Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Претња референдумом |
петак, 31. јул 2015. | |
Пријетње оружјем замијењене су у Босни и Херцеговини пријетњама референдумом. Сваки час, предсједник Републике Српске предлаже расписивање референдума о различитим питањима. Раније је то требало да буде референдум о отцјепљењу Републике Српске, а сад је актуелан референдум о неприхватању одлука Суда и Тужилаштва Босне и Херцеговине. Штавише, Народна скупштина Републике Српске је донијела одлуку о расписивању референдума и утврдила је референдумско питање. Истина, од 83 народна посланика, за одлуку су гласала само 45 посланика. Против одлуке су били бошњачки посланици, док су посланици опозиционих српских странака били уздржани. Одлука о расписивању референдума изазвала је буру реакција у Босни и Херцеговини, а морао је реаговати и српски премијер Александар Вучић, који је „замолио“ Милорада Додика да још једном размисли о одржавању референдума, након чега је овај други релативизовао свој став о томе да је референдум нужан и неизбјежан. Клуб делегата бошњачког народа у Вијећу народа Републике Српске уложио је вето на одлуку о расписивању референдума, сматрајући је штетном по виталне интересе бошњачког народа. Слиједи процедура усаглашавања, а ако она не успије, што је извјесно, одлуку о уставности расписивања референдума донијеће Уставни суд Републике Српске. Намјера предсједника Републике да распише референдум изазвала је оштре реакције у дипломатским круговима, који су истакли да би одржавање референдума био антидејтонски чин, док су поједини интелектуалци у Федерацији Босне и Херцеговине, попут Суада Куртћехајића, професора Факултета политичких наука у Сарајеву, истакли да у Федерацији треба организовати референдум о укидању Републике Српске. Ово су политичке чињенице. Шта стоји у основи ове иницијативе и какав је њен правни основ? Бошњачки делегати у Вијећу народа Републике Српске истакли су да је одлука о расписивању референдума неуставна, јер Устав Републике Српске познаје могућност расписивања референдума само у једном случају – постизања споразума о промјени међуентитетске линије разграничења, како је предвиђено у чл. 2, ст. 2. Ово мишљење није основано. Наиме, Устав предвиђа могућност расписивања референдума о било ком питању из надлежности Народне скупштине Републике Српске, како је то прописано чл. 77 Устава. Међутим, оснивање и рад Суда и Тужилаштва Босне и Херцеговине нису у надлежности Народне скупштине Републике Српске. Они су основани законима које је донијела Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине (претходно је високи представник наметнуо те законе својом одлуком). Другим ријечима, Суд и Тужилаштво Босне и Херцеговине основани су тако што је дошло до преноса дијела надлежности са ентитета на државу у области правосудног система. Промјене које се односе на организацију, надлежности и рад ових институција могу бити извршене само законима које донесе Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине. Истина је да од 2002. године (када је Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине донијела Закон о Суду Босне и Херцеговине) трају спорови о томе да ли је оснивање овог суда у сагласности са Уставом Босне и Херцеговине. Наиме, у Уставу нема изричите уставне норме о томе да ће Босна и Херцеговина вршити судску власт и политичка елита у Републици Српској се позива на ту чињеницу кад тврди да је оснивање Суда (а потом и Тужилаштва) неуставно. Међутим, о овом питању је одлучивао Уставни суд Босне и Херцеговине, након што су посланици из Републике Српске покренули поступак за оцјену уставности Закона о Суду Босне и Херцеговине, и одлучио да доношење овог закона није у супротности са Уставом Босне и Херцеговине. Аргумент је нађен у додатним надлежностима из чл. III 5 Устава Босне и Херцеговине, који предвиђа да до преноса надлежности са ентитета на државу може доћи ако је то потребно ради одбране суверенитета, територијалног интегритета, политичке независности и међународноправног субјективитета Босне и Херцеговине. Пошто је Република Српска једна од федералних јединица у федералној Босни и Херцеговини, она не може одбити да примјењује федерално право. Међународни чиниоци то не могу допустити из два разлога. Први је тај што би био створен опасан преседан, па би један од ентитета могао да одбије примјењивати било који закон. Друго, била би доведена идеја стварања правосудног система Босне и Херцеговине, на којој је ОХР својевремено инсистирао. Истина је да постоје крупни проблеми у функционисању правосуђа у Босни и Херцеговини. Међутим, није проблем само у државном правосуђу већ и правосудним институцијама на нижим нивоима. Отуда је прије неколико година започео процес преговора назван дијалог о структуралној реформи правосуђа, који је, како се могло очекивати, дошао у ћорсокак. С друге стране, правосудне институције у више наврата нису адекватно реаговале кад су у питању осумњичени за ратне злочине из реда бошњачког народа, што је на српској страни изазвало нове негативне реакције. Изгледа да проблем није само у необјективном и неуравнотеженом приступу суђењу за ратне злочине, већ и у томе што је државно правосуђе надлежно за кривична дјела из области привредног и организованог криминала и корупције, што смета политичким елитама. Тако се истина, кад је ријеч о функционисању државног правосуђа, налази негдје на средини. Оно се није показало дораслим за рјешавање случајева ратних злочина, али је оно истовремено потенцијално снажна полуга за кажњавање носилаца корупције и привредног криминала, који се највише и најчешће налазе у редовима политичких елита. И само референдумско питање је формулисано тенденциозно, тако да ће свако на њега одговорити онако како власт жели. Ко још може позитивно реаговати на одлуке које доносе неуставни и нелегитимни органи, који су наметнути Републици Српској? Међутим, чак и кад би референдум био одржан, што је и даље под великим знаком питања, он не би могао имати ефекат какав власт прижељкује. Прво, зато што ентитетски референдум не може рјешавати о питањима за која је надлежна држава. Друго, због тога што је, по Уставу Републике Српске и Закону о референдуму и грађанској иницијативи Републике Српске, референдум савјетодавни и претходни. Он, дакле, правно не обавезује и, чак и кад би грађани дали одговор какав политичка елита жели, то још увијек не значи ништа. Владајућа коалиција би морала донијети одговарајуће одлуке након референдума, а какве би оне биле, то у овом тренутку не знају ни они који су осмислили одржавање референдума. Исход референдума би могао представљати једну врсту притиска на међународне чиниоце и на друге националне политичке елите у Босни и Херцеговини да озбиљније приступе преговорима о реформи правосудног система. Међутим, то би било могуће само кад би одржавање референдума било допуштено. Да поновимо, како би његово одржавање, о питању које је у надлежности државе, било преседан, скоро је сигурно да до њега неће ни доћи. Заузврат, Додик би могао добити обећање да ће процес преговарања о реформи правосудног система бити убрзан и да ће дати неке резултате. Аутор је доцент на Правном факултету у Источном Сарајеву и члан Српског правничког клуба. |