Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Додик, опозиција и серија афера у Републици Српској |
понедељак, 19. октобар 2015. | |
Политичка сцена у Републици Српској озбиљно је затрована од прошлогодишњих избора. Владајуће странке стагнирају. Опозиција, или барем један њен део, ступила је на опасан пут. Опозициони ангажман још се прошле године свео готово искључиво на критиковање и нападе на Милорада Додика. Оправдане критике и клеветничке нападе, помешане на такав начин да их је тешко раздвојити. Пласирање афера, уз потенцијалну помоћ страних актера којима се, како сами напомињу, не допада најављено демократско изјашњавање грађана Републике Српске, постало је главна опозициона разонода која тешко да допринесе изградњи демократских институција. Прошло лето политички живот привремено је обележила афера прислушкивања председнице Владе РС Жељке Цвијановић. Ако изузмемо неколико критичких осврта Стефана Каргановића, афера готово да није привукла пажњу медија у Србији. Укратко, јавности је презентован снимак на коме је забележен разговор Жељке Цвијановић на коме говори о подмићивању посланика како би се појачала скупштинска већина. Пракса колико недостојна озбиљног парламентаризма толико и широко распрострањена међу парламентарним државама. На скали између подмићивања конгресмена како би се обезбедила подршка уставним амандманима којима се укида ропство што је практиковао Абрахам Линколн и стварање котерије да би се издали национални интереси и урушио парламентарни поредак, евентуална непочинства Жељке Цвијановић су негде на средини. Али да би евентуална куповина посланика била претворена у опипљиви политички капитал и потенцијално послужила за рушење владе, неопходно је јавности понудити нешто што би био доказ. Или би барем изгледало тако. Тог незахвалног задатка прихватио се опозициони посланик Драган Чавић и аферу куповине посланика претворио у аудио-аферу. Још у јуну ове године Чавић је јавности најавио да ће спорни снимак вештачити реномирана европска форензичка агенција и да ће резултати вештачења бити представљени јавности. Крајем августа, Чавић је драматично представио резултате форензичке анализе, који су тобоже показали како је заиста реч о премијеркином гласу. И ту настају компликације. Или, боље речено, неколико њих. Пре свега идентитет агенције која је извршила анализу није било могуће лако утврдити. Чавић је у први мах навео да је анализу израдио Холандски форензички институт, за који се међутим испоставило да не пружа услуге тог типа приватним лицима и/или компанијама, већ само државним органима Холандије. Не треба подсећати да историјат односа Републике Српске са различитим холандским установама (или установама које делују на територији Холандије) није блистав. Међутим, сам Чавић је брже-боље изменио ту верзију. Наиме, током расправе у Скупштини РС Чавић је навео да је анализу извршила приватна детективска агенција Крист и партнери без икакве знатније репутације и са седиштем у мајушном холандском месту Пафлајк. Поврх свега извештај је за сада доступан искључиво на српском језику, без могућности да се упореди са оригиналом на енглеском или холандском језику. Детективска агенција се показала крајње невољна да податке о тој изворној верзији пружи на увид јавности, а ни сам Драган Чавић се у том смислу није показао као вредан извор информација. Симптоматично је да угледна хoландска детективска агенција делује у скромном сеоском окружењу, финој приградској кући која подсећа на оне објекте где су регистроване фирме са којима великодушне аранжмане склапа Влада Републике Србије или у којима је у својој младости надничио Александар Вучић. Актери са обе стране Дрине постојано понављају исту грешку – потурају јавности проблематичне податке које је лако проверити и утврдити проблематичну аутентичност. По свој прилици, о својој публици немају високо мишљење. С техничке тачке гледишта извештај на српском језику садржи читав низ недоречености, од недостатка података о коришћеној методологији до апсолутне подударности упоређених узорака која је потпуно нетипична за реалне ситуације. Ситуација са аудио-афером за сада остаје нејасна, а Драган Чавић се не труди да је одржава у животу. Политички ефекат остао је скроман а Влада је остала стабилна. Или барем онолико стабилна колико је била пре афере. Убрзо је лансирана нова афера килограма злата. Кључни актери ове афере били су бивши амбасадор БиХ у Русији Гордан Милинић и министар за безбедност у Савету министара БиХ Драган Мектић. Мектић је за Милинића затражио статус заштићеног сведока јер овај потоњи треба да посведочи да је руски бизнисмен Олег Бурлаков подмитио председника Републике Српске килограмом злата. Узгред буди речено заиста је забрињавајуће ако председник РС може да се поткупи килограмом злата, односно са неких двадесетак хиљада долара. А судећи по неумесно раскошној свадбеној свечаности коју је приредио, готовина којом располаже изражава се далеко већом бројком. Афере које се покрећу последњих месеци у Републици Српској злокобно се подударају са политичко-медијском ситуацијом у Србији. Олако се изричу тешке оптужбе без велике жеље да се ствари истерају на чистац. Ове операције се олако пласирају уз мото вреди покушати. Па шта буде. А обично не буде ништа, осим што се политички простор додатно затрује, ископају дубљи ровови и онемогући сагласје макар о кључним националним интересима. А за функционисање демократске, грађанске државе тај минимум сагласности је кључан. То је оно што је недостајало српском националном корпусу и уопште и у Босни и Херцеговини почетком деведесетих када није било јасне визије како се искобељати из југословенске кризе. Од формирања Републике Српске чинило се да је такав минумум могуће установити у смислу очувања њеног положаја и унутрашње стабилности која је пречесто на мети међународних и међуентитетских насртаја. Интересантно да је дугорочно овакво деловање опозиције политички контрапродуктивно. Неспремни да подрже председника Републике око најважнијих тема укључујући и најављени референдум, као и спремност да се малициозно острве на њега кад год се укаже прилика и да притом сарађују са сарајевским политичким структурама, они Додика инаугуришу као неприкосновени симбол националне самосвести и воље за самоодржањем. Такав дар би и много мање сналажљив политичар спремно дочекао. Овако оштра политичка поларизација непотребна је и потенцијално веома опасна. Упутно је подсетити се у време обележавања петнаестогодишњице петооктобарских дешавања у Србији да свако мешање странаца у овдашње политичке комбинације може да укаља часну и примерену опозициону делатност. Локални актери, често несвесни интереса који леже у позадини страног ангажмана, усмерени су и сами ка остварењу краткорочних политичких циљева, без жеље да сагледају дугорочне последице својих дела. А санирање државног организма може да буде дуготрајан и мучан процес без јасног исхода. |