Praznici u "zemlji inata"

Srbima su u inat već po 21. put u Sarajevu, u petak, 1. marta, naše komšije Bošnjaci proslavili rođendan nezavisne BiH. Neko sa strane bi s pravom rekao da se u svakoj normalnoj zemlji slavi odgovarajući državni praznik i da bi bilo normalno da svi njeni građani participiraju u tom slavlju, a ne da to jedni tumače kao inat drugih. U Bosni, međutim, nije tako. Proslava državnosti BiH Srbe direktno asocira na događaj iz 1992, kada su, iako konstitutivni narod, nasiljem zbira brojeva druga dva naroda, otrgnuti iz Jugoslavije i odvojeni od matice. Kada bi i Srbi svečano obeležavali ovaj datum, onda bi to bila komemoracija na tužan dan kada su definitivno izgubili poverenje u BiH kao zajednicu ravnopravnih naroda i u Bošnjake kao dobronamerne komšije. Ili bi, recimo, slavili dan kasnije, kada su shvatili da im je jedini izlaz da stvore Republiku Srpsku. Takvu proslavu 1. marta bi opet u komšiluku doživeli kao srpsko teranje inata.

Kako bi rekao Andrić , "Bosna je zemlja inata u kojoj svi sve čine koliko da bi sebi ugodili, toliko i da bi komšijama napakostili". Čak i u najbolja komunistička vremena bratstva, jedinstva i samoupravnog zajedništva, nasuprot pričama o komšijskoj ljubavi, uzajamnoj toleranciji, uživanju u razlikama i sl, bilo je i drugačijih primera. Na kraju predavanja koje je u okviru marksističkog obrazovanja za opštinske partijske aktiviste u jednoj hercegovačkoj opštini održao profesor međunacionalnih odnosa i član CK-a otvorena je diskusija. A lokalni partijac je upitao zašto se narodu brani da u kafanama, na svadbama i kućnim veseljima pevaju nacionalističke pesme. Zbunjeni predavač je počeo da vrda: "Pa nije ništa zabranjeno, ali zašto pevati ono što bi moglo da iritira komšije?" "Pa mi takve pesme ne bismo ni pevali da njih ne iritiraju"- uzvratio je diskutant.

Da li se ipak radi samo o inatu? Nema nijednog velikog događaja u istoriji BiH koji su sva tri naroda doživeli na jednak način, bilo kao datum zajedničkog trijumfa i ponosa, bilo zajedničke patnje i stradanja, nego ih je baš svaki, po nacionalnom ključu, razdvajao na pobednike i poražene, heroje i mučenike, patriote i izdajnike. I tursku okupaciju i austrugarsku aneksiju i dve Jugoslavije, uključivši i endehazijski intermeco, po jedan od tri naroda je zapamtio kao svoje zlatno doba, a druga dva kao tamnicu naroda. Događaji s početka 90-ih i u narednih pet godina nisu bili nikakav istorijski incident, nego samo jedna od eksplozivnih epizoda unutar vekovnog kontinuiteta, koji nije bio prekinut ni krajem socijalističke Jugoslavije.

Sećam se, recimo, problema sa kojim su se suočavali moji srednjoškolski nastavnici književnosti sa "istragom poturica". "Gorski vijenac" je bio isuviše veliko umetničko delo u okviru jugoslovenske književnosrti da bi mogao biti zaobiđen u školskoj lektiri pa je neformalno sugerisano da se Njegoš oprezno cenzuriše ličnim snalaženjem profesora. Zavisno od nacionalnosti, jedni profesori su "sporne" delove slavnog epa ili preskakali, ili sakatili ili "kreativno" modifikovali, a drugi istorijski kontekstualizovali kako bi otklonili neodoumice muslimanskih učenika. No, kako se bližio raspad SFRJ i SRBiH i Andrić je postao pisac koji je "Bosni naneo više zla nego sve okupatorske vojske". Muslimanski nacionalni prvoborac, koga danas zbog ovog otkrića sunarodnici titulišu kao "najpametnijeg u Bošnjaka", tako je osporio čak i mesto srpskog nobelovca u zajedničkoj školskoj lektiri tada još uvijek jedinstvene BiH.

Onovremeni partijski eksperti za kulturu bili su zamislili da problem mogu jednostavno da reše tako što će, umesto tri nacionalne, uvesti jednu unitarnu "be i ha književnost" ili, kako bi danas rekli haški eksperti, "BHS književnost". Naravno, nisu u tome uspeli isto kao što ni danas ne uspeva OHR. Procesi su otišli u sasvim suprtonom smeru, što sami od sebe, što pogurani takvim intervencijama. Zato u BiH danas imamo tri striktno podeljene nacionalne školske lektire. U jednoj su Njegoš i Andrić, u drugoj Musa Ćazim Ćatić i Alija Nametak, u trećoj opet neki književni velikani. "I mirna Bosna". Ako vremenom spontano dođe do bližih susreta, uzajamne razmene i dobrovoljnog preplitanja, nikome neće smetati, ali svako nametanje odozgo ili sa strane može samo iznova opasno uznemiriti jedva umirenu Bosnu. U najboljem slučaju, spolja dirigovani kompromisi mogu da proizvedu surogate kakvi su bh. himna i zastava. Himna, koja je po definiciji "svečana pesma", u bosanskom slučaju ne može da se peva jer nikad nije usaglašen tekst koji prati odavno usvojena muzika. Zastava, žuto-plave boje, sa belim zvezdicama u kojoj nema baš ništa sa čim bi se mogli identifikovati Srbi, Bošnjaci ili Hrvati, ni posebno ni zajedeno kao Bosansci i Hercegovci. Sem što upućuje na njihov, "u nekih" sumnjiv, evropski kulturni identitet.

Zamislimo da se na isti način pokuša doći do zajedničkog praznika? Od 365 dana u godini nema bezmalo nijednog da nije nečije crveno slovo u kalendaru i bio bi nekome u inat. Srpska slavi dan Dejtonskog mirovnog sporazuma, ali ga Federacija ne prihvata kao državni praznik, iako su ga i Alija i Franjo potpisali. Prvi januar takođe ne dolazi u obzir jer postoji katolička, srpska i hidžretska Nova godina, a za Deda Mraza iliti Djeda Božićnjaka se u demokratiji otkrilo da je, zapravo, bradom i odećom, kamuflirani hrišćanin, dugo podvaljivan muslimanskoj deci. Bošnjaci ne bi prihvatili da to bude dan rođenja Meše Selimovića jer je ipak bio srpski pisac, a Srbi bi, iako je Mehmed bio muslimanskog porekla, ali Hrvati opet ne bi jer njihov nije bio ni rođenjem ni opredeljenjem. Nemam više ideja pa predlažem da BiH okane kako himne, grba i zastave tako i zajedničkih državnih praznika i da svako slavi samo svoje. Koji će nam đavo kada nas samo svađaju i inate.

Za sve ostale narode i države ti simboli imaju ogromnu integrativnu snagu koje se ne odriču ni Amerikanci, Britanci, Francuzi, Nijemci i sl, iako predvode globalizaciju, evropeizaciju i relativizaciju "malih i opakih" balkanskih suvereniteta. Na intonaciju himne i podizanje zastave o nacionalnim praznicima, oni stoje mirno, oči im suze, grla se stežu, lica ozarena, tiho pevuše... BiH ništa od toga nema niti može imati. Zbog toga se može reći da i nije država, ali i da je baš zbog toga kao stvorena za evroatlantske i druge integracije. Blago nama.

(Pres RS)