Одговор Весићу или Београд је одувек на рекама

 Врло поучан ауторски текст господина Горана Весића, објављен у Политици у петак 18. августа, не сме проћи незапажено. Његова вредност је што се на једном месту, од стране званичника градске управе, јасно сумирају настојања да се Београд на један наопак начин „спусти на реке“ и „коначно почиње да користи око 200 километара својих обала“. Г. Весић је најбољи представник актуелне управљачке екипе, која не разуме да се Београд  кроз целу своју историју ослањао на реке, а да се управо супротно ради у последње време.

Г. Весић промовише концепт према коме се милиони квадратних метара касарни, индустријских објеката, робно транспортне инфраструктуре и пословних зграда претварају у стамбене или административне зграде. Државна и градска администрација сада заузимају много више простора него у доба социјалистичке Југославије. Стамбени кредити иностраних банака и камате на њих, уз недостатак комерцијалног запослења, претварају ове службенике у послушне извршиоце заповести. Властодавцима г. Весића би зато добро дошло још службеника и још кредита, па је г. Весићу згодно такво настојање назвати «развојем града».

Он уочава да је уносно још једном наплатити (сада наопако) коришћење већ изграђене инфраструктуре. Уништење индустрије им није довољно. Потребно је девастирати актуелне објекте и јавне просторе. Тако ће се они који су купили стан преко пута парка, наћи преко пута јавне гараже. Они који су до сада гледали хоризонт Саве и Дунава, гледаће бетонски зид, а они чија су се деца играла на игралишту поред зграде, тамо ће затећи бензинску пумпу.

Сада долази ред на стратешки највредније земљиште и г.Весић прецизно набраја преостале просторе где се станоградњом заправо онемогућава развој индустрије и транспорта. Као што смо већ видели на дугим просторима, када се продају стратешке локације, продају се и будућност и опстанак народа.

Ми овде не споримо да је могуће замислити град у коме се живи од келнераја, јефтине забаве, таксирања, спекулативне грађевине, малопродаје, државних служби. Такви градови већ постоје у свету – Лас Вегас или Дизниленд, на пример. То међутим нису градови од којих зависи судбина читаве земље, као што је случај са Београдом. Ми сумњамо да су приходи од туризма довољни да се плати увоз свих индустријских производа, хране и енергије потребних за живот. Уверени смо да толика зависност од увоза и иностраног кредита води у беду.

Властодавци г. Весића би да се расправа води о комуналним услугама, лепоти фонтана и висини нових зграда. Ми бисмо да расправљамо о запослености, трговини и индустрији. Они би да са суседним земљама да причају о политици и историји, ми бисмо причали о будућности, о транспорту и трговини преко београдске луке, о регионалном развоју и индустријској сарадњи, о пловидби Дунавом.

Њих интересује тешки метро који би спајао њихове полуприватне фавеле-насеља, нас београдски железнички чвор и робно-транспортни центар у Макишу. Они би да метро и гараже буду што скупљи, са што више копања, ми бисмо да инфраструктура буде што јефтинија и ефикаснија. Они желе краткорочне, ми дугорочне инвеститоре.

Овде се може повући јасна линија разграничења између нас, грађана Србије, којима је стало до развоја и запослености и њих, партијских великодостојника, којима је само важно да се повећава  број становника Београда. Они би да свим грађанима Србије оставе само једну могућност - досељавање у Београд. Да своју земљу и куће продају будзашто и купе стан од њихових «инвеститора» у Београду. Ми бисмо да грађанима Србије створимо прилику да преко Београда тргују са целим светом. Да користе своју земљу и фабрике, па да своју робу уновче преко Београда.

Ми бисмо да свако ко живи у Београду добро зарађује и плаћа порез, а тиме и добро здравство, канализацију, водовод. Они би да све те услуге даје градска управа, као милостињу сиротињи коју сами праве. Та иста градска управа која продаје стратешку земљу, досељава невољнике, узима на томе ушур и финансира фонтане, јарболе и гараже. Њихов Београд је одвојен од Србије наплатном рампом. Ми желимо Београд у Србији и у функцији развоја Србије. Немамо, дакле, ништа заједничко једни с другима.

На крају, они теже да нас убеде како је њихова наопака визија неспорна, а да само вештина њене примене - мимо демократских институција и процедура - препоручује победника на «изборима». За нас су стварне демократске установе неопходне, као што су вазда биле, у периодима када се Србија истински развијала.