Razlaz SNSD-SDS - ko je "izdao" koga, i zašto

Smenom SDS-ovog kadra u Savetu ministara BiH i formalno je ozvaničen razlaz SNSD-a Milorada Dodika i SDS-a Mladena Bosića oko platforme dve vodeće srpske stranke o usaglašenom delovanju na nivou BiH. Iako su poslednjih sedmica pljuštale međusobne optužbe za „izdaju“ zajedničke platforme, uzroke razlaza SNSD-a i SDS-a teško je naći u nepoštovanju zajedničkog dokumenta.

Elem, ni jedna ni druga stranka nisu ponudile ozbiljne dokaze da su oni drugi prekršili platformu, jer takvih dokaza do sada nije ni bilo: niti su poslanici tih stranaka različito glasali kada je reč o vitalnim interesima Republike Srpske u institucijama BiH, niti ima osnovane sumnje da su to nameravali da čine.

„Srednja Drina“  razdora

Tvrdnja SDS-a da će Dodik oštetiti Srpsku u predstojećim razgovorima sa vlastima Federacije BiH o projektu izgradnje hidroelektrana u srednjem toku Drine  do sada se nije obistinila. To, naravno, ne znači da Srpska ne može  biti oštećena, ali treba sačekati ishod pregovora vlasti Srpske i FBiH. Pri tome, valja znati da Srpska nije mogla sama realizovati projekat zamišljen zajedno sa Srbijom i Italijom težak nešto više od 800 miliona evra, s tim da polovina pripadne Rimu, a po jedna četvrtina Beogradu i Banjaluci.

No, s obzirom da na tom delu Drina predstavlja granicu BiH i Srbije, lideri iz FBiH osporavali su realizaciju „Srednje Drine“ bez učešća institucija BiH, tako da su na kraju i Italijani i Vlada Srbije prihvatili da „zeleno svetlo“ za projekat mora dati i Savet ministara BiH, što podrazumeva pristanak lidera SDP-a BiH i SBB-a BiH, Zlatka Lagumdžije i Fahrudina Radončića. A oni svoj pristanak uslovljavaju učešćem i „Elektroprivrede BiH“ u projektu „Srednja Drina“.

E, sad, druga je stvar kakav će dogovor biti postignut između Dodika, Lagumdžije i Radončića, odnosno koliko će učešća u „Srednjoj Drini“ imati Srpska, a koliko FBiH. O visini cene koju će Srpska platiti za bošnjačku deblokadu projekta u Savetu ministara BiH - i o eventualnoj šteti - moći će se govoriti tek pošto bude obavljena ova politička  trgovina: ne treba se iznenaditi ako Srpska posle toga ne bude imala četvrtinu učešća u „Srednjoj Drini“, a neće biti neobično ni ako lideri iz FBiH budu zahtevali podelu te četvrtine, što bi značilo maksimalan ustupak vlasti Srpske. Izvesno je da se na dogovor neće dugo čekati, jer je početak realizacije projekta planiran sledeće godine, Srpskoj i FBiH su očajnički potrebne investicije, tim pre što je ta godina izborna, a i valjalo bi se pred biračima podičiti da se nešto gradi.

„Izborni razlog“

Izgleda da je upravo približavanje izbora bilo ključni razlog razlaza SNSD-a i SDS-a na nivou BiH. SDS je na unutrašnjem planu u Srpskoj vodeća opoziciona stranka i negde od kraja prošle godine, u različitim vremenskim intervalima, SDS je svojim istupima to potvrđivao oštro kritikujući vladajući SNSD, iznoseći optužbe za kriminal, korupciju i nepotizam u institucijama Srpske, za davanje poreskih i drugih povlastica biznismenima bliskim SNSD-u, za nesposobnost u upravljanju ekonomijom itd.

Čini se da je afera sa iznošenjem više od 150 miliona maraka iz fabrike glinice „Birač“ u Zvorniku, koja je oslonac skromne privrede na severoistoku Srpske, samo ubrzala razlaz SNSD-a i SDS-a, jer je poslužila za pravu razmenu verbalne paljbe između SNSD-a i SDS-a. Kada su istražni organi Srpske utvrdili da je litvanska kompanija, koja je pre desetak godina privatizovala „Birač“, iznela iz Srpske silne milione maraka, čitava opozicija, uključujući i SDS, optužila je Dodika i SNSD da su bili ili pokrovitelji ove nečuvene krađe ili nemi posmatrači koji nisu znali/nisu hteli da spreče Litvance u krađi. Iz Dodikovog SNSD-a su odbacivali te optužbe, istovremeno optužujući SDS i PDP Mladena Ivanića da je, za vreme njihove vlasti, napravljena loša trgovina sa Litvancima, a da je ovo sada, je li, samo loša posledica te privatizacije.

Izgleda da su i jedni i drugi pomalo u pravu: svako je tu imao svoje „loše trenutke“, s tim da je SNSD mogao, a nije isterao celu tu sitaciju na čistac još kada je preuzimao vlast krajem 2005. godine. Što je još zanimljivije, jedno od glavnih Dodikovih obećanja pre osam godina bilo je da će biti ispitane i sankcionisane sve sumnjive privatizacije iz perioda vlasti SDS-a i PDP-a, da bi na kraju ispalo po onoj staroj: kad problem ne možeš da rešiš - formiraju komisiju. Tako je i Dodikova vlast formirala Komisiju za reviziju privatizacije u Srpskoj, koja, na kraju, skoro nijedan problem nije rešila. Štaviše, novi vlasnici su nastavili da odvajaju najvrednije delove imovine gde god su to mogli nekažnjeno da čine, a oni koji su gajili najviše očekivanja od revizije privatizacije – veliki broj ojađenih „gubitnika tranzicije“ – na kraju su izgubili svaku nadu da se situacija može popraviti.

Tri vlade SNSD-a, uključujući i onu koju je Dodik lično vodio, pokušale su da nezadovoljstvo barem ublaže, tako što su vlade kupovale propala/privatizovana preduzeća u stečaju, ali, što zbog nesposobnog menadžmenta, što zbog objektivnih okolnosti – malo šta su uspeli da poprave.

Kada se, dakle, vlast našla u tako velikom raskoraku između davno datih obećanja i svega onoga što (ni)je učinila, onda opoziciji nije bilo teško da u tom raskoraku nađe dovoljno prostora za širok dijapazon optužbi, utemeljenih na sumnji da su se ljudi iz vlasti „ugrađivali“  svuda-gde-se-to-moglo. Još kada se ima u vidu da ogromna većina građana Srpske doživljava Dodika maltene kao silu-koja-sve-sama-može-da-reši, a da se i sam Dodik, snagom svog političkog autoriteta, neretko postavljao kao arbitar i tamo gde treba i tamo gde ne treba – onda nimalo ne treba čudi što je Dodik „odabran“ da bude najčešća meta optužbi koje dolaze iz opozicije. Tim pre što su, izgleda, i u SDS-u i u ostatku opozicije uvereni da će njihova pobeda na izborima biti zgotovljena samo ako budu neprestano i najviše na meti svojih kritika držali upravo Dodika.

S druge strane, Dodik je, izgleda, u jeku opozicione kampanje postao uveren da daljim savezništvom sa SDS-om na nivou BiH neće uspeti da ublaži snažno opoziciono delovanje te stranke na unutrašnjem planu u Srpskoj. I u tome se najverovatnije krije ključni razlog raskida platforme SNSD-a i SDS-a u institucijama BiH: ako već nije uspeo da „pacifikuje“ SDS, Dodik se odlučio da im uskrati i te nevelike poluge moći u njihovim rukama, da ne bi bile iskorišćene za stranačku promociju kako se izbori budu približavali. Otud i odluka SNSD-a da optuži SDS da je učešće u vlasti na nivou BiH iskoristio za uhljebljenje stotina svojih članova u institucijama BiH, od čistačica do direktora. Na to su, opet, iz SDS-a odgovarali da to u mnogo većoj meri čini SNSD u institucijama Srpske, pa su optužbe za stranačko zapošljavanje zatim proširene i na opštine u kojima jedni ili drugi imaju vlast. Slušajući te međusobne optužbe - od kojih se niko nije ni branio - nije bilo teško zaključiti da se i SNSD i SDS služe jednim istim mehanizmom vladanja gde god su u prilici da to primene. A to već, je li, nije ništa novo što do sada nismo viđali u kratkoj postdejtonskoj političkoj istoriji Srpske.....

Istini za volju, bilo je varnica i u savezništvu SNSD-a i SDS-a na nivou BiH. Dodik je pre oko godinu dana optužio SDS-ovog ministra spoljne trgovine BiH Mirka Šarovića da je samoinicijativno promenio proceduru za određivanje carinskih tarifa za uvoz mesa, bez konsultacija sa SNSD-om. Šarović je, praktično, „preneo“ ovlašćenja za određivanje carinskih tarifa sa parlamenta na „svoje“ ministarstvo, ali kako u tome nije bilo prenosa nadležnosti Srpske, kratka zategnutost između SNSD-a i SDS-a popustila je ubrzo nakon sastanka vođstva dve stranke.

Moguće posledice - NATO kuca na vrata

Obe stranke su, međutim, zajednički popustile prilikom parafiranja sporazuma BiH i Hrvatske o graničnim prelazima, zbog ulaska Hrvatske u EU, iako su priznale da je tim sporazumom Srpska delom oštećena. No, svoj pristanak pravdali su činom dobre volje prema Briselu - koji ih je, ruku na srce, pritiskao da što brže parafiraju sporazum - tvrdeći da će sa Zagrebom pokušati da se dogovore o izmenama sporazuma. No, kako je samim sporazumom predviđeno da za svaku izmenu mora postojati saglasnost i BiH i Hrvatske i EU, izvesno je da će se za povoljniji granični promet roba Srpska ubuduće teško moći izboriti. Tim pre što za to u FBiH ni Bošnjaci, a pogotovo ne Hrvati, ne pokazuju ni deo volje kakvu navodno imaju Srbi. Štaviše, Zagreb i Brisel i dalje zahtevaju da Hrvatska u trgovini sa BiH zadrži status koji je imala kao članica CEFTA !?

Bošnjački i hrvatski političari, zapravo, više volje od kretanja ka EU pokazuju kada je reč o približavanju BiH NATO alijansi, predstavljajući ta dva procesa kao neodvojiva jedan od drugog. Zato su Bošnjaci i  Hrvati mnogo više zainteresovani za oživotvorenje „Banjalučkog sporazuma“ koje su sa Dodikom i Bosićem postigli u martu ove godine, nego što mare za postizanje međusobnog dogovora o sprovođenju presude „Sejdić, Finci“ ili za realizaciju „mape puta BiH ka EU“, koju su potpisali sa Srbima i evropskim komesarom Štefanom Fileom kao „svedokom“.

Poslednji načelni dogovor Dodika i Lagumdžije o upućivanju zakona o podeli vojne i državne imovine u Parlamentarnu skupštinu BiH zasniva se upravo na „Banjalučkom sporazumu“, pa su, zato, i Bosićeve kritike na njihov račun utoliko neuverljivije, jer je i sam Bosić potpisnik tog sporazuma. Iako su, naime, rokovi iz sporazuma davno probijeni, potpisana načela na kojima se zasniva „Banjalučki sporazum“ prilično su jasna i bila su i ostala prihvatljiva Srbima: istina, ostalo je još da se precizira šta će sve od vojne imovine biti uknjiženo na organe BiH, a šta će preostati entitetima, kantonima i opštinama. Naravno, Srbi pritom računaju na pristanak Bošnjaka na podelu državne imovine, čime bi se, praktično, stvorili uslovi za gašenje OHR-a.

Međutim, srpska nada u odlazak stranih tutora prilično je maglovita, jer koliko god tu opciju zagovarala Rusija, a pružali joj podršku Nemačka i Francuska, SAD će gašenje OHR-a uslovljavati ispunjavanjem formalnog, bezobalnog uslova koji se odnosi na „stabilizaciju političke situacije“. U interpretaciji Vašingtona i Sarajeva to znači da gašenje OHR-a snažno korespondira sa ulaskom BiH u NATO alijansu, što će reći da je teško zamislivo da će bošnjački političari drage volje pristati na ukidanje OHR-a čim se donese zakon o podeli vojne imovine, što je uslov za članstvo u Akcionom planu za članstvo(MAP) u NATO-u.

Prosto rečeno, protivnici gašenja OHR-a uvek mogu smisliti „dobar“ razlog za nedobijanje prolazne ocene za „stabilizaciju političke situacije“ u BiH. Aktuelni primeri u prilog tome predstavlja otezanje Bošnjaka i Hrvata u vezi sa dogovorom o sprovođenju presude „Sejdić, Finci“, kao i koncepcijski bošnjačko-hrvatski sukob oko mehanizma koordinacije u procesu pristupanja BiH EU. Kada se tome doda najnoviji Fileov “savet” političkim vođama Srba, Bošnjaka i Hrvata da “pređu most između Dejtona i procesa proširenja”, onda interpretacijama tog procesa gotovo da neće biti kraja. Uz mnogobrojne savete diplomata EU da “članstvo u NATO nije obavezno, ali je poželjno”, te uz još jedan Fileov “savet” da je “nemoguće,ipak, moguće”  kao aluziju na briselski sporazum Beograda i Prištine – i Dodiku i Bosiću ne treba puno političke pameti da se zapitaju kakvog ima smisla ubuduće pristajati na kompromis poput onog u “Banjalučkom sporazumu”, ukoliko u tome bošnjački i hrvatski pregovarači najradije vide srpsku političku slabost kao šansu za brže postizanje sopstvenih ciljeva.

Zaključak

Dakle, unutrašnja politička borba u Srpskoj ne bi trebalo da postane razlog za neusaglašeno političko delovanje SNSD-a, SDS-a i svih drugih stranaka iz Srpske u Parlamentu BiH ni ubuduće, kao što ni do sada nije bila, bez obzira da li među njima postoji potpisana platforma o usaglašenom delovanju. Nevolja je što su, s vremena na vreme, srpski predstavnici imali jedinstven stav čak i u situacijama u kojima je interes Srpske bio narušen u manjoj ili u većoj meri, kao prilikom glasanja za ustavne promene u aprilu 2006. godine. Za ozbiljne političare i/ili državnike platforma o usaglašenom delovanju može biti koristan politički instrument, ali im nije ni neophodna, ni nužna da bi pokazali da postojano služe interesima Srpske. Jer, ako takva platforma služi najpre za usaglašavanje stranačkih interesa, onda je možda (bilo) bolje da se i ne pravi, a da se srpske stranke same upuste u političku borbu sa bošnjačko-hrvatskom konkurencijom, u kojoj će onda građanima možda biti jasnije koja se i kada snažnije i efikasnije bori za zaštitu interesa Srpske. Ako bi se same našle u situaciji da zbog nepromišljenih poteza gube birače ili da ih konkurentska stranka proglasi otpadnicima/izdajnicima nacionalnih interesa – možda bi srpske stranke bile odgovornije u zastupanju tih interesa.