Sa Zapada ništa novo

"Zapad kreće u novu ofanzivu na BiH!" Govori se o "britansko-nemačkoj inicijativi", o "jednodušnoj i odlučnoj podršci EU" i sl., ali o čemu je tu konkretno reč - gotovo ništa. Istina, pominju se neki regionalni infrastrukturni projekti, koji bi iz ispražnjenih fondova EU trebalo o jednom trošku da namire veći broj osiromašenih balkanskih zemalja i naroda, da ih ekonomski povežu i politički izmire.

Da može i obrnutim redom poteza, svedoči Goran Svilanović, gensek Saveta za regionalnu saradnju, u intervjuu Danima (28.11). Kaže da je o zagonetnoj inicijativi razgovarao sa svim ključnim ljudima u EU, a i sa Dodikom, Čovićem i Izetbegovićem, te da sve izvrsno ide. I ponosno saopštava da je za početak organizovao gostovanje beogradske predstave "Gospođa ministarka" u Sarajevu. Objašnjava on u čemu je kvaka: srpska komedija će razveseliti bošnjačku publiku, Nušić je bio direktor Narodnog pozorišta u Sarajevu, komedija je kritika pokondirene političke elite. I, veli, da bi sve to trebalo da ublaži ratne traume, što je preduslov reintegracije BiH i regiona.

Ako pak "britansko-nemačku inicijativu" sagledamo u međunarodnom kontekstu, postaje jasno da je to zapravo usaglašeni evro-američki plan da se, dirigovanim uvlačenjem BiH u EU obaveze, Turska i Rusija potisnu iz Federacije, odnosno iz RS. "Za BiH nema olakšica, nema ubrzavanja i drugih privilegija na putu za EU" - kaže komesarka Mogerini. Ali nije rekla da će "BiH imati obavezu da dok je još u dvorištu EU sledi politiku Zapada prema Rusiji, Turskoj i prema kome već zatreba Vašingtonu. Sve donedavno, tokom minule dve decenije, EU i SAD su se nadmudrivale oko budućnosti tzv. dejtonske tvorevine. Da li su za BiH nadležni Brisel ili Vašington? Da li je treba centralizovati ili poštovati aneks 4? Da li nad Bosnom treba produžavati kolonijalni nadzor ili je prepustiti dogovoru konstitutivnih naroda?

Bio je to zapravo samo nastavak ratne priče u kojoj je Brisel pokretao mirovne inicijative, a Vašington ih sistematski sabotirao. Sve do finalnog dila kada su Amerikanci dobili saglasnost Evropljana da aktiviraju NATO u Bosni da bi trajno ostao u Evropi, a Amerikanci prihvatili da se, kao Dejtonski, potpiše de fakto Lisabonski sporazum. U ratnoj iznudici do transatlantskog sporazuma su došli tek posle tri i po godine, a u miru im nije bilo dovoljno ni dvadeset. U nedostatku konsenzusa, kao da je i EU i SAD najviše odgovaralo da se u BiH- rezervatu do daljeg održava zamrznuti konflikt.

A pored njih opuštenih, u BiH su se ušetale Turska u FBiH i Rusija u RS. Erdogan je čak imao podršku SAD da "umiri bosanske muslimane", a Putin je sa Briselom bio na vrhuncu energetske saradnje od „Severnog" do „Južnog toka". Nespreman da sledi američke igre na Bliskom istoku protiv islamske braće, Erdogan se uoči izbora našao na meti orkestriranih protesta zbog "kršenja ljudskih prava, korupcije i kriminala". A Putin je, zaštitom Sirije i finansijsko-gasnom ponudom Ukrajini, dao povod za seriju agresivnih poteza i SAD i EU.

Rusija i Turska su hitro uzvratile savezom koji donekle amortizuje ekonomske i političke pritiske Zapada, ali front će se neizbežno širiti sve do BiH. Proevropska orijentacija ionako nije osvojila srca ni bošnjačkih ni srpskih masa, a pošto je postala i antiturska odnosno antiruska, evropski komesari će naići na tvrd demokratski otpor u BiH. Kako li tek Merkelova da ubedi Bakira da uvede sankcije Erdoganu, a Mileta - Putinu, kad su uz njihovu podršku netom pobedili na izborima?