"Evroreforme“ u BiH – uvod u nacionalnu i socijalnu radikalizaciju?

Petog decembra komesari EU Federika Mogerini i Johanes Han sastali su se u Sarajevu sa vođama političkih partija iz Republike Srpske i Federacije BiH kako bi pokušali da dogovore svojevrsnu mapu puta prema tzv. britansko-nemačkoj inicijativi za BiH, koja je usvojena nedavno na samitu ministara spoljnih poslova zemalja članica EU u Briselu.

EU retorte za „reforme“

Inicijativa se zasniva na naoko promenjenom redosledu uslova koje EU postavlja pred BiH, tako su sada rešenje presude „Sejdić, Finci“ i uspostavljanje mehanizma koordinacije navodno stavljeni u drugi plan, a u prvom planu je „sprovođenje socio-ekonomskih reformi“. No, još nije definisano o kakvim konkretnim reformama je reč: to je ostavljeno političkim vođama Srba, Hrvata i Bošnjaka da se sami dogovore u narednih nekoliko meseci kada formiraju izvršnu vlast na nivou BiH.

Ipak, kako god budu definisane, „evroreforme“ će se teško moći sprovesti bez uspostavljanja mehanizma koordinacije, što je i Han u jednom momentu priznao[1]. Taj problem, baš kao i problem „Sejdić, Finci“, ostao je nerešen zbog razmimoilaženja vodećih bošnjačkih i hrvatskih političara. Zato je sada vođa HDZ-a BiH Dragan Čović najviše rezervisan u pogledu realizacije reformi koje se pominju. “Da bi sve to zaživelo, moraćemo staviti na dnevni red izborni zakon, presude domaćih sudova, Ustavnog suda BiH, odluku suda u Strazburu i mnoga druga pitanja”, rekao je Čović[2].

Istovremeno, predsednik RS i vođa SNSD-a Milorad Dodik optužio je bošnjačkog člana Predsedništva BiH i vođu SDA Bakira Izetbegovića da predstavlja najveću smetnju “evrointegracijama” BiH, time što otežava dogovor Bošnjaka i Hrvata u FBiH o rešenju presude “Sejdić, Finci” i mehanizma koordinacije. Dodik je to rekao odgovarajući na prethodno izrečene optužbe Izetbegovića da je “Dodik rušio evropske zakone”, mada je istina nešto drugačija: za zakone koje je u protekle dve godine SDA pokušao da progura u Parlamentu BiH kao “proevropske” nisu glasali ni SNSD ni SDS, jer su ih smatrali antiustavnim, a predlozi SDA za rešenje presude “Sejdić, Finci” nisu bili prihvatljivi ni Čovićevom HDZ-u, koji ih je smatrao suštinski protivhrvatskim.

Pa kako ni onomad nije bilo većeg pomaka u rešavanju problema “Sejdić, Finci” i mehanizma koordinacije, kako će ga sada biti, pošto su u igri isti igrači na gotovo istim pozicijama? Bez obzira na međusobnu netrpeljivost, SNSD i SDS ni sada neće promeniti stavove u pogledu rešavanja pomenuta dva pitanja, a Čovićev HDZ će biti još istrajniji u svom zahtevu za “jasno prepoznavanje Hrvata u Ustavu BiH”. A onda će i sve “socio-ekonomske reforme”, čija realizacija ne bude moguća bez uspostavljanja mehanizma koordinacije, ostati samo mrtvo slovo na papiru.

No, to malo ko u BiH i van nje želi da kaže, pogotovo ne među pobornicima EU integracija. Tako, recimo, i kritika bivšeg savetnika hrvatskog predsednika Ive Josipovića, Dejana Jovića, deluje više kao izuzetak koji potvrđuje to pravilo. Iako smatra “ohrabrujućom” već pomenutu britansko-nemačku inicijativu, Jović je naziva manjkavom i parcijalnom, jer ne otvara “pitanja unutrašnjih odnosa u BiH”, a i sam postavlja jedno od suštinskih pitanja: misli li “međunarodna zajednica” prepustiti BiH svu suverenost ili ne? Ukratko, smatra on – a nije ni prvi, ni poslednji – ukoliko se unutrašnje protivrečnosti u BiH ne rasprave na vreme, teško će se izbeći sudbina bivše SFRJ: prvo implozija, pa eksplozija[3].

Iako pobornik EU integracija, Jović upozorava i da EU više nema izvorne kopenhaške kriterijume, već se “na zemlje koje su u sve lošijem stanju, primenjuju sve oštriji kriterijumi, od kojih neke ne bi mogle ispuniti ni sadašnje članice EU”. Zato se, kako Jović opisuje parafrazirajući, dolazi do odnosa između domaćih političara i EU u kojem se ovi prvi “kao nešto reformišu, a oni(EU) se pretvaraju kao da to ne vide”[4]. A kad ta gluma i pretvaranje i jednih i drugih uzmu maha, onda se i u najširim slojevima stanovništva u BiH - onima u čije ime se reforme najavljuju i nameravaju sprovoditi - probudi bojazan da će biti kolateralna šteta takvih reformi.

Otpor „odozdo“

Već sada je vidljivo da umereni optimizam u pogledu približavanja BiH Evropskoj uniji koji dele buduće članice izvršne vlasti na nivou BiH (Savez za promene, SDA, DF i HDZ BiH) u sporazumima koji su potpisali, ne nailazi na oduševljenje među sindikatima i interesnim udruženjima poljoprivrednih proizvođača ni u RS ni u FBiH. Pomenuta udruženja sedmicama su blokirala carinske terminale u BiH, smatrajući da ispunjavanje zahteva EU u pogledu liberalizacije uvoza višestruko subvencionisanih proizvoda EU u BiH vodi ka slabljenju domaće poljoprivrede i u RS i u FBiH, pa traže od vlasti BiH da uvedu mere zaštite i omoguće sporazume o izvozu u Rusiju i Tursku[5].

Oni nameravaju da nastave pritisak na vlast, najavljujući da će, nakon blokade carinskih terminala, sada započeti sa protestima pred institucijama BiH[6]. Tako će se vlasti naći u procepu između EU, s kojom ne bi da zaoštravaju odnose, i značajnog broja domaćih poljoprivrednika koje ne čeka svetla evropska budućnost u neokolonijalnom zagrljaju EU.

Savezi sindikata RS i FBiH su se, takođe, ujedinili u protivljenju “Sporazumu za rast i zapošljavanje u BiH”[7], dokumentu koju je izradila Delegacija EU u BiH, a na koji se već pozivaju u svojim političkim sporazumima SzP, SDA, DF i HDZ BiH. Sindikati se najžešće protive delu koji se odnosi na prava radnika, smatrajući da bi njegovo sprovođenje značilo potpuno obespravljenje ovog sloja stanovništva. Pojedini sarajevski levo orijentisani analitičari čak smatraju da “Sporazum za rast i zapošljavanje”  predstavlja  “debakl još jednog pokušaja spašavanja neoliberalnog poretka gde se radnike ubeđuje da je smanjenje prinosa na rad zapravo mera u radničku korist i to u zemlji u kojoj nezaposlenost i dalje iznosi približno 40 odsto ukupnog aktivnog radnog stanovništva”[8].

Protivljenja sindikata i udruženja poljoprivrednika s obe strane međuentitetske granice u BiH, upućuje ne samo na to da će reforme iz sporazuma “narodnjačkih” stranaka iz RS i FBiH biti teško sprovodive, nego i da bi insistiranje na njihovom sprovođenju moglo dovesti do šireg protivljenja stanovništva “odozdo”.

U suštini, reč je o početku procesa u kome će dosadašnja podrška pristupanju EU u BiH, koja je u skoro svim istraživanjima među ispitanicima do sada bila relativno visoka - za razliku od, recimo, neznatne podrške u Srpskoj u pogledu pristupanja NATO-u - ubuduće slabiti. A obećanja o realizaciji pretpristupnih fondova EU prosto će kopniti pred rastućim nezadovoljstvom velikog broja malih poljoprivrednika i radnika. Ukoliko još nekome bude palo na pamet da u nekom trenutku potegne i pitanje redefinisanja dejtonskog ustava BiH, eto prilike i za jačanje nove-stare međunacionalne polarizacije.

Usled toga, ne bi bilo neobično da se, ako se postojeće tradicionalne socijaldemokratske stranke i stranke desnog centra među Srbima, Hrvatima i Bošnjacima ne vrate u većoj meri potrebama svojih birača, nego što su to do sada činile  - ubuduće na stranačkoj sceni pojave lokalne varijante španskog “Podemosa”, grčke “Sirize” ili francuskog “Nacionalnog fronta”. Ukoliko se već na taj način ne budu prethodno preobrazile neke od postojećih tradicionalnih stranaka, pritisnute nezadovoljstvom članstva i simpatizera. To sada možda izgleda naivno, ali kada se krene u brze “evroreforme”, a znajući šta sve one (ne)donose najširim slojevima stanovništva, nije zgoreg zapitati se: možda nije ni nemoguće, a ni tako daleko?