Evropska politika razbijanja dejtonske BiH

Razni pokušaji raznih briselskih činovnika da BiH „privedu“  malo bliže EU poslednjih godina listom su propali, a zastoj u dogovoru u vezi sa sprovođenjem presude „Sejdić, Finci“ samo je poslednji u nizu. Zamišljena izgradnja „funkcionalne“/ „briselske“ BiH nije odmakla dalje od zamišljenog početka, a teško da će mnogo dalje odmaći i u narednom periodu. Ni nemogućnost postizanja političkog dogovora Bošnjaka i Hrvata o provođenju presude „Sejdić, Finci“ nije sprečila Brisel da na stub srama „okači“ i političke lidere Srba, iako nema nijednog razumnog razloga da i oni vise na tom mestu.

Kako izgleda da u Briselu nemaju ozbiljnih namera da nekako poguraju bošnjačko-hrvatski dogovor, ostalo je najizvesnije da će „kačenje“ svih na pomenuti stub ostati najomiljenija briselska disciplina. U međuvremenu, u Evropskoj narodnoj partiji (ENP) su se dosetili da okupe sve važnije „narodnjačke“ stranke Srba, Bošnjaka i Hrvata u BiH na jednom mestu ne bi li se stvorio politički privid da je u dejtonskoj BiH moguće napraviti bazični konsezus o „evropskoj“/“normalnoj“/“funkcionalnoj“ BiH. Tako su se oko deklaracije „narodnjačkih“ stranaka okupile SDS i PDP u ime Srba iz Republike Srpske, dva HDZ-a u ime Hrvata, te SDA, najjača partija Bošnjaka. Od pomenutih partija samo SDS nije član ENP-a, ali je na putu ka članstvu, dok su sve ostale stranke dugogodišnje članice pomenute asocijacije. Sam tekst deklaracije nije obelodanjen, ali prema onome što se pojavilo u javnosti, može se reći da je reč o načelnoj izjavi „satkanoj“ od opštih mesta u čijoj osnovi, naravno, stoji jasno iskazana privrženost „evropskim vrednostima“.

No, kada se ima u vidu da u poslednjih nekoliko godina nisu realizovani ni daleko ozbiljniji sporazumi predstavnika vlasti na nivou BiH (Banjalučki sporazum, npr) - a potpisali su ih svi privrženici deklaracije sem PDP-a, plus dve „socijaldemokratske“ stranke, SNSD i SDP BiH - onda nije teško zaključiti da ni pomenuta deklaracija neće imati većeg dometa. Najveći dometi te deklaracije mogu biti pokušaji da se od SDS-a načini mnogo više konstruktivna stranka na putu izgradnje „funkcionalne“ BiH, a da se lider HDZ-a BiH Dragan Čović malo više udalji od svog „savezništva“ sa liderom SNSD-a Miloradom Dodikom.

Međutim, za tako nešto u SDS-u će malo ko biti spreman da rizikuje imajući u vidu njihove napore da makar za malo prestignu SNSD na izborima u oktobru, jer takav rizik podrazumeva spremnost na gubitak većeg broja glasova. Dočim, Čović će i dalje imati komociju da bira svoje koaliciono društvo pošto će mu suparnički HDZ 1990 i nakon tih izbora ostati daleko iza leđa. Sem toga, koalicija dva HDZ-a nedavno se raspala, što okupljanje dva hrvatska rivala oko deklaracije samo čini više tragikomičnim.

Naravno, ništa manje tragikomična nije ni saradnja „socijaldemokratskih“ SNSD-a i SDP BiH u vlasti na nivou BiH: i ona se, takođe, ponajpre zasniva na prinudnom savezništvu u kojem svako gleda da za svoju stranu izvuče kakvu veću korist na „evropskom“ putu BiH. S tim da je SNSD isključen iz Socijalističke internacionale baš na predlog SDP-a BiH.

U suštini, lideri i Srba i Bošnjaka i Hrvata su, prosto, naterani iz Brisela da zauzimaju političke pozicije na kojima se nalaze: poučeni uzaludnošću dosadašnjih ustupaka, Srbi ne vide razlog za nove ustupke na „evropskom“ putu BiH nauštrb RS, Bošnjaci računaju da će Srbi uz „pomoć“ EU možda pristati na još koji ustupak u pravcu “malo“ veće centralizacije BiH, dok se Hrvati nadaju barem nekom manjem ustupku  Bošnjaka ne bi li dobili malo više samostalnosti unutar Federacije BiH, ako već ne mogu u skorije vreme dobiti svoju federalnu jedinicu.

S druge strane, EU je do sada najviše podrške davala uspostavljanju zajedničkih institucija BiH, koje su se, pak, veoma brzo po osnivanju izrodile u pravog birokratskog monstruma: „izgrađene“ pod patronatom EU i SAD sa preporukom da mesto u njima bude dobro plaćeno, gomila tih institucija ne služi ničemu korisnom, a njihovi debelo preplaćeni funkcioneri i ostali zaposleni prosto gutaju novac poreskih obveznika RS i FBiH. Naravno, bilo bi najkorisnije ukinuti veliki broj raznoraznih agencija i novac vratiti entitetima, kantonima i opštinama, ali bošnjački političari se protive da se novac koji se na nivou BiH uludo troši - vrati onamo odakle se uzima. I, dakako, bošnjački centralizam predstavlja prepreku i garancijama koje Hrvati u FBiH traže da mogu izabrati svog člana Predsedništva BiH.

A kako se iz Brisela odgovornost za takvu situaciju neprestano i nepravedno deli na ravne časti, onda ni Bošnjaci, ni Hrvati, ni Srbi ne vide razlog da učine ma kakav ustupak na „evropskom“ putu BiH. Kada se tome doda stalno briselsko insistiranje da je „dejtonska“ konstrukcija „nefunkcionalna“ - mada je, zapravo, FBiH sa svojih deset kantona skup i disfunkcionalan entitet -  a da ama baš niko iz Brisela ne želi da predoči spisak „funkcionalnih“ institucija BiH potrebnih za „evropski“ put, onda nije ni čudo što u tako „nemuštoj“ briselskoj preporuci Srbi vide opasnost za gubitak ovlašćenja RS, a Bošnjaci šansu za širenje sopstvene dominacije, dočim Hrvati ne vide ni najmanju nadu za svoj opstanak u FBiH.

Time EU, zapravo, proizvodi više evroskepticizma u BiH nego što su to u stanju da proizvedu i sami građani BiH, pa kako ekonomska kriza bude odmicala sve teže će biti moguće kanalisati pojavu političkih snaga koje će, recimo, ličiti što na grčku Sirizu, što na neku od stranaka nove evropske desnice sa svim ovdašnjim specifičnostima: obespravljeni slojevi Srba, Bošnjaka i Hrvata možda se neće međusobno tući, ali neće imati više ni želje da sarađuju na EUtopijskim projektima, a odnarođene političare unutar svog korpusa gledaće da što pre pošalju u (ne)zasluženu penziju.

 „Evropski san“ u kome je moguće srušiti dejtonske temelje BiH, a da njeni stanovnici ne znaju s čime će se i gde probuditi, od njih najpre može načiniti pijance sa čijim mamurlukom će znati da se nose samo oni najveštiji. A takvi su danas retki i u BiH i u Briselu. Drugim rečima, malo ko u EU je danas spreman da očuva dejtonsku BiH kao decentralizovanu državu, puno jeftiniju od ove sadašnje, a da ne zadire u Republiku Srpsku. Srbima će za to trebati više međusobne solidarnosti i manje odnarođenih političara.