Под Вучићевим менторством, српским политичарима у РС је, изгледа, постало најважније да надгласавају једни друге на "проевропском путу", далеко важније него да и грађанима у детаље објасне какве их то благодети, а какве муке чекају на том путу.

Осрамоћен човек се осећа непријатно у својој околини. Хтео би да се сакрије, да га нико не види. Он тешко подноси терет своје срамоте и повлачи се у себе, пада у депресију, а не ретко се одлучује и на самоубиство. Такви појединци губе на угледу и достојанству.

Патријарх Павле је добро знао шта може један папа да учини у тешким временима. Како је добро упамтио Други светски рат и злочине, али и схватао да се злочини могу поновити, писао је папи Јовану Павлу II са ванредног сабора 17. јануара 1992.

Оно што се било ко договарао са Крстимиром Пантићем – показало се као прилично непоуздано. Не могу се ослонити на њега тим пре што се показало да његови ставови нису идентични са ставовима његове странке.

Историја нас учи да су у смутним временима поједини архијереји жигосани за јерес и расколе. Време је показало да су били у праву, то јест лажно оптужени. Управо зато је са епископом рашко-призренским Артемијем Радосављевићем требало спорије.

Уместо на пријем код надлежних државних институција, делегација Привремене Скупштине АП КиМ је остављена да чека у парку.

Ако је тачан податак да одлуку о рашчињењу владике Артемија није подржало чак тринаест чланова сабора (седам против и шест уздржаних), онда је то знак да ни за значајан део архијереја СПЦ Артемијева кривица, чак ни сада, није нешто што би било „изван сваке разумне сумње“.

Ово што Дачић изјављује није државнички став, и најмање је важно што је то изјавио за Србе са Косова, јер је то став, а актери на које се односи могу бити различити. То можда није државнички став, али политички свакако јесте, и то је оно што брине. 

Ко се год није упецао на тезу да је тужно стање у епархији Рашко-призренској само резултат финансијских малверзација једног сарадника владике Артемија, био је у праву. Дешавања у СПЦ током читаве године, далеко су од благодати којом би црква требало да зрачи

Оно што је почело као насиље над законима државе претворило се у насиље над законима логике, а када и закони државе и закони логике нестану, остаје само насиље. Аргументи су замрли, подсмех је замукао, остала је само језа која се шири попут епидемије.