Gde su prijatelji Srba, Hrvata i Bošnjaka?

Dokle će iz EU i SAD da nas ubeđuju da je problem što imamo nedovršen ustav, nefunkcionalan sistem, loše pravosuđe, kada znamo da su nezaposlenost, nizak standard i male penzije zapravo naši gorući problem? Uostalom, ustav su nam oni skrojili, sistem kako-tako funkcioniše, na najvišim sudskim instancama stoluju stranci, ali niko od njih da nam pogura privredu. Nude nam političke savete, a nama treba ekonomska pomoć. Ne sećam se, recimo, da je Valentin Incko, koji nas već godinama ruži i u zemlji i u inostranstvu, u BiH doveo nekog velikog investitora ili obezbedio neki povoljan kredit.

A kako visoki predstavnik, tako i "međunarodna zajednica" koju predstavlja. Sjedinjenje Američke Države se ovde danas pojavljuju više kao politička i vojna supersila koja miksa meku i tvrdu moć, zamrzava i odmrzava konflikte, manipuliše manjinama i sl, nego kao kreditor, investitor i poslovni partner. Ne zanemarujemo njihovo veliko učešće u poratnoj rekordnoj pomoći UN, ali s obzirom na Cimermanov doprinos da rat izbije, to mu ga dođe kao ratne reparacije. A Savet ministara BiH nije blagovremeno otkrio da posao završava honorar od pola miliona dolara za jedno predavanje muža državne sekretarke i verovatno buduće predsednice.

Ujedinjene evropske države nude stezanje kaiša, otpuštanje zaposlenih, kresanje budžeta i sl, kao recept koji je znala i moja pokojna baba, koja istina nije imala Nobelovu nagradu iz ekonomije, ali je bila dobra domaćica. A Bosna nema Sirizu da zatraži ratne reparacije i reprogramiranje dugova do visine rata i kamata koje neće ugroziti pristojne plate i penzije. Preostaju tradicionalni prijatelji, kako kome, Nemci, Rusi ili Turci.

Germanofilni još od Kaundka i NDH, hercegovački Hrvati su najbolje živeli kao Herceg-Bosna kada su međunarodnu pomoć preko Splita najpre polovili već u tranzitu, a onda je delili na pola sa Bošnjacima. Sada se bore za obnovu trećeg entiteta uz pomoć Nemačke koja im je svojevremeno i nametnula Vašingtonski sporazum, ali u zapadnoj Hercegovini se, kao i pre rata, više živi od gastarbajterskih doznaka i inostranih poklonika verskog turizma u Međugorju, nego od domaće privrede.

Od kupovine rafinerija u Brodu i Modriči, ruske investicije su zastale, a otkazivanje "Južnog toka" pogodilo je Srpsku i materijalno i psihološki. Znamo da je kriva EU i da se u Briselu nisu počešali da nam nadoknade štetu, ali očekivani građevinski radovi, plinske elektrane, nova radna mesta, budžetski priliv itd. nestali su sa kratkim saopštenjem iz Ankare, iza kojeg nije usledila bratska uteha o našem kraku u "Turskom toku" ili sl.

Moskva snažno podržava politiku Srpske, ali ruski kredit nikako da stigne. Turska u bošnjačkoj Bosni uglavnom otvara svoje visoke škole, turističke agencije za letovanja u Antaliji, džamije i slastičarne, a ne fabrike. Nekoliko turskih investitora u avio-promet, građevinu i druge značajnije sektore brzo se povuklo. U Ankari su izgleda otkrili da je bošnjačku turkofiliju jeftinije razvijati izlivima neoosmanske ljubavi, nego ulaganjem u proizvodnju. A Erdoganove poruke Sarajevu, slatkorečive poput Hureminih pisama Sulejmanu, više ciljaju na srca birača, poreklom Bošnjaka, u Anadoliji, nego na bošnjačke stomake u Bosni.

O čemu se tu zapravo radi? Opšta kriza i besparica? Preče potrebe kod kuće ili bolje investicije na drugoj strani? Ljubav za ljubav, sir za pare? Kako god da je, tradicionalni prijatelji mogu da računaju da će Hrvati i dalje ponavljati "Danke Dojčland", Srbi se oslanjati na veliku slavensko-pravoslavnu braću, a Bošnjaci čeznuti za pustim turskim.

(Press RS)