Србима ће требати још стрпљења, храбрости, мудрости и обазривости: на "европском путу БиХ" и Инцкова канцеларија(ОХР) полако иде у прошлост, али није баш свеједно да ли ће Инцко - кад дође време да оде - само угасити светло иза себе, или ће, уз малу помоћ сарајевских "пријатеља", оставити и неку већу варницу која би могла још више да распали политичке и/или међунационалне сукобе у БиХ. 

Да се град Ужице преименује у Ђинђићево Ужице, Косовска Митровица у Ђинђићеву Митровицу, а Врбас у Ђинђићев Врбас. У сва ова три Ђинђограда би се главни градски булевари и скверови (на швапском „плацеви“) преименовали у Ђинђо-плацеве и Ђинђо-авеније.

Да Срби нису савладали поједине историјске лекције, може да потврди и паралела са усташком политиком према Српској православној црквом у Независној Држави Хрватској и суптилној политици Мила Ђукановића: само су методе различите.

За разлику од Додикове позивница на Трампову предсједничку инаугурацију, која је за многе спорна, Изетбеговић је неспорно није добио. Да ли ће и послије 20. јануара руководство Српске бити опасније од исламског теоризма? 

Они који религију своде на библијске бајке, који слепо верују у проповеди оних лицемера који од цркве праве нову касту и у овоме ће видети неку заверу, јер им је то још једини механизам одбране да очувају свој лажни свет саграђен на песку.

Недопустиво је пак да се Папи подметне изјава: „Требало би да бомбардујете Србе”, јер она не постоји. То нема везе са новинарским кодексом, а још мање са научним. Нема навођења извора (из простог разлога што не постоји).

Али се ови зликовци варају у нечему. Додик није једини патриота, иако је у овом часу најистуренији у погледу борбе Српске против колонијалног протектората БиХ и, посебно, у обрану српства инсистирањем на изворном Дејтону.

Ако погледате каква су била изборна обећања, јасно је да је дошло до коперниканског обрта у приступу косовском питању: једни су се заклињали да ће га бранити оружјем, други да ће и живот положити само да га сачувају за Србији.

Увек сам пре за дијалог са одељеном браћом из наших редова него са папом римским који се моли „блаженом“ Алојзију Степинцу и проглашава за свеца Карола Војтилу, човека који је Србима нанео толико зла.

 Проглашење Републике Српске 9. јануара 1992. било је законски и демократски одговор Срба на разбијање СР БиХ од стране муслиманских и хрватских представника 15. октобра 1991.