesni interesa koji leže u pozadini stranog angažmana, usmereni su i sami ka ostvarenju kratkoročnih političkih ciljeva, bez želje da sagledaju dugoročne posledice svojih dela. A saniranje državnog organizma može da bude dugotrajan i mučan proces bez jasnog ishoda.