Koga će NATO usrećiti?

Podnošenjem zahteva za pristup Akcionom planu za članstvo u zapadnoj vojnoj alijansi (MAP), Bosna i Hercegovina je, bez obzira na izvesne rezerve i najavljenu mogućnost kasnijih širih konsultacija, pa i referenduma u Republici Srpskoj, izrazila želju da se pridruži članicama NATO. To je početak procedure koja ima svoj tok, vremenske i druge odrednice, pa je moguće da u kasnijoj fazi pregovaranja i odlučivanja dođe do promena, pa i povlačenja kandidature.

Najpovoljnije rešenje za BiH, s obzirom na njenu etničku strukturu i ratom obeleženu prošlost, bila bi demilitarizacija ovih prostora. To bi bio najkraći i najracionalniji put da se osigura politička stabilnost i dugoročni mir u Bosni i Hercegovini. Za takvo bezbednosno rešenje zalagala se Republika Srpska, ali ono nije naišlo na podršku ni Brisela, ni Vašingtona. U međuvremenu je sprovedena uspešna reforma oružanih snaga. Stvorena je jedinstva vojska, ali ona sama po sebi – gledano u širim okvirima – nije garancija za mir i stabilnost u dužem periodu i u nekom trajnijem obliku. Zato je preovlađujuće mišljenje da bi za Bosnu i Hercegovinu najbolje rešenje bilo da se pridruži drugim članicama zapadne vojne alijanse i time za duži period osigura mir i političku stabilnost.

Pred zatvorenim vratima

Trenutno stanje je poznato. Na poslednjem sastanku ministara spoljnih poslova članica NATO, kandidatura Bosne i Hercegovine za prijem u Akcioni plan za članstvo u NATO je odbijena. Zaključeno je, naime, da se prijem odgodi, dok se u BiH ne nastave započete reforme i stvore odgovarajući politički preduslovi. Tim povodom oglasio se generalni sekretar NATO, Anders Fog Rasmusen, koji je naglasio da je ovim upućena jasna poruka da će BiH pristupiti MAP-u onda kada postigne neophodan napredak u sprovođenju reformi. Saveznici su, navodno, jedinstveni u stavu da BiH mora i da će pronaći svoje mesto u NATO. To nije pitanje da li će, već kada. Pri tome je Rasmusen upozorio da je, isto tako, istina i da BiH mora još po nešto da učini da bi postigla neophodan napredak u sprovođenju reformi.

U kontaktima koji su prethodili ministarskom sastanku NATO, pokazalo se da ta očekivanja nisu ni mala, ni bezazlena, kako se u prvi mah činilo. Od Bosne i Hercegovine se očekuje i traži da se stvori funkcionalna država tako što bi se redefinisala postojeća ustavna rešenja, izvršile izvesne promene u organizaciji vlasti i obezbedilo da Bosna i Hercegovina „govori jednim jezikom“. Što će reći, da se entitetima oduzme pravo da samostalno donose odluke o pitanjima koja su bitna za državu: odbrana, javna bezbednost, carina, porezi, zdravstvo, socijalna politika i ostalo.

Na tome naročito insistiraju Bošnjaci i njihovi lobisti, koji po svaku cenu hoće da stvore unitarnu Bosnu i Hercegovinu. Državu po svojoj meri, u kojoj bi sve glavne poluge vlasti bile u njihovim rukama. A to, naravno, nije moguće ukoliko opstaje dejtonska Republika Srpska, sa statusom i nadležnostima koji su tamo uspostavljeni.

Bošnjaci su na potezu između Sarajeva, Brisela i Vašingtona stvorili jake lobističke centre, koji osporavaju i blate Republiku Srpsku, traže promene ustava, ukidanje entiteta, teritorijalnu prekompoziciju i sve što bi obezbedilo da Sarajevo, kao u doba socijalističke Jugoslavije, bude centar u kome bi se donosile sve važnije državne odluke.

Jedno od važnih, možda i najznačajnijih političkih uporišta, Bošnjaci imaju u samom OHR-u, Kancelariji visokog predstavnika za BiH, u Sarajevu. Najveći broj tog glomaznog administrativnog i upravnog aparata, u kome su pravno uobličene sve nametnute odluke visokog predstavnika prema Republici Srpskoj i sve odluke o otimanju njenih dejtonskih nadležnosti, čini upravo bošnjački personal. OHR, kao i njegove zapadne centrale, već su se davno svrstale na tu stranu i otuda ne čudi da Bošnjaci u svemu, pa i ustavnoj reformi, traže da sastanke organizuju, rešenja kreiraju i pregovore vode stranci. Jedino tako oni vide šansu da ostvare svoj strateški cilj: ukinu Republiku Srpsku, centralizuju zemlju i sebi osiguraju političku i svaku drugu dominaciju.

Srpska preča od NATO

Kako u Briselu i Vašingtonu zamišljaju ustavnu reformu u BiH i stvaranje funkcionalne države – videlo se u dokumentima Butmirskog procesa, koji je okončan potpunim neuspehom. Pregovaračkim stranama nuđena su rešenja koja nikoga nisu mogla da zadovolje: Srbe radi sužavanja kompetencija, slabljenja mehanizma entitetske zaštite i najavljenog daljeg prenosa nadležnosti na centralne organe, Bošnjake radi maksimalističkih zahteva i očekivanja, a Hrvate zbog toga što je ignorisan njihov glavni zahtev – osnivanje trećeg, hrvatskog entiteta.

Jedan od važnijih zahteva stranaca bio je da se, umesto postojećeg Ministarskog veća, uspostavi jaka i jedinstvena vlada sa premijerom, koja bi imala široka ovlašćenja i praktično preuzela svu izvršnu vlast. Jasno je da bi državni aparat time ojačao, da bi se „funkcionalnost države“ povećala, ali glavno pitanje je šta bi se onda desilo sa entitetima?

U Republici Srpskoj oko toga nema nikakvih dilema. I stranke na vlasti i one u opoziciji jedinstvene su u stavu da više ne može da bude nikakvih ustupaka na štetu RS, da su moguće i dopuštene samo one promene koje poboljšavaju postojeći sistem i odnose u Bosni i Hercegovini. Srpskom narodu je Republika Srpska preča i od NATO i od Evropske unije, pa nikakvih rizičnih nagodbi u tom smislu ne može da bude.

Lider vladajuće SNSD i srpski premijer Milorad Dodik, koji je bio ključna ličnost u svim dosadašnjim razgovorima na tu temu, kaže da je kandidatura BiH za uključivanje u Akcioni plan za članstvo u NATO nepotrebno ispolitizovano. Samom činjenicom da politički uslovljava reforme, NATO je sam sebi zatvorio vrata u Bosni i Hercegovini. Ta vrata zatvorile su strukture NATO, a ne BiH.