Pod Vučićevim mentorstvom, srpskim političarima u RS je, izgleda, postalo najvažnije da nadglasavaju jedni druge na "proevropskom putu", daleko važnije nego da i građanima u detalje objasne kakve ih to blagodeti, a kakve muke čekaju na tom putu.

Osramoćen čovek se oseća neprijatno u svojoj okolini. Hteo bi da se sakrije, da ga niko ne vidi. On teško podnosi teret svoje sramote i povlači se u sebe, pada u depresiju, a ne retko se odlučuje i na samoubistvo. Takvi pojedinci gube na ugledu i dostojanstvu.

Patrijarh Pavle je dobro znao šta može jedan papa da učini u teškim vremenima. Kako je dobro upamtio Drugi svetski rat i zločine, ali i shvatao da se zločini mogu ponoviti, pisao je papi Jovanu Pavlu II sa vanrednog sabora 17. januara 1992.

Ono što se bilo ko dogovarao sa Krstimirom Pantićem – pokazalo se kao prilično nepouzdano. Ne mogu se osloniti na njega tim pre što se pokazalo da njegovi stavovi nisu identični sa stavovima njegove stranke.

Istorija nas uči da su u smutnim vremenima pojedini arhijereji žigosani za jeres i raskole. Vreme je pokazalo da su bili u pravu, to jest lažno optuženi. Upravo zato je sa episkopom raško-prizrenskim Artemijem Radosavljevićem trebalo sporije.

Umesto na prijem kod nadležnih državnih institucija, delegacija Privremene Skupštine AP KiM je ostavljena da čeka u parku.

Ako je tačan podatak da odluku o raščinjenju vladike Artemija nije podržalo čak trinaest članova sabora (sedam protiv i šest uzdržanih), onda je to znak da ni za značajan deo arhijereja SPC Artemijeva krivica, čak ni sada, nije nešto što bi bilo „izvan svake razumne sumnje“.

Ovo što Dačić izjavljuje nije državnički stav, i najmanje je važno što je to izjavio za Srbe sa Kosova, jer je to stav, a akteri na koje se odnosi mogu biti različiti. To možda nije državnički stav, ali politički svakako jeste, i to je ono što brine. 

Ko se god nije upecao na tezu da je tužno stanje u eparhiji Raško-prizrenskoj samo rezultat finansijskih malverzacija jednog saradnika vladike Artemija, bio je u pravu. Dešavanja u SPC tokom čitave godine, daleko su od blagodati kojom bi crkva trebalo da zrači

Ono što je počelo kao nasilje nad zakonima države pretvorilo se u nasilje nad zakonima logike, a kada i zakoni države i zakoni logike nestanu, ostaje samo nasilje. Argumenti su zamrli, podsmeh je zamukao, ostala je samo jeza koja se širi poput epidemije.