"Velikogospojinski" politički vašar u Berlinu

Kako je nedavno najavljeno, dvadeset osmog avgusta nemačka kancelarka Angela Merkel trebalo bi da bude domaćica velike konferencije o zapadnom Balkanu, na kojoj će „fokus biti na BiH i situaciji u BiH”, kako tvrde neimenovani diplomatski izvori banjalučkih “Nezavisnih novina”[1].

“Kao svojevrsni uvod u veliku konferenciju o zapadnom Balkanu može da se oceni i poseta premijera Srbije Aleksandra Vučića zvaničnom Berlinu, što samo potvrđuje pojačani interes Nemačke za celi region, a to će biti naglašeno i na julskom sastanku u Dubrovniku, koji Merkelova, barem prema najavama, organizuje sa šefovima država”, navodi list koji je upravo Vučića prošle godine proglasio za političku zvezdu regiona.

Nemački pokušaj “upliva” u BiH

Banjalučki list citira dugogodišnjeg srpskog diplomatu na funkciji šefa Misije BiH pri EU u Briselu Igora Davidovića, koji kaže da se “nakon intenzivnog angažmana Nemačke u procesu normalizacije odnosa Beograda i Prištine, stiče utisak o većoj posvećenosti ove zemlje BiH”. A neimenovani diplomatski izvori tvrde da će na pregovarače u BiH biti primenjen recept “fer uslovljavanja”, ali da “ni za BiH ni za njene lidere neće biti olakšica u procesu napretka” ka EU[2].

Istina, o “pojačanom angažmanu” Nemačke u BiH govorilo se i nakon posete nemačkog šefa diplomatije Franka Valtera Štajnmajera Sarajevu krajem maja, mada su i tada čak i oni koji priželjkuju jači nemački diplomatski angažman u BiH, bili rezervisani prema ishodu te incijative. Pa, tako, jedni smatraju da ne treba očekivati da će Berlin napraviti radikalan zaokret[3],  dok drugi, koji takav zaokret priželjkuju, uveravaju da bi svaki angažman koji ne bi doneo promene Ustava BiH - bio maltene neuspešan.

Pritom, bivši visoki predstavnik u BiH Kristijan Švarc Šiling čak savetuje Berlin da ubuduće i ne pominje mogućnost ukidanja OHR-a[4]. Sarajevski “priželjkivači”, pak, već vide “konkretne tragove nemačkog delovanja kroz nedavni dogovor narodnjačkih stranaka iz BiH”[5], dočim se sam Štajnmajer u Sarajevu uzdržavao od prevelikih obećanja[6]. Ipak, još tada je Štajnmajer u neformalne razgovore, pored lidera “narodnjaka” iz reda Srba u RS i Hrvata u FBiH, uključio i lidera “socijaldemokrata” u FBiH Zlatka Lagumdžiju[7], koji se preporučuje kao nezaobilazan faktor u postizbornom periodu “u procesu strukturalnih i ustavnih reformi ka funkcionalnijoj BiH, kao prvom ozbiljnom radu na preuređenju dejtonske BiH”[8].

Sve to govori da će u Berlin na Veliku Gospojinu biti pozvani lideri svih najjačih stranaka Srba (SNSD,SDS), Bošnjaka (SDA, SDP BiH, SBB BiH) i Hrvata (oba HDZ-a), prosto zato što se već sada zna da, nakon oktobarskih izbora, samo retki među njima neće biti u prilici da utiču na bilo koji predlog ustavnih promena ili zakona koje budu “sugerisali” iz Berlina i/ili Brisela na putu BiH ka EU. To znači da nikakav ustavni amandman ili “evropski” zakon u Parlamentarnoj skupštini BiH neće proći ako među srpskim poslanicima izostane podrška SDS-a ili SNSD-a, a isto će se dogoditi i ako dve od tri bošnjačke stranke uskrate svoju podršku, dok će volja Hrvata i dalje zavisiti isključivo od HDZ-a BiH, koji će najverovatnije i dalje ostati daleko nadmoćniji od HDZ-a 1990.

Dakle, berlinski plan da se na jednom mestu okupe ne samo budući “pobednici”, već i “gubitnici” predstojećih izbora među Srbima, Bošnjacima i Hrvatima - a ne samo “narodnjaci” ili samo “socijalemokrati” - krajnje je praktične prirode, a moglo bi se posumnjati da se oslanja i na iskustva iz propasti “aprilskog paketa” ustavnih promena u BiH iz aprila 2006. godine. To znači da se može očekivati da Berlin zatraži od lidera stranaka Srba, Hrvata i Bošnjaka da se obavežu da će držati sve konce u svojim rukama u svojim strankama, kako ne bi došlo do propasti bilo kakvih predloženih promena zbog “neposlušnosti” par poslanika, kao pre osam godina u SDA, ili “iskakanja” čitavih stranaka iz dogovora, poput Stranke za BiH Harisa Silajdžića u tom istom političkom hepeningu.  

Za očekivati je, takođe, da će i berlinski sponzori “novih promena” u BiH - ako nameravaju da postignu kakav-takav uspeh - biti umereniji negoli briselsko-američki pre osam godina: radikalna izmena Ustava BiH koja je ovima tada bila nadohvat ruke, Berlinu je sada prilično daleko, pa će se tamo najverovatnije morati zadovoljiti čvršćim obećanjima bošnjačkih, hrvatskih i srpskih političara o bržem sprovođenju presude “Sejdić, Finci” i usaglašavanju mehanizma korodinacije. No, kako u oba slučaja uzrok neuspeha leži u neispunjenim obećanjima bošnjačkih i hrvatskih političara u Federaciji BiH, uspeh budućeg samita zavisiće, ipak, ponajviše od spremnosti i veštine Berlina da preseče taj bošnjačko-hrvatski čvor.

Srpsko-srpski izazovi

No, ni srpski predstavnici – čiji dosadašnji stavovi u ova dva velika nerešena pitanja do sada nisu bili sporni ni Briselu, ni Berlinu – na samitu kod Merkelove neće imati puno prilika da se osećaju kao na izletu. Jer, uslovi koje EU postavlja pred BiH odnose se na niz pitanja pod zajedničkim imenom “usklađivanja sa legislativom EU”, pa je za očekivati da će – “zaslugom” bilo domaćina, bilo nekog od gostiju iz Sarajeva – biti pomenut i predlog da se entitetsko glasanje “zaobiđe” prilikom glasanja o “evropskim zakonima”, a što se ranije u bošnjačkim i nekim stranim predlozima često nazivalo “evropskom klauzulom”.

Naime, predstavnici EU već odavno zahtevaju da se pojedine nadležnosti entiteta prenesu na nivo BiH ili podele sa zajedničkim institucijama BiH, a predstavnici Republike Srpske su u nekim od tih slučajeva u poslednje vreme reagovali dosta nejasno. Tako je, na primer, većina poslanika SNSD-a u Predstavničkom domu Parlamenta BiH glasala za izmene Krivičnog zakona BiH i zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorističkih aktivnosti, i to uprkos volji vrha stranke. No, lider SNSD-a Milorad Dodik maltene je opravdao ponašanje „neposlušnih“ poslanika, ne kritikujući ni njih, a ni poslanike suparničkog SDS-a koji su na isti način glasali. A zakoni su pali nakon što su im se usprotivili srpski delegati u Domu naroda Parlamenta, pošto su Vlada RS i resorna ministarstva izneli stav da je reč o pokušaju prenosa nadležnosti sa RS na nivo BiH[9].

Drugi primer nije bio tako uočljiv, ali može biti indikativan za buduće ponašanje dve vodeće srpske stranke u vezi sa zahtevima koji se budu ispostavljali iz EU. Naime, ni SNSD ni SDS nisu reagovali kada je nedavno direktor Saveta Energetske zajednice EU Janez Kopač izjavio da bi “gasna legislativa na nivou BiH” -  a taj predlog, kako sam Kopač objašnjava, predviđa prenos dela nadležnosti na nivo BiH - “bila donesena da je (SDS-ov potpredsednik) Mirko Šarović ostao ministar spoljne trgovine i ekonomskih odnosa”[10]. Tim pre, jer je Kopač istovremeno optužio novog, SNSD-ovog ministra Borisa Tučića da “potpuno ignoriše bilo šta šta bi se sredilo na nivou države”.  Interesantno je da se, nakon ovog Kopačevog retoričkog “slaloma” među Srbima, nije niko oglasio ni iz SDS-a, ni iz SNSD-a. Iako se, recimo, od Dodika moglo očekivati da stane u odbranu svog ministra i ujedno pokuša da optuži SDS za “probosansku politiku” - što inače rado čini, dok se od SDS-a moglo očekivati da pokuša da otkloni sumnje - na koje navodi Kopač svojom izjavom - da će njihov kadar učestvovati u prenosu nadležnosti RS na nivo BiH.

Ova dva primera jasno upućuju da ne bi bilo naodmet da se u svakom osetljivom pitanju iz oblasti „usklađivanja legislative BiH sa legislativom EU“ ubuduće obavezno izjašnjava i Narodna skupština RS, jer, ako ništa drugo, srpski delegati u Domu naroda Parlamenta BiH imaju obavezu da glasaju u skladu sa mišljenjem Parlamenta Srpske, pošto ih taj parlament i bira u Dom naroda. Uostalom, Parlament Srpske je još od osnivanja i zamišljen da bude ključno telo za definisanje interesa Srpske, pa u njemu onda i treba sučeliti sasvim oprečna mišljenja i izneti razne nedoumice koje se budu javljale u narednom periodu. Ovaj parlament je i mesto na kome valja razjasniti građanima Srpske sve prednosti i mane rešenja koja im se nude, ma koliko apstraktno ta rešenja na prvi pogled izgledala. To bi - ko se toga seća još - trebalo da bude i jedna od osnovnih dužnosti srpskih političkih predstavnika, jer ih je srpski narod i birao.

Istina, bilo je i ranije puno odluka koje su srpski politički predstavnici donosili u zajedničkim institucijama BiH bez mišljenja Parlamenta Srpske, da bi kasnije priznavali da su grešili, nalazeći izgovor u sopstvenoj naivnosti ili u pritiscima i nametanju od strane OHR-a. No, kako danas tako jakih pritisaka ni izbliza nema, a OHR već odavno ne nameće nikakve odluke, više ne postoji ozbiljan izgovor da se srpski političari ne konsultuju sa svojim parlamentom o svakom važnom pitanju za budućnost Srpske. Ne bi bilo loše da to na umu imaju i srpski političari koji će se na Veliku Gospojinu naći u Berlinu.