Šta je Republici Srpskoj donela tranzicija

Privreda i privrednici u Republici Srpskoj duboko su zagazili u tokove društveno-ekonomskih reformi. Proces svojinske transformacije pokrenut je  na samom početku ove decenije i teče sporije nego što je najavljivano i kako se želelo,  ali su oni najznačajniji poslovi ipak obavljeni ili se privode kraju.

Jedan od glavnih ciljeva ovog važnog i dugoročnog posla – pretvaranja državne u privatnu svojinu,  koji se pre ili kasnije morao obaviti,  jeste preoblikovanje privrednog prostora u republici,  u svakoj opštini. Izmena privredne strukture u isto vreme podrazumeva i promene u načinu i uslovima privređivanja, tako da je to jedan složen i dugoročan proces.

Preoblikovanje ekonomskog prostora u Republici Srpskoj ,  kao i celoj Bosni i Hercegovini,  postalo je neophodno već i stoga što se dosadašnja (nasleđena) privreda oslanjala najvećim delom na krupne industrijske kapacitete i integracione sisteme kakvi su, primera radi,   „Energoinvest“,   „Famos“,  „Rudi Čajavec“,  UNIS,  „Jelšingrad“,  INCEL,  „Šipad“,   „Kosmos“… od kojih su neki zapošljavali i do 15.000 radnika.

Ta krupna društvena (državna) preduzeća činila su osnovu privrednog potencijala i bila   nosioci ekonomskog i opšteg razvoja u opštinama i regionima Republike Srpske i BiH. Gotovo sve te  fabrike i kombinati  bili su izvozno orijentisani i značajan deo svojih proizvoda plasirali su na tržišta širom Evrope. U novim uslovima,  kada su domaća tržišta sužena prekrajanjem granica i privrednog prostora,  a inostrana postala još dalja i  nedostupnija,  sve je moralo da se radikalno menja.

Privatizovano oko 800 preduzeća  

Prema mišljenju vodećih ekonomista u Srpskoj,  da bi se transformacija vlasništva uspešno izvela i donela dobre rezultate neophodno je da se ona izvede u što kraćem roku. Pri tome su polazili od iskustava nekih istočnoevropskih zemalja (Češka,   Poljska) koje su  politički osmišljeno i ekonomski uspešno prošle  kroz tranziciju. Smatralo se da je optimalni rok u kome bi privatizacija trebalo da se obavi oko dve do tri godine.

Taj polazni cilj u Bosni i Hercegovini,  u oba njena entiteta,  nije postignut.

U   Srpskoj  je do ovog trenutka privatizovano oko 800 preduzeća,  što je oko 70 odsto ukupnog broja firmi koje su obuhvaćene privatizacijom. U globalu posmatrano,  finansijski efekti do sada ostvarene privatizacije društvene imovine i u Srpskoj i u Federaciji BiH su veoma  skromni  i daleko ispod očekivanja. U Ekonomskom institutu RS,   Privrednoj komori i nevladinim   institucijama koje prate i analiziraju privredne tokove na ovim prostorima preovlađuje mišljenje da je jedan od glavnih uzroka za to – bar kada je u pitanju Republika Srpska – loše odabrani model vaučerske privatizacije. Kao neposredna posledica takvog sistema kupoprodaje (novčanih transakcija),  u velikom broju preduzeća došlo je do prekomernog usitnjavanja strukture vlasništva,  pa Direkcija za privatizaciju RS,  preko koje se odvija ovaj proces,  nije bila u mogućnosti da pronađe strateške partnere za kupovinu državnog kapitala u tim preduzećima.  

Najveći prihod od Telekoma i Rafinerije Brod

 Slabi finansijski rezultati do sad provedene privatizacije u Republici Srpskoj izraženi su naročito u prodaji krupnih kompanija. To su firme strateškog značaja za pojedine privredne oblasti,  sa značajnim proizvodnim kapacitetima i velikim brojem zaposlenih radnika.

Prema podacima Ekonomskog instituta u Banjoj Luci,  većinski državni kapital u desetak najdrastičnijih   primera,  procenjen na više od 130 miliona KM,  putem licitacija koje je provela Direkcija za privatizaciju RS došao je u ruke novih vlasnika za svega oko pet miliona maraka! Tako je paket od 65 odsto državnih akcija u „Jelšingrad – Livnici“,  sa procenjenom vrednošću od 90 miliona KM,  nakon provedenog tendera prodat slovenačkom „Livaru“ za svega 100.000 KM. Za nekoliko puta manje novca od procenjene vrednosti novi vlasnici došli su i do poznatih firmi u oblasti prehrambene industrije „Vitaminke“ i „Fruktone“. A banjalučku Mlekaru,  u kojoj je 65% državnog vlasništva procenjeno da vredi 7, 2 miliona KM,  kupila je „Mlekara“ iz Subotice za samo pola miliona maraka!

Daleko ispod stvarne vrednosti prodata je i Fabrika duvana Banja Luka. Prema proceni stručnjaka,  vrednost državnog dela vlasništva u toj fabrici iznosila je 3, 8 miliona maraka, a njen novi većinski vlasnik,  firma „Antonić trejd“,  otkupio ju je za dva miliona KM.

Nasuprot ovako lošim primerima privatizacije državnih preduzeća u RS,  u prošloj godini provedena  su dva  veoma uspešna tendera. Jedan se odnosio na Telekom Srpske,  koji je prodat Telekomu Srbije za 646 miliona evra (što je oko 1,2 milijarde konvertibilnih maraka),  a drugi na naftnu industriju,  koja je prodajom Rusima donela još 121,1 milion evra. Kupac ovdašnjih kompanija iz naftnog sektora (Rafinerije nafte Bosanski Brod,  Rafinerije ulja Modriča i „Petrola“ iz Banje Luke) bila je ruska firma „Njeftegazinkor“, iz naftnog sistema „Zarubežnjeft“. Ova transakcija smatra se takođe veoma uspešnom,  jer je ruski partner preuzeo obavezu da obavi generalni remont Rafinerije Brod, obnovi i nastavi redovnu proizvodnju prerade i plasmana nafte i zadrži na poslu sve radnike preuzetog naftnog sektora.

Za dalju privatizaciju ostala su uglavnom krupnija preduzeća strateškog značaja u energetici,  vodoprivredi,  železničkom i poštanskom saobraćaju,  poljoprivredi, šumarstvu i rudarstvu Vlada RS je opredeljena da u državnom vlasništvu zadrži najznačajnije firme iz ovih delatnosti, a da prodaje samo ono što previše  opterećuje državnu upravu i finansije.

Pošto je tranzicija proces koji se u RS i BiH nastavlja,  o efektima privatizacije može se govoriti samo uz nužne ograde. Ono što je sasvim izvesno, to je činjenica da se privreda prestruktuira. Ne samo u pogledu vlasništva i u organizacionom smislu,  već i čisto ekonomski – oblicima proizvodnje i prometa.