среда, 25. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > СПЦ и тзв. спољашњи дијалог о Косову и Метохији од 2011. до 2018. године
Косово и Метохија

СПЦ и тзв. спољашњи дијалог о Косову и Метохији од 2011. до 2018. године

PDF Штампа Ел. пошта
Велибор Џомић   
недеља, 30. децембар 2018.

Тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији је 24. јула 2017. године обзнањен и покренут од председника Републике Србије Александра Вучића уз најаву да неће дуго трајати. Од тог догађаја је прошло више од годину дана, а у овом моменту се не може тврдити ни да ли тај процес још увек траје или је, пак, завршен. У току тзв. унутрашњег дијалога је паралелно вођен, иначе раније започети, и тзв. спољашњи дијалог са косовско-метохијским Албанцима уз посредовање Европске уније. Тешко се може наћи смислен одговор на питање покретања и вођења тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији после потписивања тзв. Бриселског споразума 19. априла 2013. године.

Подсећања ради, од 1999. до 2013. године је закључено више међународних споразума у вези Косова и Метохије. После закључивања Војно-техничког споразума (тзв. Кумановског споразума) између Међународних безбедносних снага (”КФОР”) и Владе СР Југославије и Владе Републике Србије 9. јуна 1999. године[1], а потом и доношења Резолуције Савета безбедности УН бр. 1244 од 10. јуна 1999. године[2], као и два погрома косовско-метохијских Срба 1999. и 2004. године, косовско-метохијски Албанци су 2008. године једнострано прогласили тзв. независност Косова. Процес стварања лажне државе на окупираном делу заветне српске територије је вршен под притиском и уз помоћ међународне заједнице и то првенствено САД, Немачке, Француске и Велике Британије.

 Државне власти Србије су, на жалост, 2009. године поклекле под притиском тих држава и економским уценама и прихватиле да се питање Косова и Метохије, уместо у оквиру Савета безбедности УН, решава у институцијама Европске уније. После тога, закључен је читав низ споразума, који су, противно Уставу Србије, међународном праву и здравом разуму, имали за циљ потпуно развлашћивање државе Србије на Косову и Метохији.

Споразумом о царинском печату од 2. септембра 2011. године су се две стране - Србија и тзв. Косово - обавезале да обезбеде слободно кретање роба у складу са ЦЕФТА споразумом, који важи за независне државе. Усвојен је царински печат са натписом ”Косовска царина” на исти начин као што је прихваћен за све чланице ЦЕФТА.[3]

Споразумом о прихватању универзитетских диплома из 2011. године[4] су признате универзитетске дипломе које издају албански универзитети на Косову и Метохији на основу тзв. Устава Републике Косово и закона те лажне државе.

Споразумом о интегрисаним граничним прелазима из 2011. године[5] је установљена права државна граница између Србије и Косова и Метохије на прелазима Јариње/Рудница, Брњак, Кончуљ, Мердаре, Мутиводе и Мучибаба.[6] На тим прелазима ће ”званичници сваке стране обављати одговарајуће контроле”.[7]

Споразумом о катастарској евиденцији из 2011. године[8] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање катастарске евиденције у складу са законодавством те лажне државе.

Споразумом о матичним књигама из 2011. године[9] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање поуздане матичне евиденције грађана у складу са законодавством те лажне државе.

Споразумом о слободи кретања из 2011. године[10]је извршено признање личних карата тзв. Косова на тзв. интегрисаним, а у ствари правим граничним прелазима, затим возачких дозвола и регистарских таблица у Србији. С друге стране, слобода кретања и безбедност Срба на Косову и Метохији није омогућена.

Договором о регионалном представљању и сарадњи од 24. фебруара 2012. године[11] за Аутономну покрајину Косово и Метохија је на противуставан начин уговорен назив Косово* (са звездицом). Наведним актом је утврђено да ће се назив КОСОВО* користити као једини назив у регионалној сарадњи[12] у којој сарађују само независне државе. Такође, утврђено је да ће КОСОВО* на свим регионалним скуповима учествовати за свој рачун и говорити за себе.[13] Тзв. Косово је у овом акту ”страна уговорница” са Републиком Србијом.[14]       

Промена на месту председника Републике Србије на председничким изборима у мају 2012. године је, поред осталог, остварена и тиме што је кандидат Српске напредне странке Томислав Николић јавно обећао да ће у случају победе на изборима ”преиспитати и противуставне преговоре које је водио Борко Стефановић”.[15] Уместо тога, учињено је супротно и на штету државних интереса Србије и националних интереса Срба.

Председник Републике Србије Томислав Николић је урадио супротно од својих предизборних обећања на основу којих је, поред осталог, добио поверење грађана. Иницирао је отварање политичких преговора о Косову и Метохији. Из тог разлога, треба подсетити на Политичку платформу за разговоре са представницима привремених институција самоуправе у Приштини, коју је, на предлог тадашњег председника Републике Србије Томислава Николића, усвојила Влада Републике Србије 9. јануара 2013. године.[16] У том документу је, без претходне консултације или договора са Светим Архијерејским Синодом, предложено ”успостављање посебног уговорног односа између Српске Православне Цркве и привремених институција самоуправе у Приштини”.[17] Уговором би се, како је наведено, ”узела у обзир искуства из статуса Римокатоличке цркве у Италији”, али би ”требало да буде утврђена међународно валидна гаранција за објекте Српске Православне Цркве, црквене поседе и деловање Српске Православне Цркве у Покрајини”.[18] На крају је наведено да би ”детаљи везано за преговарачку позицију по овом питању морали бити усаглашени са представницима Српске Православне Цркве”.[19] До тога није дошло ни до дана данашњега.[20]

 Неколико дана по усвајању Политичке платформе, Народна скупштина Републике Србије је на седници Првог ванредног заседања у 2013. години, 13. јануара усвојила Резолуцију Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији[21]. Српска Православна Црква и њен положај на Косову и Метохији нису ни поменути у том политичком акту Народне скупштине Републике Србије.

Из тих разлога, 13. фебруара 2013. године је одржан састанак делегације Српске Православне Цркве на челу са Патријархом Иринејем са тадашњим председником Републике Србије Томиславом Николићем и председником Владе Ивицом Дачићем. На том састанку је Српска Православна Црква ”добила обећање од председника Томислава Николића да држава неће инсистирати на делу резолуције о Косову и Метохији који се тиче будућег статуса Цркве у јужној покрајини”.[22] Патријарх Иринеј је јасно саопштио став да је ”део резолуције који се тиче Цркве неприменљив и да би значио признање независности Косова и Метохије”.[23]

У Бриселу је 19. априла 2013. године закључен Први споразум о главним питањима нормализације односа Београда и Приштине.[24] Споразумом је уговорено да ће на тзв. Косову бити ”јединствена полиција и то ће бити Косовска полиција”[25] и да ће ”сва полиција на северу Косова бити интегрисана у оквир Косовске полиције”[26] из чега се јасно закључује да ће та ”интегрисана и јединствена Косовска полиција” поступати у складу са ”Уставом и законима” тзв. Републике Косово. Република Србија се обавезала да укине своје полицијске органе и полицијске службенике на северу Косова и Метохије, а да ће припадницима српских безбедносних органа на Косову и Метохији бити ”понуђено место у еквивалентним косовским (безбедносним - прим. В.Џ.) структурама”[27], односно служба у тзв. Републици Косово уместо у Републици Србији и да ће ”плате исплаћивати једино косовска полиција”.[28]

Република Србија је прихватила обавезу да укине своје правосудне институције на Косову и Метохији, а да ће ”судске власти бити интегрисане и функционисаће у оквиру правног система Косова”[29], који почива на тзв. Уставу Републике Косово из 2008. године (у међувремену, за време трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, 24. октобра 2017. године је 42 српских судија и 14 тужилаца од стране тзв. председника Косова Хашима Тачија, на основу чл. 84 ст. 1. тач. 16 тзв. Устава Републике Косово, именовано за судије правосудних институција тзв. независног Косова).

Даље, Република Србија се обавезала да ће распустити органе локалне самоуправе на Косову и Метохији и да ће на северу Косова 2013. године бити ”организовани општински избори”[30] у складу са тзв. Уставом Репубике Косова и њиховим изборним законима. На тај начин су и српски политички субјекти на Косову и Метохији интегрисани у политички систем тзв. независне Републике Косово.

Србија и тзв. Косово су се ”као две стране” обавезале да ”неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају европске интеграције друге стране”.[31] Приштински Албанци су се обавезали да формирају ”Асоцијацију/Заједницу општина у којима Срби чине већину на Косову”[32] - без Метохије. Иначе, Заједница општина је као таква предвиђена у статусу асоцијације/удружења у тзв. Уставу Републике Косово, а тај облик организовања локалних самоуправа је предвиђен и у Европској повељи о локалној самоуправи - без икакве посебности или аутономије.    

Уочљиво је да су одредбе тзв. Бриселског споразума суштински у супротности са Политичком платформом за разговоре са представницима Привремених институција самоуправе у Приштини и Резолуцијом Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији од 13. јануара 2013. године.        

  

После закључивања тзв. Бриселског споразума, процес развлашћивања државних институција и девастације правног поретка Републике Србије на Косову и Метохији је добио на интензитету. Осим што је Влада Републике Србије, ревносно и на штету државних и националних интереса Србије, испуњавала и, на жалост, испунила све своје обавезе из тзв. техничких споразума и тзв. Бриселског споразума, ишло се даље и закључивани су (после 2013. године) нови споразуми у том правцу и то: Споразуми у вези са енергетиком, Споразум о телекомуникацијама, Споразум о правосуђу, Споразум о осигурању, Споразум о интеграцији цивилне заштите, Споразум Привредне коморе Србије и Привредне коморе тзв. Косова, Закључак о слободи кретања /заправо о деблокади моста на Ибру у Косовској Митровици/ и Споразум о посетама званичника.[33]

Данас се може рећи да је, посебно од 2013. године, Влада Србије тзв. Републици Косово споразумима - уговорима као сагласностима две воље - пренела све што је после 1999. године са највећим жртвама и напорима успела да задржи и до тада очува на Косову и Метохији. Оно што није успело натовским бомбама успело је, захваљујући државним органима Србије, бриселској администрацији и то путем наведених споразума. На пример, од 1. маја 2018. године и северни део Косова и Метохије је искључен из платног промета Републике Србије.

 Питање будућности нашег народа, Српске Православне Цркве - свештенства, монаштва, верног народа и Светиња на Косову и Метохији, по свему судећи, остаје као последње и то када Србија остане без иједног свог органа и делића власти на Косову и Метохији.

Иако је председник Републике Србије Александар Вучић указао да тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији неће дуго трајати, тај процес је, слободно се може констатовати, одуговлачен и, на крају, обесмишљен. Овде се не бих даље задржавао на образлагању два напред изнета става[34], али се може констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији учествовао свако осим Српске Православне Цркве. Идентична је ситуација и када је у питању тзв. спољашњи дијалог са косовско-метохијским Албанцима уз посредовање Европске уније од 2011. године. Ни у том процесу није учествовала, а ни данас не учествује Српска Православна Црква.

Јавни позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији је 25. јула 2017. године упућен свима, па и ”Цркви”. Али, непосредан позив на примерен начин је упућен свим досадашњим учесницима у тзв. унутрашњем дијалогу осим Српској Православној Цркви. На пример, Српска академија наука и уметности је у новембру 2017. године добила позив да се укључи у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији, па је Председништво САНУ 23. новембра 2017. године донело одлуку ”да позив прихвати као обавезу и одговорност која је својствена САНУ”.[35] Исти је случај и са Матицом српском која је, без сумње, добила званичан позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији о чему сведочи и округли сто у Матици српској 17. новембра 2018. године под покровитељством Радне групе за подршку вођења унутрашњег дијалога о Косову и Метохији.[36] У неком од скупова који је у оквиру тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији организован уз подршку наведене Радне групе једино је, у лично име, учествовао Епископ бачки др Иринеј и то на позив Матице српске 17. новембра 2017. године у Новом Саду.[37]

Влада Републике Србије је 16. октобра 2017. године донела Одлуку о образовању Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Одлука је објављена у ”Службеном гласнику Републике Србије” бр. 93/2017 од 16. октобра 2017. године, а ступила је на снагу 24. октобра 2017. године.

Не бих овом приликом о томе зашто је Влади Републике Србије требало три месеца од обзнане тзв. унутрашњег дијалога до доношења наведене одлуке од страницу и по текста и њеног ступања на снагу, али се ни до данас не зна како се и по којим актима и правилима организује тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији. Ако Радна група, како јој и назив каже, ”пружа подршку вођењу унутрашњег дијалога” онда се поставља питање: коме Радна група пружа подршку, односно ко води унутрашњи дијалог уз подршку Радне групе? Који орган државе Србије? Уосталом, зашто је такав дијалог потребан уколико се зна став и опредељење апсолутне већине грађана Србије.

Забрињавајуће је што су се међу 22 члана Радне групе нашли представници скоро свих министарстава и органа државне управе Србије осим Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Још увек нема одговора на питање зашто је тај орган државне управе, који је надлежан за сарадњу са црквама и верским заједницма у Републици Србији, искључен из Радне групе. Тај податак је још алармантнији ако се има у виду да је под бројем 22 у тачки 3 Владине Одлуке одређен и члан Радне групе из ”Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом”. Судећи по томе, може се констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу већи значај додељен чак и невладином сектору него Српској Православној Цркви. Несумњиво, реч је о преседану своје врсте.

Недвојбено је да се у штуром и Цркве недостојном председничком јавном позивању у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији мислило на Српску Православну Цркву. Ипак, имајући у виду важећу законску регулативу у Србији и поделу на трационалне цркве и верске заједнице и новоформиране конфесионалне заједнице, поставља се питање зашто се у тзв. унутрашњем дијалогу не тражи, макар јавно и без примереног позива, и изјашњење представника Римокатоличке цркве у Србији, Исламске заједнице Србије, Јеврејске заједнице и Реформаторских цркава о Косову и Метохији? Зашто и те цркве и верске заједнице нису макар јавно, као и ”Црква”, позване да учествују у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији?

У току трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији сам се, на надлежном црквеном месту, више пута интересовао да ли је Влада Србије, председник Србије, Радна група или било ко од државних органа Србије упутио званичан позив нашој Цркви преко Светог Синода или Патријарха за учешће у том политичком процесу који ће, без сумње, имати судбоносне последице не само за Србију него и за Србе - све и свуда. До закључења овог рада увек сам добијао одговор да Свети Синод није примио званични позив државе Србије за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији од чије је најаве (24. јула 2017. године) до завршетка овог рада прошло више од годину дана. Као пример треба навести илустративан податак да представници Српске Православне Цркве нису позвани чак ни на 26. по реду округли сто о културној баштини Српског народа на Косову и Метохији, који је је 27. марта 2018. године организовала Радна групаза пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији.

Као што се из наведеног види, Српска Православна Црква је у овом случају игнорисана, а само је она са својим Архијерејским Сабором, Синодом, патријархом, епархијским епископом, свештенством, монаштвом, верним народом и Светињама непрекинуто присутна на Косову и Метохији. Црква је искључена из овог процеса који се, итекако, тиче не само њеног правног положаја и мисије.

Ипак, објективности ради, мора се нагласити да је, судећи према подацима са више него неажурне званичне интернет странице Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији[38], став већине учесника да држава Србија ни по коју цену не сме да призна тзв. независно Косово.

Данас, када испред себе имамо двадесетак споразума од тзв. Кумановског из 1999. године до тзв. Бриселског из 2013. године и осталих споразума који су после њега закључени, можемо констатовати да питању заштите Српске Православне Цркве на Косову и Метохији уопште није посвећена пажња. У тзв. Бриселском споразуму од 19. априла 2013. године нема ни једне одредбе о Српској Православној Цркви на Косову и Метохији. И поред тога, тадашњи директор Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију је без зазора најавио да ће се ”први следећи споразум Београда и Приштине односити или на имовину или на цркву и културно наслеђе Срба на Косову”.[39] Државна власт Републике Србије о томе никада није покренула дијалог са представницима Српске Православне Цркве.

С друге стране, косовско-метохијски Албанци су, потпомогнути од САД и Европске уније, ревносно доносили законе и друге акте и, мало по мало, заокруживали своју окупациону власт на окупираном и отетом делу територије Републике Србије јужно од Косовске Митровице. Паралелно су под власт тзв. законодавних, извршних и судских органа тзв. независне Републике Косово покоравали Србе - православне вернике, свештенство и монаштво, али и целокупно непокретно и покретно, па чак и нематеријално културно благо Српске Православне Цркве и Срба на Косову и Метохији. Непокретна и покретна културна добра Српске Православне Цркве и остала српска културна добра су стављена под режим правних аката те квази државе - тзв. Устава тзв. Републике Косово[40] и тзв. Закона о културном наслеђу[41], тзв. Закона о специјалним заштићеним зонама[42], тзв. Закона о историјском центру Призрена[43], тзв. Закона о селу Велика Хоча[44] и другим, као и више уредби као подзаконских аката.[45] Те акте су углавном преписивали од Хрвата, али они углавном служе само као декорација пред светом, а на сваки начин се примењују или не примењују, у зависности од интереса Албанаца, на штету Српске Православне Цркве и Срба.[46]

Илустративан је документ под насловом Изазови у заштити непокретних материјалних и културних добара на Косову, који је 2014. године припремио и објавио ОЕБС - Мисија на Косову.[47] Тај документ у поглављу под насловом ”Повреда права власништва Српске Православне Цркве”[48] јасно показује да се наведени ”прописи” косовско-метохијских Албанаца уопште не поштују. Непоштовање Закона о специјалним заштићеним зонама и то од општинских власти Албанаца се драстично види на примерима бруталног задирања у имовину Манастира Зочиште од стране општине Ораховац или у имовину Манастира Пећка Патријаршија од стране општине Пећ и то у пројекту који је финансирала Европска унија. Јавности је познат однос тзв. Владе Косова према одлуци тзв. Уставног суда Косова у предмету имовине Манастира Високи Дечани, јер њих, када је у питању Српска Православна Црква, не обавезују ни њихови тзв. закони, а ни тзв. судске одлуке. Управо је у току борба да се Манастир Високи Дечани, и поред постојања тзв. заштитне зоне, заштити од изградње магистралног пута према Плаву у Црној Гори.[49] Питање узурпиране црквене имовине се и даље не решава.

Може се навести и хиљаду других примера - драстичнијих и горих од наведених. С друге стране, ОЕБС од тзв. Министарства културе, омладине и спорта тзв. Косова тражи да ”састави свеобухватан попис непокретне материјалне имовине културног наслеђа на Косову и списак непокретне имовине културног наслеђа под трајном заштитом у складу са чл. 4 Закона о културном наслеђу”.[50] Наравно, са свим културним добрима Српске Православне Цркве, државе Србије и српских држављана.

Подсећања ради, специјалне заштићене зоне су уведене кроз Анекс V Ахтисаријевог плана о верској и културној баштини, а потом су преписане у тзв. Закон о специјалним заштићеним зонама из 2008. године. По чл. 4 Анекса V Ахтисаријевог плана о верској и културној баштини је било предвиђено да се успостави ”посебна заштита формирањем заштитних зона”, а са циљем да се ”омогући миран живот и функционисање објеката које треба заштитити, заштита њиховог историјског, културног и природног окружења, укључујући монашки начин живота свештенства и спречавање штетних активности око њих, уз обезбеђивање најбољих могућих услова за хармоничан и одржив развој заједница које насељавају подручја која окружују ове објекте”.

 Сходно том акту, посебна правна заштита, кроз обезбеђивање посебних заштитних зона, била је разврстана у неколико категорија. Највеће заштитне зоне су биле предвиђене за манастире Високи Дечани у Дечанима, Пећку Патријаршију у Пећи, Грачаницу у Приштини, Девич у Србици, Гориоч у Истоку, Будисавце у Клини, Соколицу у Звечану (заједно са меморијалним комплексом Исе Бољетинца), Драганац у Гњилану, Светих Архангела у Призрену, Бањску у Звечану, Зочиште у Ораховцу, Дубоки Поток у Зубином Потоку, Сочаницу у Лепосавићу, Испосницу са црквом Уљарице код Клине, Испосницу Светог Петра Коришког у Кориши код Призрена, Цркву Ваведења Пресвете Богородице у Липљану и Цркву Светог Ђорђа у Горњем Селу код Призрена. Укупно је било предвиђено 13 манастира, 2 испоснице и 2 парохијске цркве, односно 17 Светиња Српске Православне Цркве. Поред њих, у ту категорију су сврстани и село Велика Хоча код Ораховца, споменик на Газиместану (заједно са Барјактаревим турбетом и Муратовим маузолејем), средњовековна тврђава Звечан у Звечану, средњовековни град Ново Брдо у Новом Брду и средњовековни мост Војновић у Вучитрну. Дакле, још 5 важних објеката, који се тичу Срба и Српске Цркве на Косову и Метохији, али они не спадају у категорију сакралних објеката.

Заштитна зона у пречнику од 100 метара је била предвиђена за 7 српских православних манастира и једну парохијску цркву и то: манастире Свете Петке у Лепосавићу, Врачево у Лепосавићу, Свете Богородице у Хвосну код Србице, Светог Марка у Кориши код Призрена, Свете Тројице у Мушутишту код Суве Реке, Светог Уроша у Неродимљу код Урошевца и Бинач или Бузовик у Витини и цркву Свете Богородице у Средској код Призрена.

Заштитна зона у пречнику од 50 метара је била предвиђена за 1 српски православни манастир и 13 парохијских цркава и то: Манастир Долац у Клини и цркве Светог Николе у Ђураковцу код Истока, Богородице Одигитрије у Мушутишту код Суве Реке, Светог Николе у Штрпцу, Светог Теодора у Доњој Битињи код Штрпца, Светог Николе у Готовуши код Штрпца, Богородице у Готовуши код Штрпца, Светог Ђорђа у Горњој Битињи код Штрпца, Светог Николе у Мушникову код Призрена, Светог Николе у Богошевцу код Призрена, Светог Николе у Драјчици код Призрена, Светог Николе у Средској код Призрена, Светих Апостола у Мушникову код Призрена (овде је погрешно наведено да је Храм посвећен Светим Апостолима. Наиме, Храм у Мушникову је посвећен Светој Петки, а у њему се налази јединствена и ретка средњовековна фреска Светих Апостола Петра и Павла - прим. В.Џ.) и Светог Ђорђа у Средској код Призрена.

Осим тога, заштитна зона је, кроз обавезу општинских власти у Призрену, а према чл. 4 Анекса V, морала бити утврђена за историјски центар Призрена и то за ”српске православне, отоманске, католичке, завичајне и друге објекте од историјског и културног значаја”. Таксативно су набројани Црква Богородице Љевишке, Црква Христа Спаса (Спасова Црква под Каљајом - прим. В.Џ.), Богословија Светих Кирила и Методија и комплекс Владичанског двора у који, осим зграде Епископије, спада и Саборни Храм Светог Ђорђа, Црква Светог Георгија (Руновићева Црква) и Светог Николе (Тутићева Црква). Остали призренски православни храмови под Каљајом у Призрену нису били обухваћени и то: Свете Недеље (задужбина Краљевића Марка из 14. века) и Светих Врачева Козме и Дамјана (с краја 18. века, а подигнута на темељима старијег храма). Осим тога, није обухваћена Црква Светог Пантелејмона у насељу Пантелија (које је названо по том светом храму), Црква Светог Никола (Рајкова Црква - при школи у насељу Папа-чаршија) и црквиште Светог Прокопија у насељу Пантелија.

Дакле, Ахтисаријевим планом је било предвиђено (и имплементирано касније) да посебну правну заштиту, кроз утврђивање специјалних заштитних зона, добије и село Велика Хоча са својих 13 православних храмова.

Као што се види, Српска Православна Црква, односно надлежна Епархија Рашко-Призренска је, у решавању њеног положаја, искључиво сведена на непокретности - на 59 сакралних објеката и то непосредно препуштених у надлежност тзв. косовских власти.

Члан 4 Анекса V Ахтисаријевог плана је преточен у тзв. Закон о специјалним заштићеним зонама, Закон о историјском центру Призрена и Закон о селу Велика Хоча. Исти православни храмови и манастири, као и неколико световних српских објеката су заштићени одредбама ова три закона.

Српска Православна Црква је, почев од Политичке платформе Владе Републике Србије из 2013. године, а пре ње преко Анекса V Ахтисаријевог плана и три закона које је усвојила тзв. Скупштина Косова, искључиво сведена на 59 сакралних објеката и њима припадајућу имовину којима треба пружити безбедност и заштиту - међународну (по мишљењу, али не и по делању српске стране) или албанску (по мишљењу међународних фактора и приштинских Албанаца).

Ствар је још јаснија уколико се има у виду званичан став који је саопштио Беџет Пацоли 12. априла 2018. године.[51] На новинарско питање који степен аутономије или заштите могу добити манастири Српске Православне Цркве, Пацоли је одговорио да ”Устав Косова регулише велики степен аутономне функционализације Српске Православне Цркве на Косову. Специјалне зоне које регулишу пречник функционализације СПЦ се администрирају искључиво од ауторитета СПЦ на Косову. Ово је огромна концесија дата са косовске стране у преговорима у Бечу. Највиши степен аутономне администрације СПЦ на Косову је део Београдске патријаршије. Овом концесијом се признаје историјска трајност православља на Косову и гарантује се устрајност Цркве. Уставна гаранција функсионисања СПЦ на Косову је у складу са највишим европским критеријумима. Ту се не говори о било каквој политичкој аутономији, реч је о функцији и менаџменту СПЦ на дневној бази. Значи, институције Косова имају приступ по међусобном одобравању”.[52]         

Пацоли види Српску Православну Цркву и њену Епархију Рашко-Призренску искључиво у оквиру правног система тзв. независног Косова и никако друкчије, а специјалне заштитне зоне око појединих манастира и цркава види као ”огромну концесију дату са косовске стране у преговорима у Бечу”.[53] И ништа више од тога!

Управо при завршетку овог рада, у дневној штампи је објављено да је из Београда, по свему судећи од главног преговорача председника Републике Србије Александра Вучића, Европској унији достављен ”план о баштини на Косову и Метохији”.[54] У питању је право располагања Српске Православне Цркве над њеном непокретном и покретном имовином, као и да ”на неограничени временски период задржи правни режим заштите за 44 објекта који представљају специјалне зоне српске културне и верске баштине и да положај СПЦ буде признат на Космету”.[55] Пре тога, председник Вучић је на конференцији за новинаре 7. августа 2018. године објавио да ће тражити међународне гаранције за објекте и имовину Српске Православне Цркве на Косову и Метохији.

 Недопустиво је свођење Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, односно Епархије Рашко-Призренске искључиво на верске објекте који имају одређену историјску, културну и духовну вредност и значај за Српски народ. Број од 59 православних манастира и цркава који су добили одређени вид правне заштите (и то најчешће као мртво слово на папиру) је безначајан у односу на око 1500 православних манастира, цркава, црквишта и испосница по Косову и Метохији који су, сви од реда, непосредно везани за Српску Цркву вековима (најпознатији савремени српски картограф Љубиша Гвојић наводи да је на Косову и Метохији забележено 1994 српска топонима, односно да се на свака 2,5 километра налази неки белег српског присуства на Косову и Метохији. На карти српских Светиња на Косову и Метохији, чији је аутор Љубиша Гвојић, налази се 1181 црква, 113 манастира, 48 испосница, 8 спомен капела и 1 спомен костурница или 1350 црквених здања. Поред тога, налази се и 534 правосланих српских гробаља, 96 српских тврђава и старих градова и 14 двораца српске властеле на Косову и Метохији).

 С друге стране, Епархија Рашко-Призренска само на Косову и Метохији има 5 архијерејских намесништва (Призренско, Пећко, Приштинско, Гњиланско и Косовскомитровачко), 32 црквене општине, 57 парохијских свештеника и 3 ђакона, као и 21 активни манастир са више од 130 монаха и монахиња. И око 120 до 130 хиљада православних верника. У оквиру Епархије Рашко-Призренске постоји и обновљена Српска православна богословија Светих Кирила и Методија у Призрену са 50 ученика и 20 наставника и службеника. На Косову и Метохији је и ставропигијални Манастир Пећка Патријаршија као древно седиште пећких и српских архиепископа и патријараха. Она се налази под канонском јурисдикцијом Патријарха Српског.

Српска Православна Црква у било којој врсти дијалога о Косову и Метохији, тзв. спољашњег или тзв. унутрашњег, никако не сме да се своди и сведе на 59 или 44 непокретности са заштитним зонама (манастире, цркве, конаке, имања), а то је, на жалост, интенција Вашингтона, Брисела, Београда и Приштине. Питање Српске Православне Цркве је, на жалост, остављено за крај и слободно се може тврдити да ће такав приступ имати далекосежне негативне последице по српске националне и црквене интересе.

Досадашњи ток тзв. спољашњег, као и тзв. унутрашњег дијалога је недвосмислено показао да прворазредном и најважнијем питању на Косову и Метохији - питању Српске Православне Цркве у њеној пуноћи и једино прихватљивом изразу и значењу - није посвећена адекватна пажња без обзира што је реч о јединој институцији Српског народа која је непрекинуто присутна на читавој територији Косова и Метохије вековима и данас. За такав неодговоран и недржавнички однос је немогуће наћи било коју реч оправдања или разумевања.

Несумњиво, из свих званичних аката се види да Српска Православна Црква уважава надлежности државних органа Србије у сваком погледу, али је чињеница да државни органи Србије - посебно шеф државе, Скупштина и Влада - не само да не уважавају него и не третирају место, значај, улогу, положај и будућност Српске Православне Цркве на Косову и Метохији у опасним и судбоносним политичким политичким процесима у које су, преко међународних фактора из Европске уније и САД, уплетени.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је, управо из тих разлога, а вођен истинском бригом за Косово и Метохију, у Саборској Поруци о Косову и Метохији од 10. маја 2018. године нагласио да је ”наша Црква као духовна мати нашега народа у целини и Србија као држава највећег дела српског народа, којој територија Косова и Метохије и припада, носе највеће бреме одговорности за очување те наше историјске покрајине у границама Србије и за будућност српског народа у њој”.

На крају, може се закључити да је Српска Православна Црква од 2008. године искључена из тзв. спољашњег дијалога, односно из преговора о Косову и Метохији. Из тог разлога, може се тврдити да косовско-метохијско питање у институционалном смислу, на жалост, није постављено на свесрпској основи већ у основу партијске већине, најпре Демократске странке, а потом Српске напредне странке и њених коалиционих партнера на челу са председником Републике Србије Александром Вучићем. Судећи по свему, интенција тзв. спољашњег дијалога о Косову и Метохији јесте да се за православне Србе са њиховим свештенством и монаштвом обезбеди положај једне од националних мањина попут положаја Срба у Сент Андреји у Мађарској или у Темишвару у Румунији (при чему треба имати у виду да су то стварно државе за разлику од тзв. Републике Косово као творевине која за Српску Православну Цркву није и никада неће бити држава).

 Извори и литература:

Војно-технички споразум између Међународних

безбедносних снага (”КФОР”) и

Владе СР Југославије и Владе Републике Србије

од 9. јуна 1999. године, , 26. септембар 2018.г.

Резолуција Савета безбедности УН 1244 (1999) од

10. јуна 1999. године, 26. септембар 2018.г.

Споразум о царинском печату из 2011. године, 26. септембар 2018.г.

Споразум о прихватању универзитетских диплома из

2011. године, 26. септембар 2018.г.

Споразум о интегрисаним граничним прелазима из

2011. године, 26. септембар 2018.г.

Споразум о катастарској евиденцији из 2011. године, 26. септембар 2018.г.

Споразум о матичним књигама из 2011. године,

http://www.srbija.gov.rs/kosovo-metohija/index.php?id=164576,

26. септембар 2018.г.

Споразум о слободи кретања из 2011. године,

http://www.srbija.gov.rs/kosovo-metohija/index.php?id=164576,

26. септембар 2018.г.

Договор о регионалном представљању и сарадњи

из 2012. године, 26. септембар 2018.г.

Закључак Владе Републике Србије о усвајању Политичке платформе за разговоре са представницима привремених институција самоуправе у Приштини,

Стр. пов. 05 бр. 00-1/2013 од 9. јануара 2013. године

Резолуција Народне скупштине Републике Србије о основним принципима

за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе

на Косову и Метохији од 13. јануара 2013. године

Први споразум о главним питањима нормализације односа Београда и Приштине

, 26. септембар 2018.г.

Tzv. Ustav Republike Kosovo, tzv. ”Službeni list Republike Kosovo”, br. 25/12, 6/13 i 20/15

Tzv. Zakon o kulturnom nasledju, br. 02/L-88 od 6. novembra 2006.g.

Tzv. Zakon o specijalnim zaštićenim zonama, br. 03/L-039 od 15. juna 2008.g.

Tzv. Zakon o istorijskom centru Prizrena, br. 04/L-066 od 9. jula 2012.g.

Tzv. Zakon o selu Velika Hoča, br. 04/L-062 od 9. jula 2012.g.

 Tzv. Ministarstvo kulture, omladine i sporta tzv. Kosova, Uredba

br. 01-2008 o postupcima iskopavanja-istrage,

Tzv. Ministarstvo kulture, omladine i sporta tzv. Kosova,

Uredba br. 02-2008 o pristupu javnosti kulturnoj baštini

koja je u privatnom vlasništvu

Tzv. Ministarstvo kulture, omladine i sporta tzv. Kosova,

Uredba br. 03-2008 o postupcima konzervacije i restauracije kulturne baštine

Tzv. Ministarstvo kulture, omladine i sporta tzv. Kosova,

Uredba br. 04-2008 o ovlašćenjima i nadležnostima inspekcije za zaštitu kulturne baštine

Tzv. Ministarstvo kulture, omladine i sporta tzv. Kosova,

Uredba br. 05-2008 o registraciji, dokumentovanju, proceni i izboru kulturne baštine za zaštitu,

Uredba br. 06-2008 o merama bezbednosti za očuvanju pokretne baštine

Tzv. Ministarstvo kulture, omladine i sporta tzv. Kosova,

Uredba br. 07-2008 o postupcima izdavanja dozvole za trgovce pokretnom baštinom

Вулин Александар, Следећи споразум о имовини или о Цркви,

портал Vesti-online, 22. јул 2013.г. 

 Епископ бачки др Иринеј, Косово и Метохија - јуче, данас, сутра,

”Гласник СПЦ”, бр. 3. март 2018.г.

Епископ бачки др Иринеј, Питање Косова и Метохије - суштинско питање Српства данас

, у ”Косово и Метохија - јуче, данас, сутра”, Матица српска, Нови Сад, 2018.г

Николић Томислав, Тадић је криза, ја сам шанса, ”Печат”, 17. мај 2012.г.

Pacoli Bedžet, SPC će dobiti specijalni status, a ZSO je naša obaveza, portal "Ekspres",

12. april 2018.g. 

Џомић Велибор, Осврт на предлоге о регулисању статуса Српске Цркве на Косову и Метохији

у политичкој платформи и Резолуцији Народне скупштине Србије, 15. јануар 2013. године

Izazovi u zaštiti nepokretnih materijalnih kulturnih dobara

na Kosovu,

OSCE - Mission in Kosovo, Priština, mart 2014.g.

Учешће Српске академије наука и уметности у унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији,

ур. академик Марко Анђелковић, САНУ, Београд, 2018.г.

Косово и Метохија - јуче, данас, сутра, ур. Драган Станић, Матица српска,

Нови Сад, 2018.г.

  


[6] Исто, чл. 5

[7] Исто, чл. 4

[12] Исто, чл. 2

[13] Исто, чл. 4

[14] Исто, чл. 1

[15] Т. Николић, Тадић је криза, ја сам шанса, ”Печат”, 17. мај 2012.г.

[16] Закључак Владе Републике Србије о усвајању

Политичке платформе за разговоре са представницима

привремених институција самоуправе у Приштини,

Стр. пов. 05 бр. 00-1/2013 од 9. јануара 2013. године

(Влада Републике Србије је, неколико дана по усвајању овог Закључка,

 са њега скинула ознаку тајности - прим. В.Џ.)

[17] Исто

[18] Исто

[19] Исто

[20] Критички осврт на једнострани и неприхватљив модел,

који је предложила Влада Републике Србије,

видети у мом тексту

Осврт на предлоге о регулисању статуса Српске Цркве на Косову и Метохији

у политичкој платформи и Резолуцији Народне скупштине Србије,

објављено на званичној интернет страници Српске Патријаршије,

15. јануар 2013. године, као и на другим порталима

у Србији, Црној Гори и Републици Српској

[21] Резолуција Народне скупштине Републике Србије

о основним принципима за политичке разговоре са привременим

институцијама самоуправе на Косову и Метохији

од 13. јануара 2013. године

[22] Уважен став Цркве, ”Вечерње новости”, електронско издање,

13. фебруар 2013.г., 11. октобар 2018.г.

[23] Исто

[25] Исто, чл. 7

[26] Исто

[27] Исто, чл. 8

[28] Исто, чл. 7

[29] Исто, чл. 10

[30] Исто, чл. 11

[31] Исто, чл. 14

[32] Исто, чл. 1

[33] Споразуми су доступни на званичној интернет страници

Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије,

http://www.kim.gov.rs/pregovaracki-proces.php

[34] У завршној фази се налази мој рад под насловом

Српска Православна Црква и тзв. унутрашњи дијалог

о Косову и Метохији.

[35] Учешће Српске академије наука и уметности у унутрашњем

дијалогу о Косову и Метохији,

ур. академик Марко Анђелковић, САНУ,

Београд, 2018.г., стр. 7

[36] Косово и Метохија - јуче, данас, сутра, ур. Драган Станић, Матица српска,

Нови Сад, 2018.г.

[37] Епископ бачки др Иринеј, Косово и Метохија - јуче, данас, сутра,

”Гласник СПЦ”, бр. 3, март 2018.г., стр. 118-121 и

Питање Косова и Метохије - суштинско питање Српства данас,

у ”Косово и Метохија - јуче, данас, сутра”, Матица српска,

Нови Сад, 2018.г, стр. 11-17

[38] Влада Републике Србије, Радна групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији,

http://unutrasnjidijalog.gov.rs

[39] А. Вулин, Следећи споразум о имовини или о Цркви,

портал Vesti-online, 22. јул 2013.г.,

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/331001/Vulin-Sledeci-sporazum-o-imovini-ili-o-crkvi

[40] Tzv. Ustav Republike Kosovo, tzv. ”Službeni list Republike Kosovo”, br. 25/12, 6/13 i 20/15

[41] Tzv. Zakon o kulturnom nasledju, br. 02/L-88 od 6. novembra 2006.g.

[42] Tzv. Zakon o specijalnim zaštićenim zonama, br. 03/L-039 od 15. juna 2008.g.

[43] Tzv. Zakon o istorijskom centru Prizrena, br. 04/L-066 od 9. jula 2012.g.

[44] Tzv. Zakon o selu Velika Hoča, br. 04/L-062

od 9. jula 2012.g.

[45] Овде наводим само неке тзв. уредбе тзв. Министарства културе, омладине и спорта тзв. Косова и то: Uredbabr. 01-2008 opostupcimaiskopavanja-istrage,

Uredbabr. 02-2008 opristupujavnostikulturnojbaštinikojajeuprivatnomvlasništvu,

Uredbabr. 03-2008 opostupcimakonzervacijeirestauracijekulturnebaštine,

Uredbabr. 04-2008 oovlašćenjimainadležnostimainspekcijezazaštitukulturnebaštine,

Uredbabr. 05-2008 oregistraciji, dokumentovanju, proceniiizborukulturnebaštinezazaštitu,

Uredbabr. 06-2008 omeramabezbednostizaočuvanjupokretnebaštine,

Uredbabr. 07-2008 opostupcimaizdavanjadozvolezatrgovcepokretnombaštinom.

[46] Недавно сам био у Призрену и обишао сам обновљени Царски Манастир Светих Архангела, задужбину цара Душана.

Настојатељ манастира Архимандрит Михаило (Тошић) је започео обнову једне од манастирских цркава, порушене од Синан-паше, али су тзв. косовске институције културе својим актима, под претњом кривичног гоњења и рушења, забраниле обнову манастирске цркве.

И данас као сведочанство стоји и опомиње уграђено камење.

[47] OSCE - Mission in Kosovo, Izazovi zaštiti nepokretnih materijalnih kulturnih dobara na Kosovu, Priština,

mart 2014.g.

[48] Isto, str. 24

[49] Р. Драговић, Дечане угрожава албанска магистрала,

”Вечерње новости”, интернет издање,

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.

html:728438-UDAR-NA-BASTINU-Decane-ugrozava-albanska-magistrala, 21. мај 2018.г.

[50] OSCE - Mission in Kosovo,

Izazovi u zaštiti nepokretnih materijalnih kulturnih dobara

na Kosovu,

Priština, mart 2014.g., str. 29

[51] B. Pacoli, SPC će dobiti specijalni status, a ZSO je naša obaveza, portal

"Ekspres", 12. april 2018.g.,

https://www.ekspres.net/politika/intervju-bus-a-zso-je-nasa-obaveza

[52] Исто

[53] Исто

[54] Заштита за 44 светиње и споменика, ”Вечерње новости”, електронско издање, 10. октобар 2018.г.,

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.

html:754038-NOVOSTI-OTKRIVAJU-Zastita-za-44-svetinje-i-spomenika,

11. октобар 2018.г.

[55] Исто

 

 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер