Nova američka administracija i BiH, dva pogleda

U poslednjih dva meseca iz krugova «dobrih poznavalaca» prilika na Balkanu u koje se ubrajaju Danijel Server, Mortin Abramovic, DŽejms Lajon, Pedi Ešdaun – često se govorilo o potrebi da se i u BiH okonča «nesvršeni posao». Ukoliko to nije moguće učiniti golom silom - kako savetuje Ešdaun - bilo bi poželjno napraviti nekakvu konferenciju, savetuju Server i Abramovic, nazivajući je «Dejtonom 2». Kada se tome doda da se u poslednje vreme sve više govori o mogućnosti imenovanja specijalnog američkog izaslanika za Balkan, onda izgleda sasvim opravdano potražiti odgovor na pitanje: kakvog i kolikog bi uticaja mogla imati nova američka administracija na političke prilike u BiH?

Težnje i ograničenja

«Sa dolaskom Hilari Klinton na čelo Stejt Dipartmenta, sa povratkom čitavog niza imena iz administracije Bila Klintona, ponovo se potencira pitanje 'nesvršenog posla na Balkanu', kako se Klintonova izrazila u Briselu pre nekoliko nedelja. To je predstavljeno kao jedan od tobožnjih prioriteta američke administracije. Sasvim je jasno da ona pod time podrazumeva pritisak na Srbiju da prizna tzv. nezavisno Kosovo i unitarizaciju BiH pod firmom 'Dejtona 2'. To, drugim rečima, znači ukidanje entiteta ili ukidanje svih preostalih bitnih atributa entiteta, pri čemu bi možda ostala samo neka prazna ljuštura. Treba biti načisto da oni koji zagovaraju 'Dejton 2' pod njime podrazumevaju Dejton nula, odnosno potpuno odstupanje od onog koncepta koji je doneo kakav-takav mir u proteklih trinaest i kusur godina u BiH. Dakle, oni žele da na tanjiru pruže muslimanskoj strani ono za šta ta strana nije mogla da se izbori na ratnom polju. Ta opcija ne može da se desi ukoliko Republika Srpska ostane dosledna u odbrani atributa svoje državnosti i ja verujem da će, pod sadašnjim rukovodstvom, i činiti. Taj period nestabilnosti će isključivo zavisiti od toga da li će se i u kojoj meri tome usprotiviti i zvanični Beograd, kao jedan od garanata Dejtonskog sporazuma, kao i Rusija, koja u Republici Srpskoj sada ima i značajne ekonomske interese. Naime, nemojmo se zavaravati: američka administracija namerava da ovaj posao završi uz minimalna ulaganja, uz minimalne resurse i uz samo i islljučivo psihološki presing i uz neku retoriku. Da li bi, inače, oni rizikovali neko ulaganje finansijskog ili vojnog ili, pak, značajnoj političkog kapitala u eskalaciju ovog pitanja - ja u to lično ne verujem. Dakle, treba odoleti pritiscima iz prostog razloga što car nema novo odelo», objašnjava za «Novi reporter » Srđa Trifković, direktor Centra za međunarodne odnose Instituta «Rokford» u američkoj državi Ilinois.

Drugi sagovornik «Novog reportera», univerzitetski profesor iz Beograda Svetozar Stojanović smatra da nova američka administracija, ipak, neće hteti da svojim potezima rizikuje otvaranje novih sukoba na prostoru BiH. « Iz opštih tendencija unutar administracije moguće je zaključiti sledeće: da oni ni u kom slučaju neće želeti neko novo žarište i nekakve nove sukobe, a najmanje nekakvu primenu sile u bilo kom pravcu, jer imaju mnogo drugih problema. Prema tome, perspektive Republike Srpske, pod Obaminom administracijom, bolje su nego što su bile pod Bušovom i Klintonovom administracijom, koje su imale katastrofalnu politiku na prostoru bivše Jugoslavije, uključujući i BiH. To je bila politika u kojoj su oni hteli da privole sve na Dejtonski sporazum, a da posle unitarizuju BiH. Ta politika je, po mom mišljenju, propala. Dovoljno je doći u Banjaluku, malo proputovati kroz RS, pa videti da je to sve učvršćeno i prosperitetnije nego u Federaciji BiH. Smatram da bi i za Bošnjake i za Hrvate bilo bolje da se koncentrišu na razvijanje svog dela, a Hrvatima posebno da isposluju ono što nisu ispočetka isposlovali, a to je - treći entitet. Vođstvo Srba u RS, po mom mišljenju, treba i dalje da podupire želju Hrvata da budu ravnopravni i da imaju treći entitet. Ja ne očekujem velike komplikacije ni od strane visokog predstavnika Valentina Incka. Mislim da je Incko dovoljno inteligentan i da dovoljno zna parametre. Sem povremeno verbalnih, ne očekujem nikakve odlučujuće praktične pritiske na RS. Jer, šta i ako bude pritisaka ? RS neće pristati i šta onda ostaje ? Nekakva sila – ne dolazi u obzir. RS je, koliko vidim, navikla i na mnogo veće pritiske nego što su verbalni, a sada RS ima jedno vođstvo koje je utemeljeno u narodu, svoje demokratske institucije i to ne može niko zaobići», uveren je profesor Stojanović, inače, osnivač Srpsko-američkog centra i savetnik nekadašnjeg jugoslovenskog predsednika Dobrice Ćosića.

S druge strane, Srđa Trifković smatra da spoljnopoltički tim Hilari Klinton već pokušava da političke prilike u BiH učini još više komplikovanim nego što inače jesu.

«Svrha dogovora Dodik-Tihić-Čović je znatno umanjena time što je nova administracija sasvim jasno, i simbolično i supstantivno, dala podršku Harisu Silajdžiću. Njegova poseta Vašingtonu, krajem februara meseca, bila je vrlo pažljivo koreografisana od strane Stejt dipartmenta: on je na svakom koraku uživao njihovu logističku i organizacionu podršku, čak su mu pomogli i sa pisanjem govora. Svakom posmatraču prilika u BiH je jasno da je upravo Silajdžić čovek koji uživa stvarnu podršku zvaničnog Vašingtona i stoga će i Sulejman Tihić biti veoma oprezan da slučajno u svojim dogovorima ne odstupi od ove daleko radikalnije i ekstremnije opcije oličene u Silajdžiću, jer je ta opcija u ovom trenutku, sa stanovišta bošnjačkih interesa i bošnjačkog političkog establišmenta - u usponu. Dakle, od tih razgovora se ne treba ma čemu nadati, iz prostog razloga što faktori u Vašingtonu, naviknuti da na ovim prostorima intevenišu po svojoj volji i da unapred odlučuju kakav je željeni ishod – nijednog trenutka neće podstaći bilo kakav spontani proces dogovaranja koji bi vodio stvarnom smirivanju prilika na bazi statusa quo, odnosno na osnovama dejtonskog nasleđa», uverava Trifković.

Svetozar Stojanović smatra, pak, da je svakome ko se razume u politiku potpuno jasno, kako kaže, da BiH kao cela u međunarodno-pravnom smislu može da funkcioniše praktično samo kao jedna konfederacija. « I to bolje sa tri, nego sa dva entiteta. Moraće i zapadni saveznici Bošnjaka i Hrvata da među njima traže nekakve umerenije političare. A, koliko vidim, tamo i postoje nekakve razlike između Harisa Silajdžića i Sulejmana Tihića. Ima još jedan faktor: Obamina administracija će mnogo više nego prethodna voditi računa o svojim odnosima sa Rusijom, a Rusija ovde sada ima ne samo političke interese, već ima i ekonomske interese i sve će ih više imati u RS. Prema tome, nikakva politika kojoj bi se Rusija oštro suprostavila neće moći da prođe ni kroz Savez bezbednosti UN, ni kroz Obaminu administraciju. Hajde da se poslužimo zdravim razumom: na osnovu čega bi neki Haris Silajdžić bio od veće važnosti za Obaminu administraciju, nego što su to njeni odnosi sa Rusijom ?! To su stvari koje su apsolutno nesamerljive i ne mogu se porediti jedna s drugom. Pominjanje 'Dejtona 2' je pokušaj jednog dela administracije SAD i nekih krugova, poput Pedija Ešdauna, koji su mnogo uložili svog autoriteta i svojih interesa u pokušaje da se revidira Dejtonski sporazum. To ne može da uspe, jer da biste imali ' Dejton 2', morala bi RS da pristane na to, zatim mora da pristane i Srbija. Srbija ne bi pristala ako bi ideja 'Dejtona 2' bila za nekakavu bitnu promenu Dejtona jedan. Srbija bi se suprotstavila tome. A, na kraju krajeva, i Rusija je sad ušla u veliku igru. Iako nije bila u Dejtonu, to više ne može bez Rusije», kaže Stojanović.

Vašington i Dodik

Osvrćući se na nedavne prozivke premijera RS Milorada Dodika u Vašingtonu od strane Pedija Ešdauna i DŽejmsa Lajona, sagovornici «NR» ukazuju da se odnos Stejt dipartmenta prema Dodiku bitno promenio, smatrajući, pak, da vladini službenici neće moći da zaobiđu situaciju na terenu ukoliko budu tragali za nekim «kooperativnijim» političarima.

«Mislim da su Amerikanci sa Dodikom razočarani, jer čovek koji je 1998. godine pozdravljen kao 'dašak svežeg vazduha', kako je rekla Medlin Olbrajt, sada je odjednom, po njihovom mišljenju, evoluirao u nekakvog 'tvrdog srpskog nacionalistu', 'opstrukcionistu', 'čoveka koji ide Miloševićevim stopama'... A, u stvari, Dodik - koji je počeo kao kooperativan političar koji je zaista smatrao da, u trenutku akutne slabosti srpskog entiteta, treba težiti sporazumevanju i dogovorima - video je da bi dalje pristajanje na ucene, pritiske i takozvane 'sugestije' koje imaju ultimativni karakter, vodilo ka gašenju RS. Prema tome, oni mogu da tragaju za nekim novim dodikom koliko god žele, ali je činjenica da bi na srpskoj strani bilo veoma teško naći nekoga ko bi pristao da se ide putem samouništenja i nestanka, nekog ko bi pristao da RS zategne omču oko vrata. A pogotovo zato što bi to iziskivalo i nekakvu političku intervenciju u samoj RS na način koji bi nas podsećao na Pedija Ešdauna, a mislim da bi to sada mnogo teže išlo, jer je mnogo manje sklonosti raznih igrača na političkoj sceni, bilo u Banjaluci, bilo u istočnom delu RS, da budu novi kalifi posle kalifa, pa makar i po cenu onoga što bi većina naroda u RS doživela kao nacionalnu izdaju», objašnjava Trifković.

Svetozar Stojanović je, takođe, uveren da će nova američka administracija, bez obzira na pojedinačne stavove službenika unutar administracije, manje ili više voljno prihvatiti izbor na koji se odluči srpski narod.

« Što se tiče Dodika, mislim da će interne analize ljudi u obaveštajnim službama i u institutima u SAD pokazati, u stvari, da problemi u BiH ne mogu da se rešavaju bez saglasnosti RS, a onda ni bez Dodika koji ima većinu u parlamentu. I, na kraju krajeva, čak da nije Dodik taj, zar bi ovi drugi Srbi u parlamentu vodili nekakvu drugu politiku, bitno drugačiju? Ne bi. Dakle, jedno su javne priče, a drugo su analize iza scene: u Vašingtonu vrlo dobro znaju da bez Milorada Dodika ne mogu ništa da urade, a Dodik, mislim, neće nikada popustiti kada je reč o suštini interesa RS, odnosno od aranžmana da i u BiH može da se radi šta se hoće, ali samo ako se sve tri strane dogovore. Prema tome, mislim da treba nastaviti razgovore Dodik-Tihić-Čović i dijalog u BiH, ali tu ništa ne može da prođe ako se sve tri strane ne usaglase. Na kraju krajeva, zamislite neku fantastičnu ideju da se Dodik složi s nečim s čime se narod u RS ne bi saglasio - mada bi to bila čista fantastika - to onda ne bi moglo da prođe. Dakle, treba nastaviti razgovore, ali ako je smisao razgovora da neko suštinski revidira Dejtonski sporazum - a brzo će se ispostaviti da li je ili nije - onda je to 'trla baba lan da joj prođe dan'», smatra Stojanović.

Kada je reč o budućnosti RS i BiH, Srđa Trifković je uveren da sadašnja BiH opstaje jedino voljom međunarodne zajednice i da će opstajati onoliko dugo dok međunarodna zajednica bude imala želju i interes da aktivno bude angažovana na njenom očuvanju.

«Onog trenutka kad tzv. međunarodna zajednica, oličena u vodećim zemljama EU i SAD, izgubi interesovanje ili sposobost daljeg aktivnog intervenisanja na Balkanu sa unapred zacrtanim ishodima, tog trenutka će i BiH slediti primer i model bivše Jugoslavije i raspasti se na svoje sastavne delove, pri čemu je za očekivati da će se zapadna Hercegovina i, eventualno, delovi Posavine pripojiti Hrvatskoj, Republika Srpska Srbiji, a onaj većinski bošnjački deo i dalje će se, verovatno, zvati BiH. Na duge staze, da se razumemo, bilo neke elementarne državne logike ili nekog dinamizma koji bi delovao integrativno, u BiH apsolutno nema na pomolu», zaključuje Trifković.

S druge strane, Svetozar Stojanović smatra da ne treba dovoditi u pitanje međunarodne granice između Srbije i BiH. «To bi bilo kršenje Dejtonskog sporazuma, a ne vidim zašto bismo mi kršili taj sporazum. Budućnost RS je da bude, u međunarodno-pravnom smislu, kao jedan jako autonoman, nezavisan entitet u okviru BiH. Drugo, budućnost RS je u velikom, širokom i dubokom razvoju specijalnih i paralelnih odnosa sa Srbijom. Ja ni danas, pravo da vam kažem, ne razumem zašto se ne ide brže u razvoj tih odnosa. Na primer, mogu se praviti koordinacioni odbori u raznim oblastima, u obrazovanju, za privredne komore, za izdavačka preduzeća, za sve živo. Tu granica nije nikakva prepreka», zaključuje Stojanović.

(Tekst je objavljen u banjalučkom nedeljniku «Novi reporter» 15.4.2009. godine)