Коме у БиХ смета Вук Јеремић?

(Прес РС)

"Има нечег новог у овом лудом свету, нечег застарелог у систему Уједињених нација и много чега балканског на овом нашем Балкану, када је Вук Јеремић могао да буде изабран да води Генералну скупштину једине организације која је успјела да окупи све државе откако се људски род почео дијелити по државама.“

Тако пише у првој реченици коментара новинара и дипломате Хајрудина Сомуна објављеног у сарајевском „Ослобођењу" од 15. јуна. А ми бисмо могли додати: „Али, зато нема ништа ново ни изненађујуће у функционисању немогуће државе Босне и бошњачком ставу према Српској, Србији и Србима..."

Најновији повод за унутрашње разилажење спољним поводом постала је, ето, и функција председника Генералне скупштине УН. БиХ је једина земља на свету која је на глобалном гласању на Ист Риверу остала уздржана јер Небојша Радмановић и Бакир Изетбеговић са придруженим Жељком нису претходно могли да се сложе да ли да подрже кандидата из суседне Србије или из подаље Литваније. Кандидату Вуку Јеремићу, као Србину, па још из Србије, за бошњачку подршку није било довољно ни што му је, према својевременом писању сарајевских медија, „рахметли нена по женској линији од Поздераца". Штавише, испало је да су представници Федерације хтели да БиХ подржи литванског кандидата, иако Бакир, Суљо и сл. вероватно никад у животу нису видели не само дотичног балтичког дипломату, него ни његову земљу, нити срели иједног његовог сународника. А кандидату Литваније, опет, није ни падало на ум да сврати на Башчаршију, представи се и затражи подршку, јер је и он, као и његови сарајевски навијачи, ваљда рачунао да ако су на истој страни једина суперсила и западни савезници плус балкански сателити, онда „нема грешке". Међутим, „грешка им се ипак поткрала" па је Вук, упркос предвиђањима и без тог једног гласа из Сарајева, успео да победи, и то чак са двоцифреном разликом.

И уместо да се покрију по ушима што су криво прорачунали исход избора и нашли се на губитничкој страни у Генералној скупштини УН, што су пропустили прилику да симболичким гестом допринесу унапређењу односа у БиХ и у региону, бошњачка политичко-медијска спрега понаша се по принципу „ко изгуби, има право да се љути". Али где су им бар неки аргументи? Зашто би то било тако „лудо", „ново", „необично", „анахроно" и „балкански" што је Јеремић успео? „Није проблем само у кошаркашком омеру гласова 99:85 за Вука, него ко је за кога гласао", вели Сомун. „За Литванца су, између осталих, навијале и гласале још увијек најјача светска сила - Америка и најснажнија европска - Немачка. За Србина су биле Русија и Кина, уз њих Индија, Бразил и Индонезија, земља са највише муслимана на свету. Иако се свијет разбија у више блокова, духови Хладног рата између Истока и Запада као да се враћају под новим плаштом" - објашњава Хајро зашто се ибрети. Познајем Сомуна још од његових гимназијских дана и новинарских почетака и знам да није неупућен, али какве везе има то што су за Литванца навијале САД и Немачка када се није гласало ни у НАТО-у, ни у ЕУ, него у Уједињеним нацијама, где је однос снага, зна се, другачији? Шта има лоше у томе што су за Србина гласале земље као што су Русија, Кина, Индија и Бразил, када то значи да је, претворено у број становника тих земаља, Јеремић заправо добио подршку демократске већине целе планете, а разлика се може изразити у десетинама милиона гласова? На основу чега, пак, закључак да победа Србина, а не Литванца, значи враћање духова Хладног рата када ни Индија ни Бразил, па ни Србија, нису током Хладног рата биле на истој страни са Русијом и Кином?

А зашто ли тек Сомун, уз помињање Индонезије, додаје констатацију да је то земља „са највише муслимана на свету", као да би било природно да сви муслимани на свету деле исте емоције према Србима као њихови истоверници у БиХ? Можда, рецимо, баш они у Индонезији више држе до тога што је Вукова „рахметли нена по женској линији била муслиманка"? Или, евентуално, као бивша колонија саосећају са Србима који последњих деценија такође трпе неоимперијалне притиске Запада? Или, зашто да не, имају симпатије за српско ангажовање на очувању пријатељске Југославије? Или им је, сасвим могуће, важно што Србија, за разлику од осталих екс-ју република, негује континуитет односа са Покретом несврстаних земаља? Хајрудин, међутим, мисли да су министарства спољних послова у Индији, Бразилу, Индонезији и другим несврстаним земљама напросто неупућена у најновију историју Балкана па су њихови амбасадори при УН „подлегли Јеремићевим увјеравањима да се у Србији није ништа промјенило од времена Јосипа Броза, па ти тамо људи мисле како је Тито био поборник четничког покрета и како је Милошевић имао право све што је радио по Босни, Хрватској и Косову". Доследно таквом Хајрином спрдању са много озбиљнијим земљама и дипломатијама Трећег света него што је случај са Босном, могуће је чак да они тамо у далекој Азији и Латинској Америци мисле да је Тито још жив и здрав, да је Београд и данас главни град Југославије, да су Вука Јеремића заменили за Кочу Поповића или Лазара Мојсова. Штета што им Сомун није на време јавио да треба о свему да се информишу у Сарајеву.

Додуше, има Хајрудин Сомун и нека рационалнија објашњења за међународни успех Вука Јеремића, Србије и Срба. „Вук је имао на располагању подршку врха власти, људске и материјалне ресурсе дипломатије социјалистичке Југославије, једне од најуваженијих у свету", каже Сомун, и поносно додаје: „У којој сам и сам службовао." Али, то што је српски кандидат имао подршку доскорашњег председника Србије Тадића чини се да је, изузев у „немогућој држави", нормална ствар и није ваљда оном Литванцу његов шеф државе подметао ногу. А што се тиче људских ресурса југословенске дипломатије, који су у време Коче, Никезића и Тепавца у просеку заиста били изузетни, са распадом земље они су се слободно разишли по републикама и нацијама, а Босну су запали кадрови формата Раифа Диздаревића и Хајрудина Сомуна. По цазинском пореклу можда су у Сарајеву могли да се нађу и Вук Јеремић и Тадић, који је и по родитељима и по рођењу „прекодрински Србин". А Вуковом успеху је лично посебно допринео још један сарајевски Србин, Феодор Старчевић, син инжењера Душана и мајке Љубице, чувене професорке математике у класичној гимназији, који у СИП није послат из БиХ него је примљен на отвореном конкурсу. Дипломатску каријеру започео је баш у југословенској мисији при УН и дружио се са Кофијем Ананом, који је тада такође био почетник. Током распада Југославије и ратних година Феђа Старчевић је службовао по свету као високи службеник УН јер није хтео да настави да ради код Милошевића, а ни да почне код Изетбеговића као амбасадор у Лондону. Понуда из Сарајева стигла му је у јуну 92. баш преко школског друга Хајре, који је био Алијин спољнополитички саветник, па неће бити да он не зна да је Феђа данас амбасадор Србије при УН и један од најбољих мултилатералаца у палати на Ист Риверу.