субота, 23. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Црква и политика > Црквено или државно - или како заговорници теза о државној својини не разликују ограничење права, од непостојања права својине
Црква и политика

Црквено или државно - или како заговорници теза о државној својини не разликују ограничење права, од непостојања права својине

PDF Штампа Ел. пошта
Велибор Џомић   
уторак, 09. јул 2019.

Ових дана, док траје прича о Предлогу закона и покушаји поништавања законитих катастарских уписа храмова, манастира, вјерских објеката и свеукупне имовине Цркве и вјерских заједница, која је настала до 1918. године, на државу Црну Гору, Митрополији се непрестано јавља велики број људи који доносе бројна документа. Та документа, као и она којим Митрополија, манастири и црквене општине већ одавно располажу, непобитно потврђују вјековну истину: Црква је била и јесте власник црквене имовине.

Никада као сад не стижу разни тестаменти, завјештања, изјаве о црквеној имовини. Ових дана ми донесоше један записник о диоби из 1908. г. у Пиперима, гдје се неспорно виде својинска права Цркве на одређеним парцелама. Јављају се чак и они чији су преци прије Другог свјетског рата обрађивали црквену имовину као закупци, а онда су се, послије рата, уписивали као власници те црквене имовине. И сада хоће да је врате и достављају пожутјеле странице давних уговора.

Враћање црквеног земљишта Oстрогу

Само се за ових неколико дана јавило више људи из Горње Мораче, Бјелопавлића и Пипера тим поводом. То су потомци и наследници негдашњих закупаца земљишта Манастира Мораче, Ћелије Пиперске, Ждребаоника и Манастира Острога. Да не помињем исту намјеру супруге једног високог функционера једне гране државне власти. И она хоће, ради благослова својој кући и напретка својој дјеци, да врати Острогу земљиште које је у оно поратно вријеме уписано на њеног оца.

Прије неку годину, један честит човјек је купио кућу са земљиштем у долини ријеке Зете. И, када је уговор са продавцем закључен код нотара и реализован, савјесни и богобојажљиви купац је од неког сазнао да је кућа саграђена на имању Манастира Острога које је послије рата укњижено на продавчевог дједа. Тај честити, савјесни и богобојажљиви човјек се, не часећи ни часа, запутио у Манастир Острог и Светом Василију поклонио и земљиште и кућу. И вратио Свецу његово иако га он није одузео. Без размишљања се одлучио за благослов Светог Василија, слава му и милост!

Црквени документ

Добих ових дана, од нашег оца Игора, један занимљив распис окружницу Консисторије цетињске (консисторија је, заправо, црквени суд једне митрополије или епископије). Штампана је и заведена у дјеловодном протоколу те црквене институције под бр. 1690, а датирана је на 8. јул 1904. године. Неспорно, ријеч је документу који је настао прије 1918. године. Из њега се јасно види да је црквена имовина била црквена, а не државна.

Документ је важан и може да помогне онима којима није јасан статус црквене имовине у Књажевини и Краљевини Црној Гори и који, противно свој доступној државној и црквеној документацији и аргументацији, и даље сматрају да је црквена имовина у то вријеме била државна.

Храм Светог Јована Владимира у Бару

У окружници је написано: „Консисторији достављено је да су у неким мјестима свештеници, а у неким прокарадури (црквени тутори прим. В.Џ.) продавали поједина непокретна добра неких цркава. Ово дало је повода да Консисторија сумња да се таквих продаја непокретног имања црквеног од стране прокарадура или свештеника, чинило и на другим мјестима које Консисторији још увијек ни је познато. Дакле, помињу се „непокретна добра неких цркава“ и „непокретно имање црквено“. У сваком случају, црквено, а не државно у Књажевини Црној Гори!

Даље, наведено је „да би Консисторија право стање овог питања дознала, овијем наређује се окружном Протојереју, односно Надзиратељу, да у своме округу свакога свештеника испита: је ли се у његовој парохији продавало како непокретно имање које Цркве; ако је: какво је било то имање, које цркве оно по имену било; на какву је сврху продато, за коју је цијену продато и ко га је по имену продао и коме?“ Врло интересантно за данашње вријеме и овај тренутак, јер се нигдје не помиње државна него црквена имовина. Као што се види, помиње се „непокретно имање које цркве“, а затим и питање „које је цркве /а не државе (прим. В.Џ.) оно по имену било“.

Црква Светог Ђорђа у Његушима

У окружници су дата следећа упутства: „Оваква продаја, која је учињена отрагу три године, неће имати законите важности, ако је накнадно не би одобрила Консисторија; а тако и у будуће овакве продаје строго су забрањене без претходног одобрења Консисторије“. Дакле, о црквеној имовини се 1904. године и продаји црквене имовине, како се види из документа, није питао нико други до једино црквени орган Консисторија. Ни књаз, а ни Министарство просвјете и црквених дјела! За пуноважност таквог двостраног посла је, како се види, једино било потребно и довољно одобрење Консисторије, а не било ког државног органа у Књажевини Црној Гори.

На крају документа је наведено да „ову наредбу треба до знања ставити свакоме свештенику, а преко њега и дотичним црквеним прокарадурима“. Акт је закључен позивом да се „за више наведено што прије очекује одговор“.

Црквено по Bалтазару Богишићу

Овај акт је у сагласности са одредбама Општег имовинског законика из 1888. године. Надам се да није потребно да помињем да је ријеч о законику који је донио књаз Никола. У чл. 14 тог законика је било прописано да „осим рођених људи, тј. личних имаоника, имаоници могу још бити: и Кућа (владарска), и општина, и црква, и држава и заклади, и у опште свака установа којој закон признаје ту особитост.“ Неспорно, Црква је била равноправан носилац права својине – имаоник са државом, владарем, општином и другим физичким и правним лицима. Да Црква није имала своју имовину и да је, као што није, држава била власник црквене имовине, онда се Црква као имаоник не би нашла у чл. 14 Законика.

Члан 14 је додатно разрађен у чл. 716 Законика, јер је било прописано да су „имаоници: православне цркве, манастири и друге црквене установе којима ту особитост признају црковна правила и црковна власт, а то признање није у опрјеци са државним законом. То исто буди речено и о црквама и црковним уредбама других хришћанских исповијести које држава признаје“. Исти статус и иста права су у чл. 717 Законика били гарантовани и „за све нехришћанске богомоље и друга постојана вјерска уређења (нпр. мухамеданске џамије), уколико је држава саму вјеру признала“.

Читам ових дана да заговорници теза о државној својини над црквеном имовином (!?!), у жељи да прибаве какву-такву аргументацију наводе чл. 718 Законика којим је било прописано да „управа добара црковних, и других имаоника вјерског значаја, као и њихово заступање напрама осталоме свијету, бива по уставу њихову, по другим признаним правилима и по наредбама законите им власти, у колико нијесу у опрјеци са државним законима“. Они, нажалост, из својих идеолошких разлога неће да разликују ограничење права својине од непостојања права својине! Ограничење права никада у праву не значи непостојање права! Напротив!

(Аутор је протојереј-ставрофор и координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске)

 (Дан)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер