Празници у "земљи ината"

Србима су у инат већ по 21. пут у Сарајеву, у петак, 1. марта, наше комшије Бошњаци прославили рођендан независне БиХ. Неко са стране би с правом рекао да се у свакој нормалној земљи слави одговарајући државни празник и да би било нормално да сви њени грађани партиципирају у том слављу, а не да то једни тумаче као инат других. У Босни, међутим, није тако. Прослава државности БиХ Србе директно асоцира на догађај из 1992, када су, иако конститутивни народ, насиљем збира бројева друга два народа, отргнути из Југославије и одвојени од матице. Када би и Срби свечано обележавали овај датум, онда би то била комеморација на тужан дан када су дефинитивно изгубили поверење у БиХ као заједницу равноправних народа и у Бошњаке као добронамерне комшије. Или би, рецимо, славили дан касније, када су схватили да им је једини излаз да створе Републику Српску. Такву прославу 1. марта би опет у комшилуку доживели као српско терање ината.

Како би рекао Андрић , "Босна је земља ината у којој сви све чине колико да би себи угодили, толико и да би комшијама напакостили". Чак и у најбоља комунистичка времена братства, јединства и самоуправног заједништва, насупрот причама о комшијској љубави, узајамној толеранцији, уживању у разликама и сл, било је и другачијих примера. На крају предавања које је у оквиру марксистичког образовања за општинске партијске активисте у једној херцеговачкој општини одржао професор међунационалних односа и члан ЦК-а отворена је дискусија. А локални партијац је упитао зашто се народу брани да у кафанама, на свадбама и кућним весељима певају националистичке песме. Збуњени предавач је почео да врда: "Па није ништа забрањено, али зашто певати оно што би могло да иритира комшије?" "Па ми такве песме не бисмо ни певали да њих не иритирају"- узвратио је дискутант.

Да ли се ипак ради само о инату? Нема ниједног великог догађаја у историји БиХ који су сва три народа доживели на једнак начин, било као датум заједничког тријумфа и поноса, било заједничке патње и страдања, него их је баш сваки, по националном кључу, раздвајао на победнике и поражене, хероје и мученике, патриоте и издајнике. И турску окупацију и аустругарску анексију и две Југославије, укључивши и ендехазијски интермецо, по један од три народа је запамтио као своје златно доба, а друга два као тамницу народа. Догађаји с почетка 90-их и у наредних пет година нису били никакав историјски инцидент, него само једна од експлозивних епизода унутар вековног континуитета, који није био прекинут ни крајем социјалистичке Југославије.

Сећам се, рецимо, проблема са којим су се суочавали моји средњошколски наставници књижевности са "истрагом потурица". "Горски вијенац" је био исувише велико уметничко дело у оквиру југословенске књижевносрти да би могао бити заобиђен у школској лектири па је неформално сугерисано да се Његош опрезно цензурише личним сналажењем професора. Зависно од националности, једни професори су "спорне" делове славног епа или прескакали, или сакатили или "креативно" модификовали, а други историјски контекстуализовали како би отклонили неодоумице муслиманских ученика. Но, како се ближио распад СФРЈ и СРБиХ и Андрић је постао писац који је "Босни нанео више зла него све окупаторске војске". Муслимански национални првоборац, кога данас због овог открића сународници титулишу као "најпаметнијег у Бошњака", тако је оспорио чак и место српског нобеловца у заједничкој школској лектири тада још увијек јединствене БиХ.

Оновремени партијски експерти за културу били су замислили да проблем могу једноставно да реше тако што ће, уместо три националне, увести једну унитарну "бе и ха књижевност" или, како би данас рекли хашки експерти, "БХС књижевност". Наравно, нису у томе успели исто као што ни данас не успева ОХР. Процеси су отишли у сасвим супртоном смеру, што сами од себе, што погурани таквим интервенцијама. Зато у БиХ данас имамо три стриктно подељене националне школске лектире. У једној су Његош и Андрић, у другој Муса Ћазим Ћатић и Алија Наметак, у трећој опет неки књижевни великани. "И мирна Босна". Ако временом спонтано дође до ближих сусрета, узајамне размене и добровољног преплитања, никоме неће сметати, али свако наметање одозго или са стране може само изнова опасно узнемирити једва умирену Босну. У најбољем случају, споља дириговани компромиси могу да произведу сурогате какви су бх. химна и застава. Химна, која је по дефиницији "свечана песма", у босанском случају не може да се пева јер никад није усаглашен текст који прати одавно усвојена музика. Застава, жуто-плаве боје, са белим звездицама у којој нема баш ништа са чим би се могли идентификовати Срби, Бошњаци или Хрвати, ни посебно ни заједено као Босансци и Херцеговци. Сем што упућује на њихов, "у неких" сумњив, европски културни идентитет.

Замислимо да се на исти начин покуша доћи до заједничког празника? Од 365 дана у години нема безмало ниједног да није нечије црвено слово у календару и био би некоме у инат. Српска слави дан Дејтонског мировног споразума, али га Федерација не прихвата као државни празник, иако су га и Алија и Фрањо потписали. Први јануар такође не долази у обзир јер постоји католичка, српска и хиџретска Нова година, а за Деда Мраза илити Дједа Божићњака се у демократији открило да је, заправо, брадом и одећом, камуфлирани хришћанин, дуго подваљиван муслиманској деци. Бошњаци не би прихватили да то буде дан рођења Меше Селимовића јер је ипак био српски писац, а Срби би, иако је Мехмед био муслиманског порекла, али Хрвати опет не би јер њихов није био ни рођењем ни опредељењем. Немам више идеја па предлажем да БиХ окане како химне, грба и заставе тако и заједничких државних празника и да свако слави само своје. Који ће нам ђаво када нас само свађају и инате.

За све остале народе и државе ти симболи имају огромну интегративну снагу које се не одричу ни Американци, Британци, Французи, Нијемци и сл, иако предводе глобализацију, европеизацију и релативизацију "малих и опаких" балканских суверенитета. На интонацију химне и подизање заставе о националним празницима, они стоје мирно, очи им сузе, грла се стежу, лица озарена, тихо певуше... БиХ ништа од тога нема нити може имати. Због тога се може рећи да и није држава, али и да је баш због тога као створена за евроатлантске и друге интеграције. Благо нама.

(Прес РС)