Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Организовани дармар у РС |
среда, 06. фебруар 2013. | |
(Пресс РС) Како то да је донедавно на сва уста хваљени и слављени, три пута демократски изабрани премијер и председник РС наједаред постао њен медијски најозлоглашенији становник? Је ли веровати неким новинарима, политичарима, експертима и аналитичарима да до уназад само петнаестак недеља нису знали да је он заправо све време само лагао, варао и пљачкао народ? Да ли је могуће да се после осам година успешног обављања највиших државних функција преко ноћи прозлио до непрепознатљивости? Приличи ли демократској републици и патриотском народу да њеног директно изабраног председника јавно псује и пљује коме се како ћефне? Постоје ли у РС закон и суд који могу доказати и санкционисати кривицу сваког грађанина, па наравно и председника, али и од медијских клевета заштити сваког грађанина, па ваљда и њега? Може ли се разумети да је председник преко ноћи постао за све лоше крив и баш ни за што добро заслужан? Како то да су се у његов лоповлук претворили модеран аутопут који Бањалуку повезује са Европом и онај који Требиње повезује са морем, али и тунел на Чемерном, који је Херцеговини неопходан, и репрезентативна зграда владе пред којом више нико не говори "тзв. РС", и Андрићград, који је постао најатрактивнија дестинација у Републици, и енергетске инвестиције на Дрини и много тога још? Није ли необично да су неки београдски медији нападно окренули лист у односу на власт у Српској, а бијељински се фрапантно приближили сарајевским? Нисам присталица теорије завере, али немам другог одговора на сва ова питања. Нису спорни ни легитимна борба опозције за власт ни критичка улога медија, али где су били пре него што су одједном, као по команди, кренули у офанзиву на Додика. Када сам пре месец дана у празничном Прессу РС објавио колумну под насловом "Година несрећног броја 13" о акцији извана, координисаној на рушењу власти у РС, нисам, наравно, "открио Америку" - ни у метафоричном ни у буквалном смислу речи. Вашингтон већ годинама преко амбасаде у БиХ, ОХР-а, глобалних медија, својих експерата за Балкан и сарајевских аналитичара не престаје да говори о Додиковој тобоже антидејтонској политици, наводно сецесионистичкој стратегији и запаљивој реторици. Али, пошто му је инострана критика патриотизма само увећавала популарност у бирачком телу, требало је променити тему (корупција) и анимирати домаће критичаре (медији, опозиција, НВО, друштвене мреже). Дакле, тема и актери су промењени, али је мета остала иста. Компромитовање Додика, који је, заслужено или не, постао свесрпски симбол политичке храбрости и вештине у одбрани националног достојанства пред међународним притисцима, има јасан и једноставан циљ. Омекшавање јавности у Србији и Српској пред предстојеће де факто признање Косова, које је већ при завршетку, и уставне реформе у БиХ, које су управо започеле америчким поспремањем у ФБиХ. Офанзиву на Додика систематично припрема и усмерава господин Хил, откако је пре шест месеци стигао у БиХ на место заменика амабасадора Муна. Рођен као дете дипломата у Београду, са дужим и разноврсним искуством у региону, познавањем локалних политичара, прилика и језика, Хил у Сарајеву има исту задаћу главног координатора као Монтгомери у Будимпешти у случају Милошевића. Он је био тај који је окупио домаће медијске, политичке, НВО и друге играче, извршио поделу средстава и задужења. Тако је јесенас резултат опозиције на локалним изборима медијски пренадуван. Рецесиона криза, која је у Српску преко ЕУ стигла управо из САД, приписана је корупцији у бањалучком политичком врху. Новој политичкој гарнитури у Србији ултимативно је наложено оно што претходна није урадила: "Зауздати Додика!" Ако је моја прогноза на почетку "године несрећног броја" могла изгледати као ширење дефетизма, већ данас, месец дана касније, свака друга би деловала као ширење неоснованог оптимизма. Истина, бањалучке протестне шетње због легалне градње на зеленој површини су се осуле, покушај генералног штрајка преко гранског протеста просветара није успео, тематски скуп о корупцији у РС, заказан у београдском прес-центру, испао је конфузан. Наиван би помислио да је провоцирање превремених избора пропало и, пошто до редовних има још читаву годину и по, да је пројекат рушења власти упао у безнадежно лош тајминг. Међутим, ради се само о тестирању решења, увежбавању маневара и наштимавању инструмената. А да ли ће се нека генерална проба претворити у репризу арапског пролећа, обојене револуције, лова на Милошевића или неку премијерну изведбу рушења власти, зависи од развоја ситуације на терену. Чак и циљ треба схватити флексибилно па ће добар резултат за јесен 2014. бити и РС под влашћу подељеном између што више посвађаних странака, међу којима ће остати и СНСД, јер ће њима бити лако споља манипулисати. Већ до сада је много постигнуто: на истресање "прљавог веша", актуелна власт ће, наравно, истом мером узвратити претходној власти, која је сада у опозицији. И, напослетку, народ ће добити медијску слику политичких институција Републике као разбојничких јазбина у које, изборима, на четири године усељавају нове банде лажова и крадљиваца који се називају посланици, министри, премијери и председници. А губитак општенародног поверења у сваку домаћу власт, у националне законе и политичке инситуције, изабране функционере једнако као и у опозицију, значи пропаст Републике и призивање иностраних управитеља, о којима ништа не знамо па нам се могу причинити бољим од наших које сами бирамо. Како то изгледа уживо, можемо изблиза видети у федералном комшилуку у којем већ трећу годину влада постизборни вишестраначко-вишенационални дар-мар. У Сарајеву је, ономад, мимо домаћег парламента, владе и странака, амбасадор једне иностране земље именовао чланове експертске комисије за уставне промене у ФБиХ. Пре него што се Српској исто деси, требало би што пре активирати правосуђе, формирати имовинске картоне за функционере, агенције за утврђивање порекла имовине и сл., како би владавина закона заменила паушална прозивања, псовања и пљувања. Било би поштено да се формира и посебна комисија која би утврдила колико је од 1995. до 2012. из Српске отишло милиона долара у земљу поменутог амбасадора за разноразна лобирања у конгресу и сенату, за финансирање српског кокуса, за скупе редове и секунде у глобалним медијима, како Срби не би изгубили пропагандни рат и у миру, као што нам се десило у периоду од 1992. до 1995. |