Иницијатива „Први март“ у контексту уставноправног поретка РС и БиХ

1. Пројекат Први март

Коалиција Први март окупља већи број организација цивилног друштва. Основну идеју коалиције сам њен покретач, Емир Суљагић, дефинише формулом: „Изборима вратити Републику Српску Бошњацима“. Идеолошка основа таквог програма нађена је у стандардној тврдњи да „Република Српска није никаква република него део државе Босне и Херцеговине, а није ни српска јер је такву националну кохерентност постигла пре само двадесет година као резултат рата.“[1] Према овој врсти интерпретације РС значи: „прво побити и протјерати несрпско становништво, а онда проводити демократске изборе.“ Борба против РС овдје је схваћена као борба „против већине креиране ножем и бодљикавом жицом“.[2]Практична изведба овог идеолошког пројекта подразумјева три корака.[3]

Први је оснивање и ширење коалиције цивилног друштва Први март од источне Босне до Крајине[4], која има за циљ да промовише и логистички подржи регистрацију грађана тако да сви грађани БиХ, који то хоће, на предстојећим општим изборима 2014. гласају тамо гдје су 1. марта 1992. године гласали на референдуму за независност државе. Првих пет регионалних уреда почело је с радом 8. априла у Братунцу, Козарцу, Модричи, Приједору и Зворнику. 

Други корак је „регрутација бирача из дијаспоре“, која је до сада имала врло ниску стопу излазности на изборе. Важан инструмент за овај корак је Министарство иностраних послова које треба[5] да обезбједи скраћивање и убрзавање постојећих процедура „гласања на даљину“. Процедура за гласање из иностранства је релативно компликована и организатори се надају да ће успјети да је поједноставе. Али чак и ако не успију, она ипак није толико сложена да демотивише гласање – у принципу се ради о три формулара који се попуне и пошаљу поштом. У јавном прогласу који су пренијели Фена и Радио Сарајево Емир Суљагић појашњава о чему се заправо ради:

„Математика је врло јасна: садашњи број несрпских гласача у РС-у са заједничком листом гарантује три директна мандата у Парламентарној скупштини БиХ из Републике Српске. Са додатних осамдесет хиљада бирача, то је најмање пет директно изабраних посланика из РС-а из партија које не поричу геноцид.“ [Е.Суљагић, http://www.youtube.com/watch?v=bJ9z5ogou5s]

Циљ ове математике је „обесмислити ентитетско гласање“. Наиме, према Уставу БиХ (члан ИВ/3,д) којим се регулише процедура доношења одлука у Парламентарној скупштини, свака одлука мора имати не само већину, већ и минимално трећину гласова из сваког ентитета. С обзиром да Представнички дом има 42 члана, од којих су двије трећине из ФБиХ, а једна трећина, тј. 14 из РС [Устав БиХ, члан ИВ/2], потребна квота за елиминацију ентитетског гласања као механизма заштите интереса Српског народа у РС, је 5 посланика. Дом народа се састоји од 15 делегата [Устав БиХ, члан ИВ/1], од којих је трећина из РС. Делегате из РС бира Народна скупштина РС. По свему судећи за успјех „првомартовске“ иницијативе би им требало нешто мање од трећине посланика НСРС [тј. од 83 посланика требало би да имају око 25-27, с обзиром да према досадашњој пракси за избор делегата Дома народа ПСБиХ треба отприлике 13 гласова у НСРС]. Одлуке се доносе по истом механизму – већина која укључује трећину из ентитета. Све законодавне одлуке морају бити одобрене од стране оба дома. [Устав БиХ, члан ИВ/3,ц]. Једна врло значајна одредба је да према Уставу пет делегата из РС чини пет Срба [Устав БиХ, члан ИВ/1], што значи да би Први март морао да на неки начин добије два делегата Србина из РС, или да изабере два муслимана/бошњака који би се за потребе овог пројекта изјаснили као Срби! 

Трећи корак је стварање политичког субјекта за који би ти гласачи гласали. Организатори најављују да ће свим странкама које прихватају „правосудно утврђене чињенице“, тј.„не поричу геноцид“[6] упутити позив да формирају заједничку листу за Парламентарну скупштину БиХ из Републике Српске. Очигледно је да заједничка листа овдје „представља императив“, из простог разлога што се тиме спрјечава тзв. „губљење“ гласова. Наиме, према изборном закону БиХ [члан 9.5,3 и 9.6,а], у тзв. „компензационе“ гласове улазе само гласови оних странака које су прошле изборни цензус од 3%, док остали гласови бивају „изгубљени“. Заједничка листа би на тај начин сачувала све „несрпске“ гласове у РС.

Формирање заједничке листе до сада није полазило за руком тзв. „несрпским“ странкама у РС. Тога је свјестан и покретач Првог марта, и већ је кренуо у агресивну кампању која би практички морално дискредитовала свакога ко би одбио да се прикључи пројекту.[7] Он инсистира да заједничка листа „није захтјев Првог марта“ већ „свих грађана БиХ“, те да би игнорисање таквог захтјева представљало акт издаје.[8] У ту сврху је Први март формулисао Платофрму за заједнички наступ на опћим изборима 2014. године за Парламентарну скупштину Босне и Херцеговине у изборним јединицама у ентитету Република Српска и Народну Скупштину Републике Српске.[9] Платформа представља „минимални заједнички садржилац[10] државотворних странака БиХ“, којима је остављен рок до 30. априла да се изјасне о заједничкој листи. Према до сада доступним информацијама, није јасно колико их се позитивно одредило према том захтјеву, премда је за очекивати да ће већина подржати листу.[11]

Крајњи циљ ових активности је изборна борба за довољан број посланика који би омогућио да се у Парламентарној скупштини БиХ промени Устав БиХ и Дејтонски мировни споразум.[12] Завршна тачка 10 Платформе недвосмислена је игласи: Започињање процеса уставних реформи са крајњим циљем стварања функционалне државе и отклањања препрека за напредак Босне и Херцеговине ка еуро-атлантским интеграцијама. Чак и ако се не би одмах приступило радикалним уставним промјенама, такав изборни капацитет би омогућио постизборно про-бошњачко моделирање изборног закона, с циљем да се у наредним изборним процесима де фацто укине РС.

1.1. Претходно искуство: Иницијатива „Гласајмо за Сребреницу“

Сребреница је, позивајући се на тврдњу да је њена национална структура радикално промијењена усљед злочина[13], издејствовала посебан статус којим је изузета из изборног закона и јурисдикције ентитетске власти, на начин да је само у Сребреници гласање провођено према попису из 1991. године. Пред локалне изборе 2012. године, тај специјални статус је укинут, с образложењем да су стечени сви услови за повратак избјеглих Сребреничана, па би даљење одржавање специјалног статуса било апсурдно. То је поставило бошњачке политичке лидере пред ситуацију да, уколико желе да задрже власт у Сребреници, морају пронаћи алтернативни метод.

Као што је познато иницијативу Гласајмо за Сребреницу покренуо је Емир Суљагић, с циљем да се за гласање на подручју Сребренице региструје довољан број Бошњака који би обезбједили побједу на изборима за начелника општине бошњачком кандидату Ћамилу Дураковићу. Акција масовног пријављивања пребивалишта у општини једногласно је подржана од стране свих бошњачких странака, многих јавних личности, попут муфтије Муамера Зукорлића и Душке Јуришић, уредника сарајевског недељника Дани, и на бази тога је успела да мобилише бошњачко бирачко тело и, додуше тијесно, побиједи.[14] Након побједе начелник Дураковић је објаснио значај тог тогађаја: он демонстрира у политичкој пракси да Сребреница није једном за свагда плијен РС, „већ да може да постоји као општина у држави Босни и Херцеговини.“ Тако се случај иницијативе Гласајмо за Сребреницу тумачи у знатно ширем контексту него што је то тек борба за једну начелничку позицију – ради се о првој значајној побједи на концептуалном нивоу, наиме доказу да је могуће, у складу с постојећим правним поретком, побити једнонационални карактер РС-а и силом права инсталирати „мултиетнички“ поредак.[15]

Практични значај тог пројекта постаје јасан путоказ начина на који Бошњаци могу да радикално измоделирају политичку сцену РС. То постаје видљиво из сценарија у којем би Бошњаци, који су током рата напустили подручје РС-а, на дан избора „дошли“ у мјеста из којих потичу и гласали. Емир Суљагић је победу у Сребреници окарактеисао као тек „први ударац“ и својеврсни показни експеримент. Сљедеће године БиХ очекују парлементарни избори, а искуство Сребренице показује  да је реална опција да сви Бошњаци, који су на терену данашње Српске живели до 1991. одлуче да гласају тамо одакле су отишли. То је практични смисао иницијативе Први март.

1.2. Активности

У сврху реализовања задатог циља Први март је покренуо врло широку лепезу активности. Један од првих корака био је покретање веб-портала http://www.prvimart.ba/ који представља официјелно гласило цијело пројекта.

Кључна активност, која је тренутно у првом плану, је мобилизација бошњачке дијаспоре за гласање. Први март, је 27. марта 2013. године, потписао споразум о сарадњи са Странком дијаспоре БиХ са циљем заједничког рада на регистрацији бирача из дијаспоре за изборе 2014. године. Странка дијаспоре је преко свог wеб-портала дистрибуирала упитник у електронској форми, пријавни лист и формулар о гласању. У ту сврху Први март је покренуо и читав низ пропагандних активности, попут укључивања познатих јавних личности за агитовање у кампањи. Тако су кампању преко тwиттер-а подржали фудбалер Един Џеко, боксер Фелиx Стурм и други, а свједоци смо да се свакодневно захуктава медијска кампања у федералним медијима. Мобилне екипе и активисти Првог марта тренутно обилазе скандинавске земље правећи мрежу волонтера и потенцијалних гласача. Тако су Емир Суљагић и Недим Јахић, били гости данског[16] града Слагелсе, гдје су учествовали на јавној трибини са главном темом “Регистрација БиХ грађана у дијаспори за Опште изборе 2014. године у Босни и Херцеговини”. Према извјештају портала Првог марта, скупу је присуствовало око 40 заинтересираних грађана из Слагелсеа и његове околине.[17] Завршна трибина скандинавске турнеје одржана је у Гетеборгу 28. марта. Потенцијал ове акције најбоље се може видјети у подацима који говоре да у Шведској данас живи најмање 56 000 грађана БиХ, од којих је на изборима 2010. године, путем поште гласало свега 5 575.[18] Уколико би Први март успио да мобилише половину потенцијалних дијаспора-гласача имали би само из Шведске 20 000 гласова више него 2010. Сличне активности обављају се и у другим државама за које се зна да имају бројну бошњачку дијаспору. Нарочита пажња посвећена је САД-у, гдје Први март учествује не само у активностима регистрације гласача, већ и у пропагандним пројектима. На George Washington Универзитету у Вашингтону активисти Првог марта одржали су презентацију за студенте, професоре и БиХ-расељенике о стратегији за мобилизацију гласача из Босне и Херцеговине који данас живе у САД. Према процјенама Првог марта на територији САД данас живи око 100 000 људи с правом гласа у БиХ.[19] Кампања истог интензитета води се и у Њемачкој, гдје је Први март одржао трибуне у Минхену, Штутгарту, Манхајму и Берлину. Процјена је да и у Њемачкој има око 100 000 потенцијалних гласача, а активности Првог марта тренутно су усмјерене на утврђивање колико од тог броја има право гласа у РС. Врло значајну улогу у свим тим активностима има исламска заједница. Тако је нпр. домаћин и технички организатор трибине у Минхену био Мирзет еф. Џафић, имам џемата “Тевхид” у овоме граду, а међу окупљеним били су чланови овог и друга четири џемата у Минхену који окупљају муслимане из Босне и Херцеговине. У Штутгарту, Први март је логистички подржао предсједник Мешихата Исламске заједнице Бошњака у Њемачкој, Един Атлагић. Свеукупни досег ових интензивних активности види се из чињенице да, према неким процјенама, око 1,5 милиона Бошњака данас живи ван БиХ.[20]

Истовремено трају и интензивиране су активности на територији БиХ. У сарадњи с Федералним министарством расељених особа и избјеглица промовисана је акција стипендирања студената-повратника у РС. Почетком априла 2013.год. стипендије су добила 264 студента различитих факултета у РС-у који су задовољили услове конкурса. Ради се о студентима који су извадили личну карту у РС, али могу да студирају на подручју цијеле БиХ. Већ је покренута и иницијатива да се студентима-повратницима омогући завршавање приправничког стажа у ФБиХ ако то не успију остварити у РС-у. У исту сврху је Скупштина кантона Сарајево 29.04. 2013. год., усвојила Закон о правима лица која се враћају у своје пријератно пребивалиште, који омогућава повратницима из Кантона Сарајево да задрже сва права која су остварили у Кантону Сарајеву приликом повратка у мјесто пријератног пребивалишта, а која се односе на области здравствене, борачко-инвалидске и социјалне заштите. Идеја је да Сарајево послужи као примјер који би иницирао и друге кантоне да усвоје сличне законе. Интегрални дио израде и заговарања овог тзв. “првомартовског” Закона били су активисти Првог марта, у сарадњи са Министарством за рад, социјалну политику, расељена лица и избјеглице, те Владом Кантона Сарајево.[21] Значај овог закона за пројекат Први март види се из сљедећег податка, који је изнио Недим Јахић: “Само у Добоју имамо преко 12 000 људи који живе у РС а пријављени су у Федерацији због здравственог осигурања и других бенефиција.” Усвојени Закон омогућава да се ови људи пријаве и гласају у Добоју.

2. Реакције из РС

С обзиром на капацитет изазивања нестабилности, који постоји у намјерама Првог марта, за очекивати би било да из РС, услиједе озбиљне реакције на оба пројекта. Међутим, како свједочи успјех пројекта Гласајмо за Сребреницу, реакције су биле неадекватне, и нису придавале потребну пажњу датој иницијативи. У критичном моменту захуктавања акције преовладавао је један индолантски однос према цијелој причи, а у политичкој чаршији су се појавиле и шпекулације о неким врстама политичке трговине.

Прва реакција на моделирање и шпекулацију избора у Сребреници одлично илуструје конфузију на српској страни: предсједник РС-а је најавио бојкот и могуће понављање избора у Сребреници. Међутим, према Изборном закону, бојкот не производи нужност понављања избора, већ се бојкотована одборничка мјеста попуњавају сљедићим на листи по броју добијених гласова.

Ни пријетње кривичним пријавама против оних за које се утврди да су се неосновано регистровали за гласање нису ништа срећније рјешење, и врло брзо су се распршиле пред немогућношћу да буду законски спроведене, јер се показало да су у контрадикцији с правом на слободу кретања и правом на слободу избора пребивалишта.[22] Рјешењима Суда у Сребреници, од 5. априла 2013. године[23], обустављени су прекршајни поступци које је покренуо МУП РС-а због сумњи у кршења Закона о пребивалишту и боравишту држављана БиХ. Овдје, наравно, треба сачекати одлуке виших судских инстанци. Ипак, Недим Јахић, један од координатора пројекта, је чак најавио да ће Иницијатива поднијети кривичне пријаве против бившег министра Станислава Чађе и НН лица [члан 145. Кривичног закона БиХ] и тражити да буде утврђено ко је злоупотријебио службени положај у политичке сврхе.[24] Када је, почетком маја, Предсједник ЦИК БиХ, Бранко Петрић упозорио на ванинституционално дјеловање и извргавање Изборног закона од стране Првог марта, пријављен је Тужилаштву БиХ због злоупотребе службеног положаја и дјеловања против Анекса 7 [“застрашивање повратничке популације”].[25] 

Осим тога, такве мјере су контрапродуктивне и са аспекта критике Републике Српске као антимодерне уставне категорије која није у стању да гарантује свим грађанима једнакост и Уставом гарантована права. Вулгарно хистерична реакција која је усљедила у неким неприрпемљеним медијским кампањама додатно је погоршала слику, дајући повод аргументу да РС укида право слободног дјеловања и изражавања цивилног сектора.[26] Посебно је контрапродуктиван био неприпремљен и лоше реализован прилог у емисији Печат, емитованој на РТРС-у, 18.априла 2013., који је презентовао читав низ потпуно неадекватних аргумената, дајући тако повод за опсежну контракампању од стране Првог марта, која још увијек траје. [27] Нпр. у тој емисији смо имали прилике чути неспретну реакцију на тему финансирања; - која је сама по себи ирелаевантна за пројекат Првог марта, изузев, наравно, уколико нема одређених незаконитих активности у том сегменту. Емир Суљагић је у одговору на оптужбе да Први март избјегава плаћање пореза хладнокрво одговорио да је финансирање сасвим транспарентно, и да је главни финансијер Влада ФБиХ. Против уредника емисије и новинара поднесена је и кривична пријава под отужбом да су тим прилогом позвали на угрожавање безбједности активиста Првог марта.[28] Недавна смијурија са Резолуцијом о обавези заштите Бошњака и другог несрпског становништва од прогона у РС, покренута од стране бошњачких лобистичких организација у САД-у,непосредно је ослоњена на тврдњу о “малтретирању активиста Првог марта од стране институција РС”, с циљем “психолошког застрашивања којем је циљ спрјечавање повратка расељених лица.”[29]

Реакције које су се појавиле на акцију Први март пате, видимо, од истих мањкавости као и у случају Гласајмо за Сребреницу - очигледно су некоординисане и недовољно јасно и убједљиво артикулисане. Преовладава једно имплицитно увјерење да то није могуће спровести у пракси, и да се ради о некој врсти политичког утопизма који произилази из личне фрустрације њеног главног заговорника. Формалне реакције показују исту конфузију. Тако је на примјер, предсједник РС најавио да ће као одговор на евентуалну експанзију иницијативе Први март Срби одговорити реципрочним мјерама тражећи прекомпозицију Федерације БиХ, гдје би општине Дрвар, Грахово, Гламоч и Петровац добиле одређену аутономију у оквиру Федерације. Међутим, то је управо тјерање воде на млин Првог марта, јер, како је истако њен покретач: циљ и јесте елиминација постојеће двоентитетске структуре. Сам Емир Суљагић, у интервјуу за магазине Дани, свједочи како је и сам већ контактирао избјегличка удружења Срба из ФБиХ, али како су они одбили сарадњу, вјероватно из страха од одмазде из РС.[30] Врло је индикативно да је иницијативу за повезивањем “српских” општина у ФБиХ подржала америчка амбасада у БиХ. Амбасадор САД-а Патрик Мун, приликом недавне посјете Дрвару, охрабрио је српске политичке представнике “да раде на заједништву са другим заједницама са већинским српским живљем у Федерацији”. У контексту иницијативе Први март разлог је јасан – аргументација на коју су се позвали [типа: “заштита српских повратника на свом подручју” и “Срби у ФБиХ су запостављени”] може бити реципрочно примјењена на подручју РС, “све до уставне реконструкције”.[31]

3. Могуће алтернативе

Имајући у виду обим који добија активност Првог марта, те неадекватност до сада подузетих реакција са стране РС-а, поставља се ургентно питање стратегије отпора овако нелегитимним политичким дејствима. Овдје ћемо покушати скицирати неколико могућих алтернатива.

Прва алтернатива везана је за измјену постојеће релевантне законске регулативе. У том смислу користиле би измјене Закона о пребивалишту које је предложио Министар цивилних послова Средоје Новић, а које предвиђају строжије услове у вези са пријавом пребивалишта. Такође би била корисна и промјена Изборног закона у правцу повећања тзв „изборног прага“[32], премда тешко да би била ефикасна уколико се реализује идеја заједничке листе. Кључна иницијатива је приједлог измјене Изборног закона БиХ, који су упутили Игор Радојичић и Огњен Тадић. Колико је то добар покушај свједочи изјава самог Емира Суљагића, којим је унапријед етикетирао свакога из ФБиХ ко подржи тај закон, као оног ко је „пошао стопама издаје Фикрета Абдића“. Још један добар покушај у овом контексту имали смо у споразуму СДП-СНСД у подручју изборног закона. Наиме, тада су се обе партије одредиле позитивно према тзв. „затвореним листама“, а са затворенима листама се практички елиминише могућност заједничке листе у РС. Први март је оштро реаговао против тог приједлога, понављајући отужбу за велеиздају.[33] Поред тога, концепт општинске изборне комисије [предложен у том споразуму] – верификација резултата на општинском нивоу, пружа додатне могућности спрјечавања таквих активности. Међутим, имајући у виду агресивну кампању коју Први март води против измјене изборног законодавства, мало је вјероватно да би се било која од политичких партија из Федерације у овом моменту усудила подржати промјену Изборног закона, и ми морамо радити под законодавством које тренутно имамо.

Друга алтернатива је оспоравање легитимности акције Првог марта кроз неку врсту фраус легис института. Наиме, Први март се заклања иза Анекса 7 – гарантовања права повратка. Али овдје очигледно није у питању повратак, већ изборни и уставни инжењеринг – нелегитмна амбиција да о судбини и представницима људи који тренутно живе на неком простору одлучују људи хиљадама километара далеко. Повратак је потпуно одвојен од овог питања и сам по себи није споран. РС је, на примјер, урадила много више на тему повратка избјеглих и расељених лица на својој територији него Федерација БиХ и то је свакако важан легитимацијски аргумент. С друге стране, Први март, премда говори о повратку, и премда заиста појединим активностима дјелује у том правцу, заправо уопште нема то за суштински циљ – циљ је укидање постојеће дејтонске структуре БиХ. Амерички аналитичар и пробошњачки лобиста Питер Липман није случајно назвао Први март „ненасилном револуцијом“[34] – која, као и свака револуција, смјера на укидање постојећег поретка. Циљ је, дакле, политички инжењеринг - промјена изборне слике на предстојећим општим изборима, и на основу тога и политичког поретка, како отворено стоји у њиховој мисији прокламованој на службеној страници.[35] Та чињеница производи значајан легитимацијски дефицит Првог марта, који није ништа друго до покушај да се искористе законске недоречености у хаотичној легислативи БиХ, да би се наметнула воља једне групе другој. У питању је покушај институционалног агресорског понашања. Како то уосталом врло јасно показује структура гласова кандидата за начелника произашла на основу иницијативе Гласаћу за Сребреницу. Стога, умјесто да се, као у случају сребреничког изборног инжењеринга, позива на Закон о пребивалишту, овдје се предлаже позивање на антиуставно дјеловање дефинисано чланом 31.2, Устава РС, који експлиците забрањује дјеловање усмјерено на “нарушавање интегритета Републике … и распиривање националне, расне или вјерске мржње и нетрпељивости.”

Међутим, према Уставу РС, за разлику од нпр. Републике Србије, Уставни суд није надлежан да евентуално забрани рад политичкој организацији или удружењу грађана чије је дјеловање спорно у предњем смислу. Али Уставни суд РС прати појаве од интереса за остваривање уставности [Устав РС, члан 115] те предлаже предузимање мјера ради обезбјеђивања уставности, те би исти у том смислу могао подржати санкционисање антиуставног политичког дјеловања.[36] Уставни суд РС има ингеренције да оцјењује уставност програма политичких странака. [члан 115. Став 1.5]. У овом случају, уколико би се Платформа коју је Први март предложио странкама претворила у програм таквог политичког субјекта, Уставни суд РС би могао да реагује, с обзиром да је став 10. Платформе експлиците антиуставан. Међутим, проблем са алтернативама овог типа је у чињеници да оне, с обзиром да је у питању контекст људских права [слобода удруживања], у крајњим инстанцама воде на Уставни суд БиХ, који, на жалост, не представља институцију од посебног повјерења када је у питању заштита интереса РС. Како по структури, тако и према досадашњој пракси, нема основа за оптимизам по том питању.[37] 

Трећа, и можда најелегантнија алтернатива била би повећана излазност грађана који данас стварно живе на територији РС. Наиме, излазност је релативно слаба и њено повећање за 10-20% практички би онемогућило крајње намјере Првог марта – уставни инжењеринг, премда би свакако остао ефекат ојачане парламентарне представљености бошњачких партија у Народној скупштини РС. Међутим, то само по себи није спорно, и није нешто од чега би демократско друштво РС требало зазирати.[38] Кључна пријетња стабилности БиХ је намјера уставног инжењеринга којим би се мијењала дејтонска структура државе, и то је тачка на коју треба ставити фокус. У сврху спрјечавања тог циља повећана излазност би могла бити дјелотворно рјешење. Имајући у види све већи пасивитет гласачког тијела РС, који се чини се и свјесно продукује зарад неких дневнополитичких страначких циљева, потребно је постићи консензус око јавне кампање којом би се грађанима објаснила важност изласка на предстојеће опште изборе.

Као илустрација претходно реченог могу послужити избори за Народну скупштину РС на изборима 2010.године, у изборној јединици 1 [Приједор, Крупа на Уни, Козарска Дубица, Нови Град, Градишка, Лакташи, Србац, Прњавор, Сански Мост, Костајница][39], која је вјероватно критична за успјех Првог марта. У тој изборној јединици укупно је било 139 919 важећих гласова, СНСД је са освојених 55 509 гласова освојио шест директних мандата, а СДС са 22 751 гласова 3 директна мандата. СДП као најуспјешнија бошњачка странка је прошла 3%-ценсус и са 5 121 гласом освојила један директни мандата, као и СДА са 4 521 гласом. Странке које су позване да наступе на заједничкој листи Првог марта, укупно су имале 16 030 гласова.[40] То је још увијек далеко од потребног броја, али, ако томе додамо, рецимо, само 10 000 потенцијалних гласова поштом, показује се да би заједничка листа освојила три мандата у изборној јединици 1. Потенцијал за тако нешто види се у чињеници да је поштом и у одсуству гласало свега 3 849 гласача, који се могу регистровати на подручју ИЈ 1. Повећање излазности као одговор на акцију Првог марта постаје јасан из бројева: на претходним општим изборима за изборе за Народну скупштину РС, од укупно 1 192 182 регистрованих грађана с правом гласа, гласало је 670 730 бирача [од тога је било 37 301 неважећих листића] или 56,3%. Имајући у виду националну структуру становништва у РС, повећана излазност знатно подиже праг до кога треба добацити Први март. Да би остварила своје циљеве потребна им је отприлике трећина од укупног броја гласова, дакле [ако као параметер узмемо претходне опште изборе] око 200 000 гласова. Повећање излазности од 15% практично би онемогућило основну намјеру Првог марта, с обзиром да би подигло праг до кога требају добацити за још око 100 000 гласова.

У сврху истог ефекта било би корисно укрупљавање политичке сцене РС неком врстом коалиција, нарочито оних које би укључивала мање странке које су на ивици изборног цензуса, с циљем да се максимално смањи број изгубљених гласова. У том смислу логично дјелује повезивање СНСД-а са странкама попут СП [с којиом је и сада у коалицији]; а СДС-а са блиским партијама са десног блока. Такође би било корисно укрупњавања тзв. „трећег блока“ који би око себе окупио читав низ мањих странака попут Нове социјалистичке партије, чиме би се елиминисао ефекат губљења подцензусних „српских“ гласова.

Додатак: Екстремни одговор на екстремизам

Имајући у виду радикализам Првог марта, оправдано је посегнути и за неким оштријим мјерама. Радикализам Првог марта, као такав, даје за право представницима РС да легитимно запрјете посезањем за једнако радикалним одговорима. На примјер, један такав одговор може бити пријетња инжењерингом којим би се промијенио Устав РС – на начин да би се, потпуно истим начином који Први март жели да премости Дом народа ПСБиХ, ишло на премошћавање Вијећа народа НСРС.[41]  

Слична алтернатива је нека врста пријетње блокадом институција. Крајње егзактно то се може демонстрирати у случају да за потребе премоштавања Дома народа и одредбе да су његови чланови из РС Срби, Први март не пронађе два[42] Србина спремна да учествују у овој ујдурми, и буде приморан да пријави два муслимана/бошњака као Србе. У том случају, а и иначе је то опција примјењива на екстремистичке политичке опције попут Првог марта, преостали српски представници у Дому народа ПСБиХ могу блокирати рад тог Дома својим неприсуствовањем сједницама, с обзиром да према пословнику Дома народа ПСБиХ валидан кворум тражи учешће три представника из РС. Сличну стратегију већ дуже вријеме примјењује СДА у актуелној кризи ФБиХ. Слична ситуација настаје у варијанти да се представници РС у Дому народа ПСБиХ позову на витални национални интерес.[43] Овај сценарио врло јасно показује до какве кризе и блокаде може довести авантуризам Првог марта. Уосталом, новија историја БиХ недвосмислено показује размјере трагедије које у стварном животу производе разноразне екстремистичке визије и радикалне стратегије, од којих је Први март само најновија у низу.