Cena kašnjenja

U poređenju sa integracijom država centralne Evrope i Baltika u Evropsku uniju, integracija država Zapadnog Balkana deluje sporo i nesigurno. Tri razloga mogu objasniti ovu razliku. Prvo, nema više snažnog političkog vetra u leđa potencijalnim članicama, jer je entuzijazam posthladnoratovskog perioda potrošen i proces integracije nema raniji istorijski značaj/simboliku. Drugo, većina država regiona oblikovana je u toku ili neposredno nakon ratnih sukoba, što za posledicu ima stalnu međusobnu tenziju, konfliktno društvo i nedostatak minimuma političkog konsenzusa u vezi krupnih državnih tema. Zato je prioritet Evropske unije pre stabilizacija i prekompozicija regiona, nego integracija. Treće, privrede država Balkana skromnog su kapaciteta i zavise od stranih donacija, što u periodu ekonomske krize od njih ne čini atraktivne partnere.

Gledajući Zapadni Balkan kao celinu, Srbija čak i u regionalnom okviru beleži zaostatak u formalnom smislu na putu u Evropsku uniju. Evropska komisija će početkom novembra izdati pozitivno mišljenje na aplikaciju za članstvo Crne Gore i Albanije, dok bi Hrvatska trebalo da naredne godine potpiše sporazum o pristupanju EU. Potpuno je jasno da države sa statusnim i ustavnim problemima, kao što su BiH, Makedonija i Srbija ne mogu punim kapacitetom da napreduju u ovom procesu. Takođe je evidentno da države sa jačom ekonomijom, poput Hrvatske ili Islanda, lakše generišu konsenzus u vezi dinamike integracije u EU.

Pozicija Srbije je naročito delikatna, jer se proces evropske integracije odvija u kontekstu diplomatske bitke za kompromisno rešenje vezano za konačni status KiM. Uzimajući u obzir ovaj nepovoljan spoljni i unutrašnji kontekst za evropsku integraciju, mnogi glasovi nastoje da umanje značaj ovog procesa i cene njegovog usporavanja, pa čak i da traže političku i ekonomsku alternativu. Postoji opravdana bojazan da traženje alternative predstavlja zapravo bežanje od problema, a ne konstruktivan pokušaj njihovog rešavanja.

U vremenu formiranja političkih i ekonomskih regionalnih blokova, Srbija nema kredibilnu alternativu evropskoj konstrukciji, ako ni zbog čega drugog, onda zbog geografskih razloga. U okviru evropske konstrukcije punopravno članstvo je optimalna varijanta za državu koja nema resurse niti značajnu akumulaciju kapitala. Ideje o zoni slobodne trgovine ili carinskoj uniji sa Evropskom unijom besmislene su iz više razloga.

Odustajanjem od punopravnog članstva Srbija bi sama sebe lišila mogućnosti da koristi strukturne fondove EU, koji predstavljaju jedinu bespovratnu finansijsku pomoć u savremenom svetu. Za pomoć siromašnijim državama i regionima u okviru EU, u periodu 2007-2013, opredeljeno je 269 milijardi evra iz zajedničkog evropskog budžeta, od čega je samo 11,5 milijardi namenjeno pridruženim zemljama. Drugim rečima, varijanta carinske unije Srbije sa Evropskom unijom našu državu bi onemogućila da koristi redistributivnu funkciju zajedničkog evropskog budžeta. Jedan od razloga zašto neke bogate države Evrope ostaju van EU, poput Švajcarske i Norveške, upravo je činjenica da bi više uplaćivale u zajednički budžet, nego što bi iz njega primale. To naravno nije slučaj Srbije.

Na primeru budžetskih pozicija možemo grubo proceniti i cenu kašnjenja u evropskim integracijama. U pomenutom periodu 2007-2013, Bugarskoj je opredeljeno 6,8 milijardi evra, a Srbiji 1,4 milijarde (poredimo države sa približno istim brojem stanovnika). Ukoliko bi Hrvatska ušla u EU 1.1.2012. godine, samo u prve dve godine članstva bi imala na raspolaganju oko 3 milijarde evra!

Proces integracije deluje kao katalizator za unutrašnje reforme i faktor mobilizacije svih domaćih resursa radi zajedničkog cilja. Carinska unija ili zona slobodne trgovine nemaju tu dodatnu vrednost i predstavljaju takozvanu plitku integraciju, koja za posledicu ima ono čemu smo svi svedoci : trgovinski deficit, zavisnost od stranog kapitala i zarobljenost u začaranom krugu siromaštva. Za državu poput Srbije jedino suštinska integracija garantuje opstanak i napredak, drugim rečima postupni prelazak na evropske proizvodne i tehnološke standarde. Istovremeno, odustajanje od sopstvene monetarne i carinske politike u situaciji kad pristupanje EU nije na vidiku, bio bi kapitulantski potez.

Kako onda reagovati u situaciji kad evropska perspektiva nije na dohvat ruke, a alternativna rešenja predstavljaju korak unazad u pogledu ambicije i postavljenog cilja? Jedino rad na izgradnji pravne države i moderne ekonomije predstavlja adekvatan odgovor, odnosno rad na pomenutoj suštinskoj integraciji u EU. Tako shvaćen proces zavisi više od unutrašnjih kapaciteta i vizije, nego od spoljnih okolnosti i konstelacija.