Хеленска загонетка, или како је Балкан поново постао актуелан

Један од хендикепа балканских народа је то што свој регион никад не промишљају у његовој геополитичкој и економској целовитости. Наш регион није само Западни Балкан, већ се суштински простире од Беча до Истанбула. Разумевање кључних актера на овом простору има већу тежину од протоколарних изјава о „потреби ближе сарадње“ и „заједничкој европској будућности“. Један од актера који се не сме прескочити јесте Грчка.

Грчка је место где се Запад рађа, али и где завршава свој пут. На самом почетку овог миленијума, све је далеко више подсећало на рађање, него на завршетак. Ратови на западном Балкану били су окончани, за седиште Европске агенције за обнову и развој био је одабран Солун, Грчка је 2002. постала део еврозоне и спремала се за председавање Европској унији 2003. године и организовање Олимпијских игара 2004. године.  У то време се веровало да ће кључни друмски правац за Грчку, који иде уз долину река Вардар (Аксиос) и Мораве до Дунава – Коридор 10 – бити завршен у најкраћем могућем року.

Ипак, само десетак година касније, од тадашњих планова није остао камен на камену. Потенцијално највећи стратешки савезник Србије данас се мучи да пронађе поново геополитички значај и прилагоди свој економски и друштвени модел новим приликама у свету. У чему се данас састоји  „хеленска загонетка“ и шта јој доноси сутрашњица?

Састоји се прво од објективних ограничења. Грчка је практично одсечена од остатка Балкана и плодне Панонске низије ланцима стрмих планина, од Пиндских на западу, Динарских на северу и Родопа на истоку. Кључна веза са централном Европом је вардарско-моравска долина, тако да јој је стабилност Македоније и Прешевске долине стратешки императив, над којим додуше Грчка нема значајан утицај. На унутрашњем плану, планински терен и мали број пловних река чине успостављање јаке централне власти компликованом операцијом, као и што значајно поскупљују цену изградње и одржавања државне инфраструктуре.

Једини директан излаз на светско тржиште је Егејско море, које представља истинско срце Хеленске републике, али чије покривање захтева да се отприлике 5% друштвеног производа усмерава на опремање ратне морнарице и авијације. Контрола кључних острва – Крфа, Родоса и Крита је неспорно осигурана, али уз вансеријски напор парирања богатијој Турској у модернизацији армије. То је готово немогуће без екстерних дотација.

Кад се узме у обзир да Грчка има скромне количине конвенционалних извора енергије и обрадивог земљишта, постаје јасно да њен развој и статус не зависе толико од домаћих фактора, колико од спољних околности и умешности да се валоризују стратешки положај у Медитерану. У старом веку, док је Медитеран био центар света, а градови-полиси примерен начин организовања политичких заједница, Грчка је била родоначелник европске културе и хуманистичких вредности, али откривањем атлантског пута и отоманским освајањем Константинопоља, Грчка тоне у ирелевантност и постаје за дуже време маргина Европе.

Активирањем „Источног питања“ почетком 20. века, поново се открива њен геополитички значај, који добија највећу тежину за време „Хладног рата“. Све до пада Берлинског зида, САД и Велика Британија дају значајне кредите и опремају грчку армију, у склопу глобалне стратегије окруживања СССР и блокирања његовог изласка на Медитеран. Након тога, драматично се смањује потреба за субвенционисањем Грчке, која тоне у буџетски дефицит и поново постаје европска периферија одвојена планинским ланцима од остатка континента.

Данас највећи страх Грка није буџетски дефицит нити концепт Велике Албаније, већ усамљеност и ирелевантност на међународној сцени. Животни стандард на који су навикли и императив одржавања модерне армије не може се обезбедити уколико велики актери поново не пронађу вишу „употребну вредност“ Грчке и не почну да је поново дотирају. У томе је унеколико слична са Србијом, која заузима разумну спољнополитичку позицију у садашњим околностима, али јој вредност те позиције још није призната од стране свих актера. Сличности налазимо и у слабој економији и зависности од лигнита. Оно где Србија, Грчка и Македонија могу да направе помак, то је успостављање блиских институционалних веза и заједничко управљање, обезбеђивање и експлоатација Коридора 10. Модернизација пруге Солун-Скопље-Ниш-Београд би морала да буде приоритет свих приоритета.

Околност која Грчкој отвара нову перспективу јесте постепени повратак Медитерана у жижу светских токова. Главни коридор за трговину југоисточне Азије и Европе постаје Индијски океан, из кога бродови преко Суецког канала улазе у Медитеран – са једним терминусом у Луци Пиреј, коју су Кинези недавно купили. Али лука без железнице се и даље римује са неискориштеном шансом. Повратак Русије као регионалне силе такође чини Медитеран стратешки све интересантнијим. Време када је Запад имао луксуз да посматра Балкан као слепо црево може бити завршено. Да ли ће се овдашње државе снаћи у новим околностима и сарађивати – то је друго питање.