Neki bi da prekroje Dejton

Još pre godinu dana, kada je iz Republike Srpske zatraženo da se okonča rad visokog predstavnika međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini i zatvori Kancelarija OHR-a, politički lideri Bošnjaka javno su se tome suprotstavili. Njihov stav je bio (a takav je i sada) da ta kancelarija i visoki predstavnik, zajedno sa ostalim predstavnicima međunarodne zajednice koji su prisutni na ovom prostoru, treba da ostanu ovde sve dok se u BiH ne provede ustavna reforma. Takav stav, ali iz drugih razloga, imaju i Hrvati. Oni su nezadovoljni svojim položajem u Federaciji BiH, smatraju da kao konstitutivni narod nisu ravnopravni u odnosu na Bošnjake i Srbe, pa traže da se ustavnom reformom uspostavi treći entitet, koji bi pripao njima.

Jasno je zašto se politički lideri Federacije BiH tako uporno zalažu za produženje mandata ne samo Kancelarije OHR nego i svih drugih predstavnika međunarodne zajednice u BiH. Status protektorata odgovara im jer se na delu pokazalo da navodni čuvari i kontrolori primene Dejtonskog mirovnog sporazuma (uključujući i njegov Aneks IV – Ustav BiH) u stvari ga postepeno, ali sistematski, redefinišu i razgrađuju. Činjenica je da je sve ono institucionalno što je poslednjih godina nastalo u okviru „centrale BiH“ u Sarajevu – nastalo uz pomoć „bonskih ovlašćenja“ visokog predstavnika međunarodne zajednice, otimanjem entitetskih nadležnosti i njihovim prenosom na državni nivo.

Kada se pažljivo osmotri kako deluje OHR, koje je i kakve odluke donosio visoki predstavnik, onda postaje jasno čemu služe „bonska ovlašćenja“. To najbolje znaju u Srpskoj, gde su čak i zakonodavna akta Skupštine RS jednostranim odlukama poništavana. Stranci ovde imaju odlučujuću reč u svemu gde nema saglasnosti među entitetima i zajedničkim institucijama. To ne bi smetalo kada bi arbitriranje bilo korektno. Nažalost, pristrasnost je očigledna. Mnogim svojim odlukama i izvršnim nalozima visoki predstavnici su aktivno podsticali centralizaciju državne vlasti, pa su stvorene glomazne i skupe državne institucije od kojih malo ko ima koristi.

Zašto u vojnoj bazi?

Srpski član u Predsedništvu BiH Nebojša Radmanović rekao je, gostujući u emisiji BN televizije, da je o razgovoru predstavnika SAD i EU sa liderima pojedinih političkih partija u BiH saznao iz novina! A razgovaralo se „o potrebi“ ustavnih reformi, kako bi BiH postala funkcionalna država i „govorila jednim glasom“, jer je to preduslov za dalje približavanje Evropskoj uniji i NATO.

"Neprihvatljivo je – kaže Radmanović – da članovi Predsjedništva BiH saznaju iz novina da se dešavaju razgovori poput butmirskih, i to u vojnoj bazi. Moj zaključak je da se ne može uvoditi demokratija nedemokratskim sredstvima".

Neka pitanja nameću se sama po sebi. Recimo, zašto se o budućnosti BiH danas, 14 godina posle rata, razgovara u vojnoj bazi, a ne u Predsedništvu BiH, Ministarskom veću ili Parlamentarnoj skupštini BiH? Ili, zašto se razgovara samo sa selektivno odabranim liderima političkih partija, dok su najodgovorniji predstavnici zvaničnih državnih i entitetskih institucija samo posmatrači?

Sve ovo je potvrda onog što je od ranije znano: BiH je i danas protektorat velikih i moćnih, kojim oni, uz pomoć glomaznog aparata OHR-a, daljinski upravljaju. Bilo je nagoveštaja već prošle jeseni, pa onda i proletos, da će se misija visokog predstavnika najzad okončati, kako bi domaći kadrovi preuzeli punu odgovornost za stanje u zemlji i stvarali uslove za približavanje Evropskoj uniji. Međutim, zbog povremenih blokada u radu zajedničkih institucija, verbalnih sučeljavanja i izazivanja veštačkih kriza (što se redovno događa kad treba okončati ili produžiti međunarodno prisustvo) stanje ostaje nepromenjeno. Zato je potpuno neizvesno da li će i ovaj sadašnji (novembarski) rok za transformaciju OHR u kancelariju specijalnog izaslanika EU u BiH biti poštovan, jer lideri iz Federacije BiH traže nastavak mandata ne samo za visokog predstavnika MZ već i za strane sudije i tužioce, kojima u decembru ističe mandat.

Ustavne promene u fazama?

Šta se može očekivati u nastavku započetih razgovora ?

Simptomatično je da se o ovako značajnoj temi razgovara na neprikladnom mestu i bez ikakvog papira koji bi bio oficijelna podloga i orijentir za moguće procene i zaključivanja. Iz onog što su predstavnici SAD i Evropske unije proteklih dana izjavljivali moglo bi se zaključiti da se teži redefiniciji postojećeg Ustava BiH u smislu njegove popravke i prilagođavanja sadašnjem vremenu i potrebama, pri čemu se, bar za izvesno vreme, ne bi dovodila u pitanje postojeća dvoentitetska državna struktura.

To samo na prvi pogled izgleda prihvatljivo, jer se naglašava da je to tek prva faza poželjnih i „neophodnih promena“, a da bi potom sledile i naredne faze sa potpunijim i, verovatno, radikalnijim izmenama. Očigledno, put do funkcionalne države, koja bi prema EU i spoljnjem svetu „govorila jednim jezikom“, za strance znači samo dalju centralizaciju zemlje i svođenje entitetskih nadležnosti na najniži nivo.

Tako nakaradan koncept ustavne reforme, koji je potpuno suprotan onome kako se organizuje Evropa (tamo je sve usmereno na decentralizaciju) odgovara jedino našim Bošnjacima. Oni svoju perspektivu vide u unitarnoj Bosni i Hercegovini građanskog tipa, u kojoj bi kao najbrojnija nacija imali glavnu reč i mogućnost da preglasavanjem u zakonodavnim telima (što se i sada, po nekad, događa) lako dolaze do svake odluke koja im odgovara.

Ohrabreni blagonaklonošću Vašingtona i Brisela, bošnjački lideri traže radikalne ustavne promene. Zasad bi se zadovoljili ukidanjem entitetskog glasanja u Parlamentarnoj skupštini BiH (!), ali traže da se u narednoj fazi ustavnih promena izvrši teritorijalna prekompozicija zemlje.

Stavovi među entitetima i političkim liderima su oštro podeljeni i, ukoliko se bude poštovalo pravo na samostalno demokratsko odlučivanje unutar same BiH, malo je verovatno da će u bliskoj budućnosti doći do suštinskih promena.