(Pred)izborna slagalica - "za" ili "protiv" Dodika

(Press RS)

Kada sam onomad pitao koleginicu koja je lično "sita politike i razočarana u sve političare", a porodično bliska opoziciji, zašto kaže da bi ipak jedino glasala za Dodika, odgovorila mi je: "Zato što vidim da Dodika mrze svi koji ne vole Republiku Srpsku. Ako ne valja ovima u Sarajevu, onima u Briselu i Vašingtonu, koji hoće da ukinu entitete, onda mora da je, urpkos svim primedbama opozicije, za nas najbolji". A kada sam je pitao za koga će glasati za srpskog člana Predsedništva BiH i za koju stranačku listu za republičku skupštinu, reče da o tome nije razmišljala.

Bio je to tipičan odgovor velikog broja birača, koji izbore svode na alternativu "za" ili "protiv" Dodika. Kandidati, bilo vlasti, bilo opozicije, za ostale značajne funkcije u Banjaluci i Sarajevu kao da im se ne čine važni. A tako je i u užem i širem okruženju. Sarajevske medije više brine da li će Mile Dodik ostati i naredne četiri godine predsednik RS nego kako će proći Bakir Izetbegović, Suljagić, Radončić, Cerić i ostali kandidati u Federaciji. Čak se i pisac Abdulah Sidran, preko Dnevnog avaza, od 23. 9. uključio u izbore u Srpskoj: "Izgubiće, ako bog da, Dodik od Ognjena Tadića, kome želimo sve najbolje!"

Neki mediji u Srbiji su se mesecima trudili da dokažu animozitet Vučića prema Dodiku kao argument da vlast u matici ne podržava vlast preko Drine. Dodikova "retorika" toliko je smetala Amerikancima da je ambasador u Sarajevu prekinuo komunikaciju sa predsednikom RS. Prema Volfgangu Petriču, evroamerički eksperti za Balkan u Dodiku vide "malog Putina", a znamo da onog "velikog", posle sukoba u Ukrajini, porede sa Hitlerom. Posle čestih, dugih i srdačnih susreta sa predsednikom Rusije, verovatno su zaključili da, dok je Dodik predsednik RS, i Putin Rusije, nema ništa od najavljene revizije Dejtonskog sporazuma i unitarne BiH.

Da li se, ipak, izbori mogu svesti na "za" i "protiv" Dodika? Bez obzira na njegovu odlučnost i energiju, harizmu i efikasnost, i formalna i stvarna struktura vlasti u Srpskoj isuviše je razuđena da bi sve zavisilo od izbora predsednika republike. Naprotiv, ova ustavno najviša funkcija sama po sebi je efektivno najslabija u odnosu na ostale grane vlasti i podrazumeva uglavnom reprezentativno-ceremonijalne aktivnosti. Realno, jača od nje je funkcija srpskog člana Predsedništva BiH, jer se u zajedničkom rukovodstvu zemlje vodi spoljna politika. A u nacionalno-entitetski nesložnoj BiH, koja je u centru pritisaka i kontrapritisaka SAD, EU, Nemačke, Turske i Rusije, pravo veta kojim raspolaže predstavnik Srpske ima često izuzetan značaj za njen opstanak. Naravno, realno je još mnogo jača funkcija premijera RS, kao izvršne vlasti, koja se dobija većinom poslanika u parlamentu.

To što lider RS nastupa sa pozicije predsednika republike ostavlja pogrešan utisak da je u toj funkciji koncentrisana politička moć u Srpskoj. Realno, njegov najveći uticaj na politički život u RS počiva na činjenici što je on i šef SNSD-a, koji, sa koalicionim partijama, ima većinu poslanika u Skupštini, pa samim tim i vladu i premijera. A i član Predsedništva BiH Nebojša Radmanović je iz istih partijskih redova. Drugim rečima, bez oslonca na kadrovima partije koju vodi i na ovim dvema ključnim funkcijama, Dodikov uticaj sveo bi se samo na lični autoritet nesumnjivo dominantne političke figure u RS i BiH. Bez većine u Skupštini, premijera i vlade, te člana Predsedništva BiH, bio bi na neki način predsednik bez vlasti. Kao i obrnuto, sve te poluge vlasti, bez jakog lidera zajedničke stranke, kao predsednika republike, ostaju lišene neophodne koordinacije i orijentacije, te deluju kao igrači bez kapitena i timske igre.

Gotovo sva domaća i inostrana istraživanja pokazuju da Dodik, Željka Cvijanović i SNSD, sa DNS-om i SP-om, imaju veću ili manju prednost nad kandidatima i listama Saveza za promene, ali ne toliku da rezultat ne bi mogao biti tesan. Odnosno da ne bi moglo da se desi da SNSD, sa koalicionim partnerima, kao pobednik dobije samo relativnu, a ne i natpolovičnu većinu u parlamentu. A onda bi, kao jezičak na vagi, presudnu ulogu zaigrale manje stranke sa svega nekoliko poslanika, koje nisu obuhvaćene nijednom od dve suprotstavljene koalicije.

To se praktično odnosi na, u Srpskoj udružene, bošnjačke stranke, koje su zbog jedinstvenog i ekstremnog animoziteta prema Dodiku, pa indirektno i Željki Cvijanović i SNSD-u u celini, spremne da svoje poslanike od sveg srca ponude Savezu za promene. Dakle, i kao drugoplasirane na izborima, stranke opozicije bi, uz pomoć bošnjačkih poslanika, mogle da formiraju skupštinsku većinu. Tako bi, posle 12. oktobra, poslanici SDA i drugih muslimanskih stranaka podelili zakonodavnu i izvršnu vlast sa predstavnicima Saveza za promene. A Bakir Izetbegović, Mustafa Cerić, Emir Suljagić, Sefer Halilović i drugi bošnjački lideri upravljali bi Srpskom daljinskim iz Sarajeva.

U SAD i EU bi bili oduševljeni ovom do sada neviđenom postizbornom koalicijom u RS, koja bi otvorila vrata procesu reintegracije BiH. Sve ono što im deset godina nije uspelo pretnjama, ucenama i pritiscima na Srpsku bilo bi ostvareno mirno, iznutra, spremnošću političara da zarad obezbeđenja većine i preuzimanja vlasti nakon izbora uđu u savez sa bošnjačkim strankama mimo volje svojih birača i pogubne po status republike. Nažalost, posle prljave predizborne kampanje, teško bi bilo i zamisliti da bi, umesto toga, predstavnici stranaka okupljenih oko SNSD-a i SDS-a posle izbora mogli da formiraju tzv. veliku koaliciju.

Naprotiv, rasuti na funkcijama predsednika, premijera, u Skupštini RS i Predsedništvu BiH, delovali bi kao "rogovi u vreći". Bio bi to pravi eldorado za manipulacije iz Sarajeva, Brisela i Vašingtona jer im ne bi trebalo da zavade da bi zavladali. Zato sam svojoj koleginici sa početka ovog teksta preporučio da, ako krene na biralište, prethodno razmisli o celini izborne slagalice.