Vojna imovina - ispit zrelosti za SNSD i SDS posle razvoda

Posle odigranog komada o raskidu koalicije SNSD-a i SDS-a u zajedničkim institucijama BiH u Sarajevu, sa prepuno stranačkog pevanja i još više retoričkog pucanja jednih u druge, postavlja se ozbiljno pitanje da li „razjedinjeni“ srpski političari mogu i dalje uspešno braniti interese Republike Srpske u Sarajevu.

Ako bismo se vratili malo unazad, koju godinu pre potpisivanja Platforme o zajedničkom delovanju SNSD-a i SDS-a u institucijama BiH, videli bismo da su te dve stranke i bez potpisane platforme gotovo istovetno glasale kad god su na dnevni red sednica Parlamentarne skupštine BiH postavljani predlozi zakona kojima se što blago, što grubo zaobilaze interesi Srpske. Dakle, nakon što su u aprilu 2006. godine i jedni i drugi (ne)voljno prihvatili tzv. „aprilski paket“ ustavnih amandmana prema kojima je BiH trebalo da bude više centralizovana država  od ovakve kakve poznajemo – pa ih od te vrste centralizacije „spasli“ bošnjački političari – vodeći srpski političari više nisu sudbinu Srpske gurali u ruke pomenutih „spasilaca“. Drugim rečima, posle tog tuđeg spasavanja, u vodećim srpskim političkim partijama stvar su uzeli u svoje ruke, rešavajući da spašavaju što se spasiti moglo. Tako su jednoglasno odbijali svaki pokušaj sužavanja ustavnog položaja Srpske.

To se nastavilo i sada nakon propasti Platforme SNSD-SDS, samo što je, usled zaglušujuće buke koju šire na razvalinama svog projekta - povremeno začinjenoj međusobnim optužbama za „izdaju“ – ostalo gotovo neprimećeno da su srpski poslanici u Parlamentu BiH jednoglasno odbili novi pokušaj političkog navođenja na sarajevski mlin.

Dakle, kada su prošle sedmice SDP BiH Zlatka Lagumdžije i SBB Fahrudina Radončića u Parlament BiH na silu ubacili svoj predlog zakona o knjiženju nepokretne vojne imovine, Srbi su ga glatko odbili, ne toliko zbog toga što taj predlog nije manjim delom ranije usaglašen sa njima, već zato što predstavlja ispunjavanje samo jednog dela davno postignutog političkog dogovora. Prema tom dogovoru, rešenje pitanja vojne imovine predviđeno je u paketu sa rešavanjem statusa tzv. državne imovine, a ta dva pitanja su preduslovi za zatvaranje Kancelarije visokog predstavnika(OHR) u BiH.

Srbi insistiraju da se dogovor sprovede u paketu: time bi izbili argumente iz ruku onima koji se zalažu za produženje mandata OHR-a do unedogled, a ispunili očekivanja onih koji se zalažu za zatvaranje OHR-a. S obzirom da ove druge predvode Rusija i Nemačka, dok na čelu prve, malobrojnije grupe stoje američke diplomate – nije teško zaključiti da su SDP BiH i SBB svoj papir, bez ikakvog pokušaja da se prethodno usaglase sa Srbima, ponudili baš uz prećutnu saglasnost američkih diplomata. To je još jasnije kada se zna da je Vašingtonu stalo prvenstveno do toga da se vojna imovina što pre uknjiži na BiH, ne bi li zatim BiH što pre gurnuli ka NATO-u, kroz Akcioni plan, tj. MAP. Uostalom, tu privrženost bržem kretanju ka članstvu u NATO-u, predstavnici SDP-a BiH i SBB-a  su – pošto su Srbi njihov zakonski predlog glatko odbili - demonstrirali tako što su Srbe optužili da „koče“ BiH na putu ka NATO-u.

Reč je o političkom sukobu koji nije od juče: dok Srbi (ne)voljno prihvataju da ispune uslov za MAP, s tim da se u paketu reše prisustva OHR-a u BiH, Bošnjaci bi, uz dobijanje MAP-a, ostavili OHR da „vlada“ sve dok BiH ne uđe u NATO. Ovakav pristup bošnjačkih političara bi se mogao smatrati sasvim legitimnim samo da nije „male“ sitnice: takvim selektivnim pristupom ruši se raniji srpsko-bošnjačko-hrvatski politički dogovor o rešavanju pitanja celokupne imovine u paketu. Zbog toga Srbi i ne smatraju legitimnim parcijalni predlog SDP-a BiH i SBB-a o vojnoj imovini, niti nameravaju da takav i slične predloge ubuduće razmatraju.

To je, dakle, ispit političke ozbiljnosti i doslednosti i teško da će na tome srpski političari rizikovati da padnu i sada nakon raskida platforme SNSD-SDS. A nije teško zamisliti ni da bi stranka koja bi eventualno u ovoj stvari okrenula ćurak bila odmah prokazana od one druge u najmanju ruku kao „izdajnička“. Tim pre što su i SNSD i SDS, nakon raskida Platforme, pokazali da im nije mnogo teško da odapnu takvu optužbu prema dojučerašnjem savezniku kad god im se učini da tako mogu naneti štetu protivniku među biračima.