Судбина дејтонске БиХ и Република Српска | |||
Република Србија и Република Српска |
среда, 31. јул 2013. | |
У политичком животу Србије и Републике Српске су се само у претходних тридесет дана издогађале турбулентне ствари које одређене европске државе немају кроз целу своју историју. Актуелно политичко вођство Србије налази се на путу да Косово и Метохију, као прапростор нашег настанка и настанка наше духовности, родно место српске државе, место на ком смо сви никли, преда у руке оних који су у деценијама уназад, са истим тим рукама, били највећи „хирурзи“ над српским живљем на простору Косова и Метохије. Изгледа да се овде не стаје, и појављују се нове невоље и несреће, које се нашем народу множе, и прете да буду све горе и горе. Не случајно, у исто време, појављују се све учестали напади на Републику Српску, на Србе из Републике Српске, на процес постојања и стварања Републике Српске и српског народа у целини. Плански су се ређали догађаји који за циљ имају криминализацију Републике Српске, и колективизацију Српске као геноцидне творевине. На јавној дебати о раду међународног кривичног суда, Мунира Субашић из „Удружења мајки Сребренице“ је протестовала приликом говора председника Србије, са транспарентом „Република Српска геноцидна“. Приликом посете Председништва БиХ, један од чланова Председништва Бакир Изетбеговић посебно је апострофирао да се мора сагледати истина у вези са догађајима у Сарајеву и Сребреници, и јасно усред Београда поручио да не постоје две српске државе. Не треба подсећати да хрватски члан Председништва БиХ Жељко Комшић из протеста није дошао у Београд. У контексту ових изјава свакако не треба сметнути са ума и изјаве београдског амбасадора САД Мајкла Кирбија који је рекао да нам не треба још једна Република Српска на Косову, као и речи његовог колеге из БиХ Патрика Муна да га сусрети са председником РС Милорадом Додиком фрустрирају и да га зато заобилази. Изјаве америчких дипломата наишле су на одушевљење Џонатана Мура, директора у Одељењу за југоисточну и централну Eвропу у Стејт департменту. Интересантна је и изјава председника Владе Србије Ивице Дачића да Србија треба да води рачуна о Републици Српској. Није се често изјашњавао у овом правцу, што јасно имплицира да као премијер зна нешто више о угрожености права Републике Српске. Симптоматично да се све ово дешава и у периоду када је на суђењу првом председнику Републике Српске Радовану Караџићу сведочио Јасуши Акаши, специјални изасланик УН за бившу Југославију, који је директно рекао да је остало нејасно ко је испалио гранату на сарајевску пијацу, и гранатирање Маркала где у оптужници стоји да је убијено 66 људи, а рањено више од 140 људи муслиманске националности. Такође је посведочио о ваздушним нападима Нато, који су били „претња мировним споразумима“, о кршењу ембарга на увоз оружја, и о последицама активне војне помоћи које су муслиманима пружали САД, Немачка, и исламске државе. Признаћете, не баш мале оптужбе за оне који годинама уназад покушавају да Србију, Републику Српску и српски народ представе као колонију кривице. За међународну заједницу која отме једном народу територију и призна је као „независну државу“, и тај злочин правда и брани свим средствима, за ту исту заједницу која путем својих изасланика јасно каже да српски народ има вирус у себи, вирус који се мора искоренити (на њима знан начин, свакако видљив и нама), за исту ту заједницу која је спремна да ревидира Дејтонски споразум, и поништи један констутиван народ, овакве изјаве како њихових држављана, тако и њима присних разних „мајки,очева“, чланова Председништва, итд. не чуди. Иако спољни интереси диктирају историјско настајање представе о српској кривици, изгледа да има и оних унутрашњих фактора који би да се придруже овој опасној инсинуацији. Оно што свакако чуди и оставља горак укус у устима свих нас, свесних и довољно интелигентних јесу изјаве председника државе Србије Томислава Николића. Гостујући у емисији новинарке Санеле Прашовић Гаџо са БХТ 1 председник Томислав Николић је изнео један број врло опасних теза, које за циљ имају унитаризацију БиХ, наметање кривице српском народу, ревизију Дејтонског споразума. Изјаве иду на руку онима који би да РС представе као злочиначку творевину којој би била одузета сва уставна права ратификована у СБ УН. На упорну констатацију дотичне новинарке да српски народ означи као геноцидан, уз већ традиционално, не случајно, помињан број од 8000 муслиманских жртава, на налик на који је то ономад радио хрватски новинар Александар Станковић, само тада тражећи извињење хрватском народу приликом интервјуа са Борисом Тадићем, председник Томислав Николић је већ по установљеној матрици од стране претходног председника Србије изјавио да „ клечи и тражи помиловање за Србију због злочина који је извршен у Сребреници који је у име наше државе и нашег народа учинио било који појединац“. Недопустиво је извињавати се за злочине помињане у име државе и народа, јер се злочини не чине у име државе и народа. Исти тај данашњи председник Србије је својевремено био први који је критиковао свог претходника на месту шефа државе приликом извињења и хрватској и муслиманској страни, упоређујући га тада са америчким плаћеником. Не знамо да ли је Томислав Николић данас на нечијем платном списку, али знамо и у више наврата смо се уверили у политичку недоследност председника. Колики одјек има ова изјава најбоље илуструје и чињеница да се недуго након ових изнетих ставова председника Николића огласио и министар спољних послова такозване „државе Косово“ Енвер Хоџај који је рекао да председник Николић треба да се извини и за злочине „под покровитељством српске државе на тзв. Косову“. Какав цинизам. Какав апсурд. Својим непознавањем права и Устава Републике Србије, нарочито њеног члана 13 у коме се каже да држава Србија „развија и унапређује односе Срба који живе у иностранству са матичном државом, са некомпетентношћу, својом несигурношћу, и не схватањем значаја да речи председника једне државе имају последице и да обавезују, председник Томислав Николић је наставио са излагањем и рекао да је недавна изјава да је Република Српска држава, „била на ивици лапсуса“, посебно се похвалио да је у Скупшине Србије једини пут говорио стојећи, када је причао о „злочину у Сребреници“, а Србе у БиХ назвао Босанцима. Посебно Србе из Републике Српске боли чињеница да су названи “босанцима“. Тиме се Срби уништавају и поништавају. Врло је опасан непрестан процес који се одвија, да све оно што је српско поприма обрисе босанског с циљем да оно што није босанско с временом престане да се поима као српско. Иако, како рече Иво Андрић, „стране силе растурају у име њиховог мира и њихове користи, и у то име „ новог европског поретка“ одређују нам идентитет и границе, границе које нису границе правде и мира, него ровови сутрашњег и будућих ратова“, иако као народ који у одређеним не баш наклоним круговима нама, полазе о тога да „Србима нико не може да нанесе штету као ми сами себи” потврђујући речи Лазе Костића да је “најцрњи враг, Србин себи сам“, иако након ових изјава бошњачки политичари задовољно трљају руке и наглашавajу да би „лепе речи из Београда требало да прате и лепе политичке акције“, треба знати следеће. За међународну заједницу, вашингтонску и бриселску администрацију, за одређене чланове Председништва БиХ, за разна удружења, за необразованог и неупућеног председника, важно је да знају да су се Срби у Србији и Српској кроз историју много пута морали покоравати, али да се никада нису савили пред непријатељем и освајачем. Увек смо били спремни да одолимо невољи и злу. Спас смо тражили у трпљењу, упорности, рационалности, памети. Никада нисмо пристали на самоповреду и самонегацију. Срби су једини који никада нигде нису побегли, и остали су натоварени тим бременом. Други су имали само добробит и олакшице, Срби само проблеме. Срби у Републици Српској су најсложнији и највиталнији део српског народа. Сложни су зато што су угрожени са запада, истока, севера, југа. И са неба и са земље. И то знају они који би да је дискредитују и укину. Срби у Србији и Срби у Републици Српској су везани вером и језиком, ми смо једно, ми смо кост од кости српске, једно по духу и судбини. Територију на којој се налазимо населили смо нашим живљем, нашим црквама, и нашим манастирима окитили. Ми смо једно без услова, без преговора, и без поговора. Ми смо историјом и судбином, природом и гробљима, духом и путевима, хлебом и књигом, Ракићем, Шантићем и Дучићем толико јединствена људска заједница да нас ништа не може раздвојити. Ако дозволимо да је узму онда ће бити срушена читава српска држава. Можемо и морамо опстати само ако смо заједно у нашем уму, духу, и мишљењу. На крају, и овако трагично и насилно смањену државу треба дефинисати као државу српског народа и свих који уз нас живе, и стрпљиво и храбро чекајући час да се српске земље уједине. Као што рече Алекса Шантић: „И свуда где је српска душа која, тамо је мени отаџбина моја.“ |