Srebrenica – Die Unendliche Geschichte

Skoro svi, koji su se odgovorno bavili srebreničkom zagonetkom, bez obzira na različita stanovišta, složiće se u bar jednoj stvari: kada se radi o Srebrenici – po mišljenju profesora Edvarda Hermana, oličenju najvećeg trijumfa propagande na kraju dvadesetog veka – ništa nije jasno i ništa nije onako kako je predstavljeno. Masovne grobnice Srebrenice, raštrkane po Podrinju, i delovi ljudskih tela u njima, kao da su metafora za činjeničku maglovitost događaja na koji se navodno odnose. „Navodno“ – ne zato što se ništa nije dogodilo, nego zato što nisu poznati ni pravi razlog, ni pravi opseg, ni pravi krivci. Ako grobnice, i ljudske ostatke u njima, zamenimo fasciklama punim fragmentarnih i često nimalo verodostojnih podataka, onda razlozi za navedenu metaforu postaju vidni.

Sve što „znamo“ o Srebrenici svodi se na konstrukciju koja se sastoji iz niza međuzavisnih tvrdnji, od kojih je svaka ponaosob upitna i izuzetno slabo potkrepljena. Ni jedna od njih nije dokumentovana dovoljno ubedljivo da bi mogla da izdrži temeljnu kritiku ili da podrži kredibilitet priče u celini. Svaki put kada dubljom i kritičkom analizom neutrališemo neki od ključnih elemenata srebreničke priče, celina narativa počinje neizbežno da se urušava. Čini se da, u toj klimavoj konstrukciji, stabilnost cele građevine zavisi uvek od svake posebne cigle.

Na primer, oborimo li iskaz Dražena Erdemovića, mi više nemamo očevidaca „najstrašnijeg zločina počinjenog u Evropi posle Drugog svetskog rata,“ iako je to po svojoj prirodi zločin u kome je moralo učestvovati mnogo više od jednog čoveka. Gde su Erdemovićevi saučesnici, koje on imenuje? Gde je između 1.000 i 1.200 tela zarobljenika koje su njegov odred i on u Pilici navodno pobili, obzirom da su u masovnoj grobnici na mestu tog zločina bili pronađeni ostaci samo 137 osoba? Ovo je ogroman raskorak između bučnih tvrdnji i proverljivih činjenica, čak i za najlakovernije, zar ne?

Gde su pouzdani dokazi koji se odnose na broj streljanih? Za kvalifikaciju dela, cifra je itekako bitna i ako insistiramo da u rezoluciji bude reč „genocid“ onda se moramo odreći floskule da „nije važno koliko je stradalo, 100 ili 8.000, jer zločin je zločin“. Pobornici zvanične priče o Srebrenici po pravilu vatrene su pristalice poštovanja presuda MKTBJ, pa bi zato trebalo da povedu računa o tome šta je veće reklo u predmetu Krstić. Prema zaključku drugostepenog veća (par. 35), obim ubijanja (scale of killing) relevantno je za zaključak, da li se ili ne dogodio genocid. Suočavamo se sa situacijom da forensički materijal tužilaštva ne podržava zaključak da je streljanih moglo biti više od oko 1.100, a i toliko samo pod uslovom da se raspoloživi podaci tumače na način koji je najpovoljniji po njihovu tezu. Po opservacijama visokopostavljenih stranih posmatrača, taj broj ne premaša 600 – 700 (Filip Korvin). Da li bi tako ogroman raskorak između istražnog materijala (najviše 1.100) i neodrživog zaključka koji se iz njega izvodi (8.000 žrtava) bio moguć u jednom ozbiljnom i političi neutralnom kriminalističkom postupku? Ne sugeriše li to da je za tu razliku „odgovorna politika“, upravo kao što Filip Korvin, najviši civilni predstavnik UN na terenu u BiH 1995. godine, odavno tvrdi?

Kako je moguće da jedan ozbiljan pravosudni organ, za kakvog slovi Međunarodni sud pravde, pošto je odbacio optužbu da je Srbija kriva za genocid, zatim konstatuje da Srbija „nije učinila dovoljno“ da taj genocid spreči? Šta ovaj zagonetni, i sa pravne tačke gledišta (najblaže rečeno) potpuno neuobičajeni, diktum znači? Da li to znači da Srbija jeste preduzela neke mere da spreči genocid, samo što one nisu urodile plodom? Ili to znači da nije učinila baš ništa? Umetanje reči „dovoljno“ navodi na zaključak da je u pitanju ono prvo. Ali u tom slučaju, zašto taj sud nije naveo koje su te mere koje Srbija jeste preduzela da genocid spreči? Koje su to mere koje je Srbija mogla da preduzme, ali nije, a koje bi – da je Srbija postupila kao što je trebalo – obezbedile da se genocid uopšte ne dogodi? Zašto u toj presudi nema odgovora na ta i druga sasvim jednostavna i logična pitanja?

Neka od tih pitanja su sledeća: na osnovu činjenica koje je utvrdilo veće na suđenju generalu Krstiću, a to je glavni predmet u MKTBJ čije rezultate Međunarodni sud pravde preuzima i ugrađuje u svoju presudu, u kom je trenutku bio stvoren plan za izvršenje genocida, ako ga je bilo? Šta je na suđenju po ovom važnom pitanju ustanovljeno? Ko su bili učesnici u tom planu? Ko je, od značajnih donosioca odluka sa srbijanske strane Drine, sa tim planom bio upoznat da bi mogao da reaguje? Na stranu pravno bizarna konstatacija Krstićevog veća da, iako neposrednih dokaza o načinu nastanka plana nema, oni nisu ni potrebni, zato što se njegovo postojanje može izvesti induktivno (par. 572 prvostepene presude). Ali ako pođemo od puke pretpostavke tog veća, koja glasi da se dogovor za streljanje zarobljenika najverovatnije iskristalisao jedanaestog ili dvanaestog jula 1995. (par. 362 prvostepene presude), u hotelu Fontana u Bratuncu, a da je ubijanje počelo trinaestog (par. 67, prvostepene presude), da li je Srbija imala vremenskih mogućnosti da sazna za „genocidnu nameru“ bosanskih Srba i da li je u tako kratkom roku mogla da preduzme efikasne mere da ih spreči? Čisto tehnička pitanja, svakako, ali za svaku poštenu raspravu o „sprečavanju“, krajnje su umesna. Međunarodni sud pravde na ova pitanja duguje specifične odgovore.

Ali nisu samo glavni elementi srebreničke priče sporni, ili bar osnovano upitni, već je to i sam kontekstualni okvir u kome je ta priča nastala. Naviknuti na tendenciozan prikaz ratnih događaja u BiH, koji nameću strana propaganda i njeni domaći pomagači, a koji je usmeren da ocenu svih pitanja – uključujući i Srebrenicu – unapred prejudicira na štetu srpske strane, mi retko razmatramo mogućnost različitog ugla gledanja. Međutim, promenom stanovišta, menjaju se tumačenja i ocene potpuno istih događaja. Razmišljanje jednog stranca, u ovom slučaju američkog analitičara Andija Vilkoksona, iz tog razloga izuzetno osvežavajuće deluje:

„Bosanski muslimani,“ piše Vilkokson, „pripremali su paravojne formacije tokom dve godine pre nego što je rat izbio. Oni su doneli odluku da korišćenjem oružane sile preotmu jedan deo jugoslovenske teritorije u cilju ostvarenja svojih političkih ambicija. Bosanski muslimani nemaju nikog drugog, osim same sebe, da krive za strašne posledice svojih postupaka. Smrt, izbeglice i razaranje, sve su to lako predvidljive posledice kada se upustimo u bilo kakav rat. Oni su to znali kada su sukob započinjali i oni zato sada nemaju pravo da se  žale.“

On zatim nastavlja: „Kakve god ratne zločine da su bosanski Srbi počinili, oni su to uradili u sklopu građanskog sukoba koji su izazvali bosanski muslimani. Bosanski muslimani nisu žrtve bosanskih Srba; oni su žrtve ratobornosti sopstvenih političkih vođa. Ako muslimani žele nekoga da okrive za patnju koju su tokom rata doživeli, treba ih posavetovati da prst osude upere u sopstveno rukovodstvo u Sarajevu zato što postaje krajnje dosadno slušati njihove pritužbe na Srbe za posledice rata koji su oni sami izazvali. Beograd ne treba da usvoji bilo kakvu rezoluciju koja bi se mogla protumačiti kao prihvatanje ideje da su muslimani bili žrtve Srba.

„Nikakva rezolucija, čiji je cilj odavanje pošte žrtvama balkanskog rata, ne bi bila pravedna ukoliko ne sadrži kategoričku osudu režima Alije Izetbegovića, koji je rat izazvao. Besmisleno je odavati poštu žrtvama a istovremeno izbegavati da se kaže čije su žrtve oni bili. Beograd treba da usvoji rezoluciju u kojoj se pominju žrtve, ali u taj tekst treba obavezno staviti izričitu osudu režima Alije Izetbegovića koji je pokrenuo rat bez kojeg ti jadni ljudi nikada ne bi ni postali žrtve.“

Ko je pokrenuo uzročni lanac bez kojeg ne bi bilo ni konačnih posledica, o kojima je ovde reč? To je svakako ključno pitanje. Ovakav, tipično američki racionalan pristup, oličen u razmatranjima g. Vilkoksona, ide pravo u srž stvari. On se razlikuje od evropskog i balkanskog, zato što se ne gubi u previše abstraktnom teoretisanju.

Zašto ni jedan srpski političar nije sposoban da razmišlja na sličan način?

Rekli smo da svako prebiranje po dokazima skoro neminovno dovodi do urušavanja zvanične srebreničke konstrukcije. Navešćemo samo dva nedavno obelodanjena primera nad kojima bi pobornici projektovane rezolucije o Srebrenici trebalo da se zamisle.

Prvi primer odnosi se na dokumenat Ujedinjenih Nacija sačinjen 24. jula 1995. godine, dakle u neposrednim vremenskim okvirima srebreničkih događaja. Dokumenat nosi oznaku Haškog tribunala, R 002 1272. Njegov zvanični naziv je: Debrief of UNMOS from the Srebrenica enclave. Njegova sadržina je razgovor posle događaja (debriefing) sa tri vojna posmatrača snaga UN u enklavi Srebrenica, po jednim iz Holandije, Gane i Kenije. U par. 2 dokumenta stoji da su se opservacije sva tri svedoka u tolikoj meri podudarale da je njihov praktično jednoglasni iskaz omogućio sastavljanje jedinstvenog izveštaja o padu enklave i o događajima koji su neposredno nakon toga usledili.

Dokumenat treba pročitati u celini pa ga zatim kritički uporediti sa opisom istih događaja u nekim merodavnim sudskim spisima, kao što je to, na primer, presuda u predmetu Krstić. Utisak je da vojni posmatrači UN, koji su bili na licu mesta, i članovi Krstićevog veća, koji to nisu, govore o dve potpuno različite lokacije i o dva potpuno različita događaja. Fokusiraćemo se samo na par. 28 ovog dokumenta, gde se razlika između ta dva opisa najizrazitije očituje:

„28. Među izbeglicama nije bilo naoružanih ljudi. Kružile su glasine da su oni pokušavali da izvrše proboj preko trougla Bandera i između posmatračkih punktova M i N, prema Tuzli. Bilo je nagoveštaja o njihovoj nameri da povedu sa sobom taoce iz redova VRS dok se probijaju. Pripadnici UN bili su sa izbeglicama 24 časova dnevno, ali oni nisu primetili ništa u vezi dojava da je bilo ubijanja vojnosposobnih muškaraca. Mogli su se čuti pojedinačni hici, ali nije bilo ničega što bi ukazivalo da se tu radilo o pogubljenjima. Jedna grupa holandskih vojnika izjavila je da su prve večeri, kada su muškarci bili odvođeni, videli da je devetoro ljudi bilo odvedeno iza jedne zgrade i da su se zatim čuli hici, a da se ti ljudi nisu vratili. Međutim, nakon sprovedene istrage, nije bilo tela niti ikakvih znakova da je bilo izvršeno pogubljenje.“

Ko se potrudio da pročita presudu u predmetu Krstić, primetiće da ta presuda obiluje fantastičnim izjavama svedoka koje je očigledno muslimanska obaveštajna služba AID za tu svrhu brižljivo pripremila. Njihove iskaze Krstićevo veće nekritički usvaja (videti, na primer, par. 43 i 44 prvostepene presude Krstiću) i koristi ih kao osnovu za izgradnju svojih daljih zaključaka. Razlika između tih bombastičnih priča, i profesionalnog izveštaja stranih posmatrača, koji nisu imali razloga da svoje utiske doteruju prema potrebama jedne ili druge strane, drastična je. Teško je zamisliti da su se mogla izdešavati ubistva na način i u obimu kako domaći svedoci to tvrde, a da ih ovi neutralni posmatrači sa strane ne bi primetili.

Uzgred, ovo je dokumenat Haškog tužilaštva, što znači da je njegov sadržaj tužilaštvu morao biti poznat. Tri pitanja. Da li je, u skladu sa pravilom 68 (i) Pravilnika o dokazima i proceduri, tužilaštvo Haškog tribunala ovaj dokumenat – kao nesumnjivo olakšavajući – pokazalo odbrani generala Krstića, da bi ona imala opciju da ove važne strane očevice pozove da posvedoče u prilog optuženom? Ako tužilaštvo to nije učinilo, zašto? Ako je u smislu pravila 68 (i) napravljen propust, kako se to sada odražava na integritet suđenja generalu Krstiću i na presudu u tom predmetu, koja je postala kamen temenjac zvanične priče o Srebrenici?

Drugi primer nije manje interesantan. On se odnosi na intervju bivšeg glavnog istražitelja (1996 – 2001) haškog tužilaštva, Žan-Rene Rueza (Jean-René Ruez) koji je bio objavljen u časopisu Cultures & Conflicts, 2007 – 1, broj 65. Na internetu, razgovor je dostupan na adresi: http://conflits.revues.org/index2198.html . U okviru iscrpne diskusije o radu tužilaštva na rasvetljavanju okolnosti masakra u Srebrenici, razgovor se neizbežno dotakao i „satelitskih dokaza“ koje je Madelin Olbrajt 10. avgusta 1995. godine dramatično predočila generalnoj skupštini UN kao uvod u genocidnu srebreničku priču. Kako se navodi u izveštaju Holandskog instituta za ratna istraživanja (NIOD Report, 2002), Olbrajtova je „upotrebila te slike da Savetu bezbednosti pruži dokaze počinjenih zverstava i da izvrši pritisak na Savet bezbednosti i na Klintonovu vladu da zauzmu tvrđi stav...Ona je izjavila da oštriji i bolji snimci sigurno postoje, ali da oni ne mogu biti pokazani zato što se tehnika i tehnologija moraju zaštititi.“ (Izveštaj NIOD-a, Prilog 2, poglavlje 7, par. 4)

Na pitanje voditeljke intervjua, Izabel Delpla (Isabelle Delpla), o značaju tih znamenitih snimaka, koji ostavljaju utisak „da se masakr mogao pratiti istovremeno dok se i događao,“ glavni istražitelj tužilaštva Ruez komentariše:

„To je dobro pitanje, ali se izraz ‘satelitski snimci’ mora izbaciti iz upotrebe. Zvaničan naziv glasi: ‘snimci napravljeni sa vazdušnih izviđačkih platformi’. U pitanju su slike koje je napravio U2....U vezi sa ovim moramo opovrgnuti određene krive predstave...Avioni U2 predstavljaju tehnologiju iz šezdesetih godina. Slika pokriva teren u prečniku od 30 km., i sve je tu potencijalno vidljivo...Teoretski, ako imate tu sliku vi znate šta se u toj zoni dešava; ali, praktično govoreći, sliku je nemoguće tumačiti ako već unapred ne znate šta je to što u njoj tražite i ako ne vršite poređenja sa opservacijama na terenu.“

Molim? Dakle te snimke, koji figuriraju kao kritični dokaz, uopšte nisu pravili sateliti sa najpreciznijom savremenom tehnološkom opremom, već je bosansko ratište bilo snimano zastarelom špijunskom tehnologijom iz šezdesetih godina. Ali u tom slučaju, skrivanje „svedokazujućih“ snimaka za narednih 50 godina ničim nije opravdano. Apsurdni zvanični izgovor, da bi se njihovim pokazivanjem mogla kompromitovati tehnologija SAD za prikupljanje operativnih podataka iz vazduha, sada definitivno otpada. Nezaboravimo da je 1960 godine, u špijunskom avionu U2, Fransis Geri Pauvers bio oboren iznad Sovjetskog Saveza. Letilica je pala na teritoriju SSSR i možemo predpostaviti da su njeni kapaciteti još odavno u potpunosti poznati ruskoj obaveštajnoj službi. Čemu, onda, tajanstvenost u vezi U2 snimaka koji bi – ako ćemo verovati predstavnicima Haškog tribunala – mogli otkloniti većinu preostalih dilema u vezi sa genocidom u Srebrenici?

Zatim, kakve su to slike iz vazduha, predstavljene kao smoking gun, koje je nemoguće tumačiti bez dopunskih informacija za zemlje, navodno da bi analitičar mogao znati šta je to što na slikama traži? Da li je to slika koja prikazuje nešto relativno jasno i određeno, ili je to Roršaš test, gde nije bitno tumačenje same slike, koliko subjektivna percepcija onoga što se na slici nalazi?

U produžetku, Ruez ističe teškoće koje nastaju oko analize tih slika, pa kaže:

„Slika sama po sebi nikada ne sadrži neki određeni smisao, pa čak može poslužiti i kao povod za vrlo ozbiljne greške prilikom tumačenja.“

Na to se, dakle, svodi najegzotičniji do sada ponuđeni dokaz „genocida“ u Srebrenici?

Šteta što je Ruez svoje dragocene konstatacije podelio sa javnošću tek sedam godina posle okončanja suđenja generalu Krstiću (gde je i on, naravno, svedočio ali, podrazumeva se, strogo u parametrima koje je odredilo tužilaštvo). Da je postupio u pravo vreme kao profesionalac kome je najviše stalo do utvrđivanja istine, a ne isključivo kao službenik i svedok tužilaštva, još odavno jedna od važnih komponenata „dosijea Srebrenica“ mogla je biti rasvetljena.

Najzad, Ruez otkriva jedan novi detalj, koji će čitaoce svakako zaintrigirati, i koji potkrepljuje našu tezu da, kada se radi o Srebrenici, „ništa nije onako kako se prikazuje.“ On iznosi podatak koji navodi na zaključak da se u svom čuvenom obraćanju generalnoj skupštini UN (en toute bonne foi, dodaje Ruez, kao savršeni džentlmen) Madelin Olbrajt pred međunarodnom zajednicom nije ponela baš najtransparentnije. Ona je pokazala prvo U2 sliku fudbalskog stadiona u Novoj Kasabi, koji je u tom trenutku bio prepun izbeglica, pa zatim sliku masovnih grobnica. Predstava je proizvela utisak da je neposredno posle igrališta sledeća destinacija tih ljudi bila grobnica. Ali između te dve čuvene slike, Ruez nam sada sa neznatnim zakašnjenjem otkriva, ne postoji zapravo nikakva ni geografska niti uzročno- posledična veza.

En toute bonne foi, kako bi bilo da se sada izvrši temeljita revizija ne samo Krstićeve presude, već i celokupne zvanične priče o Srebrenici?

Pa tek onda, možda, da popričamo o rezoluciji koju predlaže predsednik Tadić.