Oročeni „pakt o nenapadanju“ Dodika i Vučića

Iako su, nakon pada Borisa Tadića i DS-a sa vlasti u Srbiji, odnosi predsednika Republike Srpske Milorada Dodika sa predstavnicima nove vlasti u Beogradu postali znatno manje srdačni negoli sa njihovim prethodnicima, do „zahlađenja“ odnosa Dodika sa Tomislavom Nikolićem, Aleksandrom Vučićem i Ivicom Dačićem, ipak, nije (još) došlo. Ma šta lično Dodik mislio pogotovo o Nikoliću i Vučiću, a i oni o njemu – obe strane su se dobro potrudile da u javnosti ne ostave sliku političkih vođa koji, zbog starih ličnih animoziteta, ne mogu da razgovaraju o saradnji institucija Srpske i Srbije. To je gotovo podjednako važno obema stranama, imajući u vidu da bi im svaka njihova iole krupnija javna politička „svađa“ mogla doneti više političke štete nego koristi, odnosno uticati na pad rejtinga među biračima.

„Zajednički“ interesi Dodika i Vučića

Možda baš u toj vrsti straha leži razlog „približavanja“ Dodika i Nikolića i Vučića, ako se pretpostavi da Dodik i Dačić od ranije nemaju neraščišćenih računa. Ova pretpostavka zasniva se na činjenici da su socijalisti u Srpskoj – kao Dačićevi ideološki favoriti sa zapadne strane Drine – godinama u koaliciji sa Dodikovim SNSD-om, a ni Dodik i Dačić nisu imali međusobnih političkih čarki u proteklom periodu.

S druge strane, Dodik i Nikolić su ranije znali da se javno „čašćavaju“ uvredama - više u Nikolićevom radikalskom periodu, negoli u naprednjačkom – a sam Dodik je do pre nekoliko meseci javno sumnjao u „Briselski sporazum“ Beograda i Prištine, ostavljajući utisak da su mu, kada je reč o politici na i oko KiM, bliži stavovi vođa Srba na severu Kosova nego vlasti u Beogradu. No, kako je vreme odmicalo, tako su se proredili Dodikovi sastanci sa ovim prvima, a učestali sa onim drugima, da bi na poslednjem sastanku Dodik i Vučić „konstatovali da izlazak velikog broja građana na izbore na Kosovu i Metohiji predstavlja veliki uspeh za Srbiju i srpski narod”[1].

Iz tog pasusa saopštenja sa sastanka Dodik-Vučić jasno je da su dve strane „potpisale“ dugovečno kosovsko „primirje“: time su vlasti u Beogradu dobile neku vrstu Dodikove potvrde da on sam neće iznositi stavove drugačije od njihovih o njihovoj kosovskoj politici, a Dodik je našao opravdanje u činjenici da on nije taj koji zaista može uticati na političke prilike među Srbima na Kosovu i Metohiji. Gotovo istovremeno je, pak, od Nikolića zatražio veće zalaganje Srbije u realizaciji zajedničkih projekata sa Srpskom[2].

Dodikova moć svakako nije ni blizu Vučićevoj i Nikolićevoj, ali je, ipak, još uvek dovoljno velika da okrnji i Vučićevu i Nikolićevu, akoli vlasti u Beogradu kojim slučajem krenu u „disciplinovanje“ ne samo Dodika, nego i svih drugih političara u Srpskoj, ukoliko im tu vrstu „usluge“ zatraži Brisel (i Vašington), kada sledeće godine krenu u „sređivanje stanja“ u BiH. Pogotovo ako se EU odluči da „iskoristi model rešavanja problema Srbije i Kosova za prevazilaženje političkog zastoja u BiH”, kako to predlaže slovenački šef diplomatije[3].

No, koliko god je vlastima u Beogradu bilo lako da „disciplinuju“ Srbe na KiM, utoliko će im biti teže da nešto slično pokušaju u Srpskoj, naravno, ako popuste Briselu da ih „ubedi“ da oni to zaista mogu. U suštini, Beograd u Srpskoj nema ni približan uticaj kakav ima na Kosovu i Metohiji, a i prilike u Srpskoj i na KiM se drastično razlikuju. Naime, ako je tačno da je primenom „modela rešavanja problema Srbije i Kosova“ praktično suspendovan Ustav Srbije, onda bi čak i uslovna primena tog modela u BiH dovela do suspenzije Ustava BiH. Taj „model“ već je ranije primenjivan, tako što su, nakon brutalnih intervencija OHR-a, prenošene nadležnosti sa entiteta na zajedničke institucije BiH. Zato poziv na imitaciju „modela rešavanja problema Srbije i Kosova“ na prostoru BiH nije ništa drugo do novi poziv na stranu intervenciju, no ovoga puta ne putem razvlašćenog OHR-a, nego direktno iz Brisela. A to može samo zakočiti ionako mukotrpan proces pregovaranja unutar BiH.

Utoliko je pogubnije što tamošnji diplomatski izvori za ulogu „medijatora“ kandiduju visoku predstavnicu EU Ketrin Ešton[4] - valjda zbog njenog angažmana u „Briselskom sporazumu“ Beograda i Prištine - iako ni njen poslednji angažman u BiH nije doprineo rešenju problema u pravosuđu BiH. Zapravo, strukturalni dijalog o reformi pravosuđa,  započet pod vođstvom Eštonove, ne samo da nije doveo do otklanjanja problema u funkcionisanju pravosuđa - već se sve više bliži propasti[5].

Ketrin Ešton i Milorad Dodik

I, sad, ako bi se vlast u Beogradu nekim ludim sticajem okolnosti obavezala da pomogne u sprovođenju nemogućih zahteva Brisela (i Vašingtona), nastojeći da utiče na vođstvo Srpske, morala bi ili da jače pritisne Dodika ili da računa na eventualnu Dodikovu smenu na izborima i dolazak njima bližeg SDS-a na vlast, što opet nije nikakav garant da briselski posao neće biti jalov.

Naime,  Dodik i njegova stranka bi, i u slučaju poraza na izborima, ostali veoma snažna opozicija koja neće imati bilo kakvu obavezu da po svaku cenu sluša sugestije iz Beograda, dok u SDS-u, koliko god ima oduševljenih pristalica Vučićeve „borbe protiv kriminala“, ne manjka onih koji bi se protivili „bratskom“ pritisku iz Beograda u pravcu popuštanja zahtevima iz Brisela i Vašingtona.

Dakle, prilično je jasno da bi sa obe te partijske strane Vučić, Nikolić i Dačić mogli biti prokazani kao političari koji svojim sunarodnicima u Srpskoj ne misle dobro, a takvih optužbi verovatno ne bi manjkalo ni u Srbiji. Zato je scenario snažnog političkog pritiska iz Beograda na Srpsku najmanje verovatan, ali to ne znači da neće biti drugačijih pokušaja iz Beograda da se nekako dođe do barem nešto većeg stepena kooperativnosti među sadašnjim vodećim političarima u Srpskoj ili, pak, do drugih, više kooperativnih srpskih političara u dve vodeće partije. Utoliko je i veći Vučićev interes da još ne „zahladni“ odnose sa Dodikom.

I Dodik za sada vešto izbegava „zahlađenje“ odnosa sa Vučićem, time što je delimično snizio svoju nacionalnu retoriku - što je činio i ranije po Tadićevom „savetu“ - kao i pokušajima da se primakne Vučiću na rastojanje sa koga smatra da će, ako ništa, ono bar imati više uvida u Vučićeve namere i prema njemu i prema Srpskoj. O tom taktičkom primicanju upečatljivo svedoči činjenica da je upravo Dodik prvi javno obznanio - ako već nije presudno uticao - da će baš Vučić biti dobitnik nagrade za ličnost godine u regionu koju dodeljuju banjalučke „Nezavisne novine“, čiji je vlasnik, inače, blizak Dodikov prijatelj i saradnik. Interesantno je da je ovo prvi put da neko van pomenutog medija prvi javno obznani ko će biti ličnost godine, a među njima su bili uvek najuticajniji domaći i strani politički delatnici u regionu.

U potrazi za „alternativom“

Ovo bi se moglo smatrati i nekom vrstom Dodikove poruke Vučiću da je on još uvek najuticajniji političar u Srpskoj, a da se u SNSD-u i među ljudima bliskim toj političkoj opciji ne može gotovo ništa učiniti mimo samog Dodika.                                 

To je potrebno imati u vidu, ako se zna da ne manjka ni političara u Beogradu ni diplomata u Briselu i Vašingtonu koji bi što pre „ispratili“ Dodika u političku penziju, a na njegovom mestu u stranci radije videli nekog od političara mlađe generacije koje smatraju prijemčivijim za saradnju od Dodika.

Doris Pak i Igor Radojičić

Među njima je, na primer, predsednik Narodne skupštine RS i potpredsednik SNSD-a Igor Radojičić, kojeg, recimo, izvestilac Evropskog parlamenta za BiH Doris Pak hvali kao“jedinog zainteresovanog za izveštaj koji sastavlja i koji se često konsultuje u vezi sa time, dok ostale, Tihića, Čovića, Ivanića, to ništa ne zanima”[6]. Naravno, ova vrsta pohvale ne mora biti apriori loša za Radojičića, a može izgledati i kao zgodna preporuka za jednog umerenog srpskog političara, mada ostaje nepoznanica kakve bi odluke Radojičić donosio kada bi imao znatno više samostalnosti nego što sada ima.

Mnogo manje nepoznanica ima oko zamenice ministra spoljnih poslova BiH Ane Trišić-Babić, visoke funkcionerke SNSD-a koja ne krije svoj stav da “ BiH treba što brže da se kreće ka članstvu u NATO savezu”, tvrdeći da će “BiH imati ogromnu korist od članstva u NATO-u”[7]. Još je interesantnija njena pohvala vlastima u Beogradu što Srbija “puno kvalitetnije napreduje ka NATO-u od BiH” i žal što “BiH to ne radi na tako kvalitetan način kao Srbija”[8]. Verovatno je, dakle, da ova funkcionerka SNSD-a sa pomenutim stavovima može predstavljati jednog od poželjnih političkih vođa u Srpskoj i za Brisel i za Beograd, a valjda se ni u Vašingtonu ne bi mnogo bunili.

Čudno je, međutim, da na njene stavove nije niko reagovao u matičnom SNSD-u, a ni u opozicionom SDS-u nisu u tome videli priliku za napad, iako i za manje “sitnice” znaju žestoko da napadnu i Dodika i SNSD. Tim pre što se obe partije javno zalažu za referendum o (ne)ulasku BiH u NATO i što se, prema poslednjem objavljenom istraživanju, čak 82 odsto građana Srpske protivi ulasku BiH u NATO[9].

Ana Trišić-Babić

Sasvim je moguće da ovakvih ili sličnih stavova o pitanjima „bržeg približavanja“ Srpske EU i NATO-u ima i kod drugih političara i mlađe i starije generacije i u SNSD-u i u SDS-u, ali oni, je li, još ne mogu da dođu do punog izražaja pored sadašnjih vođa tih partija. Može biti i da su se takvi ugledali upravo na svoje vođe od pre 7-10 godina kada su oni (ne)voljno pristajali na ukidanje Vojske RS, protivustavno prenošenje nadležnosti Srpske na zajedničke institucije BiH ili na drastične izmene Ustava BiH koje samo „zahvaljujući“ Harisu Silajdžiću nisu prošle. Ako danas u SNSD-u i SDS-u ima mlađanih političara i nešto starijih kolega koji se, recimo, ugledaju na Milorada Dodika i Mladena Bosića iz perioda prihvatanja „aprilskog paketa“ ustavnih promena, onda će današnji Dodik i Bosić imati velike probleme u svojim partijama u narednom periodu.

No, tada će već možda biti kasno za onakvu Republiku Srpsku kakvu poznajemo u Dejtonskom sporazumu: ako za desetak godina BiH bude u NATO-u - što prognoziraju oni „najdobronamerniji“ - tada će i vojni balans ustanovljen Dejtonskim sporazumom biti podložan ogromnoj promeni. Sem ukoliko i sam taj sporazum već ne bude prethodno drastično izmenjen.