среда, 13. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Хрватска, ИНА и МОЛ као пример лошег "стратешког партнерства" у енергетици
Економска политика

Хрватска, ИНА и МОЛ као пример лошег "стратешког партнерства" у енергетици

PDF Штампа Ел. пошта
Невенко Шкрбић   
четвртак, 29. мај 2014.

„Руска пљачка“ и „озбиљни западни инвеститори“

Једна од најпопуларнијих и најчешће експлоатисаних флоскула којом домаћи еврофанатици и русофоби критикују блиске односе Србије и Русије јесте теза да је Србија „поклонила НИС Русима“, који у њега „ништа не улажу“, већ само „арче нафту из српских нафтних поља“ не мислећи да „налазишта треба оставити и наредним генерацијама“. На страну чињенице да је руски власник (за, додуше, релативно малу суму) откупио девастирану државну компанију са нагомиланим дуговима, застарелу, преоптерећену деценијама кадровског непотизма и корупције, и најзад, скоро уништену у бомбардовању, на страну, на страну то што су је за неколико година претворили у најуспешнију компанију у Србији, која доноси 8 одсто БДП Србије, 14 одсто прихода државног буџета и која представља другог највећег извозника у земљи, домаћи турбо-западњаци већ годинама се вајкају како би било лепо да је НИС купила нека од „озбиљних европских компаније“, које су за њу биле заинтересоване. На уму се имају пре свега аустријски „ОМВ“ (OMV) и мађарски „МОЛ“ (MOL), који су, након уласка на српско тржиште 2002. и 2005. год., постали својеврсни „синоним европског квалитета и услуге“, пре свега у поређењу са офуцаним и пропалим пумпама национале нафтне компаније, озлоглашеним по крађама, корупцији и неквалитетном гориву.

Међутим, да није исто отворити ланац (нових) бензинских пумпи (на ударним местима) и одржавати корпоративни систем наслеђен из комунизма, оптерећен дуговима, застарелом технологијом, неодрживом социјалном политиком и сталним захтевима матичних власти које су навикле да компанију деценијама гледају као „краву музару“, лепо нам илуструје пословање ових двају компанија у Румунији, односно Хрватској. „ОМВ“ је 2005. год. приватизовао румунског нафтног гиганта „Petrom“, а „МОЛ“ je 2003. год. ушао у хрватску „Ину“ (INA). Оба система поседовала су све недостатке и проблеме са којима се „Гаспром њефт“ суочио у Србији, и све три компаније наступиле су са приближно идентичним инвестиционим и развојним плановима, заснованим на модернизацији рафинерија, повећаном обиму бушења и прераде сирове нафте, оптимизовану продајне мреже и обавезном ширењу на регионално тржиште. (Узгред буди речено, са истом стратегијом је руски „Лукоил“ 1999. ушао у Бугарску, а „Зарубежњефт“ 2007. у Републику Српску.)

Разлика је у томе што руска компанија, која је у ову регионалну трку за доминацију ушла последња, постигла кудикамо импресивније резултате у краћем временском периоду. Баш као што су нове бензинске пумпе „ОМВ“ и „МОЛ“ у Србији једно време биле појам модерне и квалитетне услуге, тако је то случај са „Гаспром њефтовим“ новим пумпама у Бугарској или Румунији (као, уосталом, и у Србији, у којој је целокупна продајна мрежа НИС видно „утегнута“ и доведена у ред). Истовремено, „ОМВ“ и „МОЛ“ настављају да се муче са малим и непрофитабилним пумпама, гломазном структуром запослених, уосталом, и са натегнутим односима са земљом-домаћином, и то често са знатно мање успеха него Руси у Србији. Поготово је „Молова“ епопеја у Хрватској добар пример тога у коликој мери нешто може да пође наопако приликом лоше устројеног стратешког партнерства.

Хроника приватизације „INA“ и неуспешни план модернизације и регионалне експанзије

Када је „Мол“ ушао у „Ину“, у питању је био један изузетно перспективан пројекат. Већина земаља у региону бележила је економски раст, Хрватска је била изузетно добро позиционирана на екс-југословенском тржишту, а сама „Ина“ представљала је апсолутног монополисту на хрватском тржишту, при томе је у питању била вертикално интегрисана компанија са две рафинерије (у Ријеци и Сиску), добром инфраструктуром (нафтовод „Јанаф“ повезује обе рафинерије са терминалом у Ријеци, као и са „Нисовом“ рафинеријом у Панчеву), а, како се испоставило, и врло солидним резервама нафте у Сирији (и незанемарљивим резервама гаса на Јадрану). При томе је само хрватско тржиште, са својим значајним приливом туриста, било изузетно занимљиво за мађарску компанију, која се у том тренутку агресивно ширила у целом региону.

Међутим, већ од самог почетка њени интереси почели су да се укрштају са интересима хрватске Владе, која је задржала око половине акција у компанији. Пре свега, за мађарску компанију није било рационално да улаже у обнову обе хрватске рафинерије, јер би жестока конкуренција у региону (практично све земље региона имају своје рафинерије, чији максимални капацитет превазилази потребе локалног тржишта) учинила такве инвестиције нерационалним. Штавише, с обзиром да је „Мол“ располагао са још три велике рафинерије у региону (у Мађарској, Словачкој и Италији), њима би вероватно највише одговарало да се у хрватској ограниче на експлоатацију резерви нафте (испоставило се да су налазишта у Сирији богатија него што се мислило) и малопродајне мреже, али то је за хрватску владу било апсолутно неприхватљиво, јер би то фактички довело до затварања једне целе гране индустрије у земљи и огроман број незапослених (број запослених у „Ини“ несразмерно је већи од доприноса хрватске компаније пословању групе „Мол“). Сличан проблем појавио се са бензинским пумпама, од којих су многе биле непрофитабилне (поготово пумпе у слабо насељеним крајевима и на острвима), и које су запошљавале превелик број сарадника са нереално високим платама. Најзад, огроман проблем за „Мол“ представљао је тзв. „плински бизнис“ „Ине“, тј. производња и продаја природног гаса, кога Хрватска има значајне резерве, али који је због контролисаног тржишта гаса у Хрватској потпуно непрофитабилан. Са друге стране, у интересу Хрватске било је да се настави са регулацијом гасног тржишта, али да трошкове овакве „гасне социјалне политике“ (аналогне оној коју у Србији води „Србијагас“) сноси стратешки партнер из Мађарске.

„Молу“ у Хрватској није ишло на руку још неколико важних спољашњих фактора. Глобална економска криза довела је до огромног пада потражње нафтних деривата и масовног затварања рафинерија у целој Европи, што је нерентабилност двеју хрватских рафинерија и нерационалност улагања у њихову модернизацију учинила још већом. Истовремено, цене сирове нафте остале су изузетно високе због сталне нестабилности у земљама-произвођачима, а пре свега због таласа „Арапског пролећа“. „Ину“ је нарочито погодио рат у Сирији и санкције против те земље, којима је и Хрватска била приморана да се придружи, а затим у потпуности напусти нафтна налазишта у тој земљи, што је и „Ини“ и целом „Молу“ нанело веома озбиљне губитке (да не помињемо да је „Молово“ пословање надаље оптерећено настојањем да се изгубљене количине сирове нафте надокнаде из извора у стабилнијим, али скупљим регионима света). Међутим, највећи проблем за компанију постала је огромна корупцијска афера у који су умешани бивши премије Хрватске Иво Санадер и председник управе „Мола“ Жолт Хернади.

Конфликт владе Хрватске и управе „MOL“ – и последице

Конфликт „Мол“ и Хрватске проистекао је из саме чињенице да два стратешка партнера никада постигла сагласност о принципима на којима њихова сарадња треба да се одвија, што је „Ину“ довело у незгодну ситуацију да не буде „ни приватна, ни државна компанија“. Док је страни инвеститор настојао да компанију води у складу са својим пословним циљевима, придржавајући се на Балкану толико хваљене, али слабо вољене „логике слободног тржишта“, хрватска Влада хтела је да „Ина“ у друштву настави да врши економску и социјалну функцију које је имала док је била строго државно предузеће. Наравно, Мађари се ни најмање нису обазирали на „логику тржишта“ када је државни покровитељ „Ине“ манипулисао тим истим тржиштем да би заштитио „Инин“ монополски положај (либерализација тржишта нафтних деривата у Хрватској наступила је тек 2013 г., заједно са ступањем у ЕУ – поређења ради, у Србији је она завршена две године раније, док у Словенији још увек није), док је Хрватима, наизглед, било саморазумљиво да мађарски партнер једини обезбеђује инвестиције у њихов „партнерски подухват“.

При томе су, како се чини, Мађари први изгубили стрпљење и серијом нетранспарентних и проблематичних спекулација на берзи покушали да повећају свој удео преко 50% акција у компанији, али им то нису дозволиле хрватске власти, довевши две стране до тренутне пат-позиције, у којој „Мол“ има 49,1%, Хрватска 44,8% акција компаније. Да ствар буде компликованија, 2009. године хрватска влада на челу са Ивом Санадером потписала је са мађарском компанијом нови Споразум о међусобним односима акционера, на основу кога је мађарска компанија добила већину месту у Надзорном одбору компаније и половину места у Управи, чиме је фактички успоставила контролу над „Ином“, иако није већински власник компаније. Хрватски званичници и штампа тврде да је управо овај Споразум потписан захваљујући миту од 10 млн. евра, који је Жолт Хернади наводно уплатио бившем хрватском премијеру.

Од тренутка када је хрватска штампа почела да бруји о овој афери, односи двају партнера само су се погоршавали. Хрвати су расписали потерницу за Хернадијем коју су Мађари игнорисали, истовремено настојећи на све могуће начине да изврше притисак како би чланство у Управи и Надзорном одбору компаније почело да „одражава акционарску структуру у компанији“. Екстремнији коментатори на хрватској сцени чак су позивали хрватске власти да пониште потписани споразум и делимично национализују компанију. Истовремено је хрватска страна сипала оптужбе на рачун мађарског партнера – од тога што се у Хрватску „није довољно инвестирало“, преко оптужби да „Мол“ покушава кришом да затвори рафинерију у Сиску (па чак и рафинерију у Ријеци), преко оптужби да је мађарско руководство „Ине“ куповало сирову нафту од „Мола“ по ценама које су фаворизовале мађарску компанију, до најновије оптужбе да је „Молово“ неизвршавање инвестиционих обавеза коштало Хрватску 5,6 млрд. долара. На ове оптужнице Мађари су одговарали прилично бахато – обилато се користећи својом спорном већином у руководству компаније да надгласавају представнике хрватске владе, и форсирајући свој „тржишни бизнис-план“ и спорни социјални програм као да је „Ина“ њихова кћерка-компанија (што технички није). У више наврата, мађарска страна је претила да ће продати свој удео у „Ини“ некоме другом, али се на ту претњу мало ко обазирао, јер је јасно да би мало ко желео да купи „Ину“ са „политичким багажем“ који она носи са собом. Истовремено, најава да ће „Мол“ продати свој део „Ине“ руском гиганту „Росњефту“ изазвао је контраефекат, будући да је хрватска штампа недељама са одушевљењем шпекулисала о томе како ће „Росњефт“ од „Ине“ направити „регионалну мегакомпанију“, да би те шпекулације брже боље утихнуле, по свој прилици на непосредни захтев Американаца.

Наравно, није потребно нарочито доказивати да је овај конфликт стратешких партнера имао поражавајуће последице по пословање саме компаније. Откако су „Мол“ и хрватска влада скочили једни другом за гушу, „Ина“ константно бележи пад свога удела на тржишту, и све лошије и лошије пословне резултате. Једино што „Ини“ омогућава да остане профитабилна јесте чињеница, да Хрватска још увек није окончала њен повлашћени положај на хрватском тржишту, иако и на том плану компанија полако губи позиције. Наравно, Хрватска за ово негативно стање криви самовољу мађарске стране, док Мађари оптужују хрватске власти да саботирају своју сопствену компанију. Тако је сасвим недавно, у оквиру најновијих перипетија овог спора који помало поприма облике сапунске опере, хрватска влада наручила и објавила „независну анализу“ пословања „Ине“ која указује да је „Мол“ све време профитирао од негативних резултата „Ине“, док је истовремено напрасно донела одлуку да монопол на пословање са гасом пребаци са „Ине“ на „ХЕП“, законски натеравши „Ину“ (тј. њено предузеће „Природни плин“) да распрода своје залихе гаса по дампиншким ценама, што је, према проценама „Ининих“ стучњака, компанији нанело штету од преко 40 млн. евра, што се чак одразило и на пословање групе „Мол“ у целини.

За развој је, као и за љубав, потребно двоје - одговорна власт и добронамеран инвеститор

Примера међусобног гурања клипова у точкове и саботирања између „Мола“ и хрватске владе је толико много, да то поприма трагикомичне размере. Ови „стратешки партнери“ понашају се у „Ини“ као цимери који један другог више не подносе, па настоје на максимално упропасте заједнички стан у нади да ће онај други да попусти и на крају оде. При томе је јасно да је ситуација обе стране безизлазна – Хрватска тешко да ће моћи натерати неког другог да инвестира у „Ину“ уколико би се „Мол“ повукао, док „Мол“ тешко да може да извуче уложени новац уколико би се на такав корак одлучио. А са сваким новим месецом вредност „Ине“ пада, положај компаније на тржишту се погоршава, а она заостаје за све озбиљнијом регионалном конкуренцијом. При томе се у Хрватској управо улазак „Гаспром њефта“ у НИС најчешће помиње као пример озбиљне стратешке сарадње, а руске компаније неретко прижељкују као нарочито поуздан и добар инвеститор.

Када је „Гаспром њефт“ ушао у НИС, он је затекао фирму у неупоредиво лошијем стању него што је била „Ина“ када је у њу ушао „Мол“, па је за кратко време досегао резултате који су упоредиви са „Ининим“, да би и даље наставио да се развија агресивним темпом. У чему је разлика између ова два случаја, између којих постоји толико много паралела и сличности? Пре свега у томе што су руска компанија и српска држава у партнерство у око НИС ушли изузетно отворено, уз јасан консензус око основних циљева и начина сарадње, и, наравно, уз гаранције Руске Федерације да „Гаспром“ у Србију улази као партнер, а не као „куфераш“, шпекулант и манипулатор. Док је руска страна свој задатак да од НИС направи озбиљну регионалну компанију схватила крајње озбиљно, од остварених инвестиција, преко повећања извоза, па све до позитивног утицаја на развој привреде и индустрије уопште (да не говоримо о томе да је НИС био пилот-пројекат после кога су у Србију похитале друге руске компаније), српска држава је, уз извесна периодична трвења, углавном показивала као поуздан и одговоран партнер, договарајући се о свим кључним корацима на сопственом енергетском тржишту са руским инвеститором.

При томе ниједна влада у Србији, откако „Гаспром њефт“ овде ради, идеолошки није била баш најнаклоњенија руском капиталу и инвестицијама, али уз изузетак негативне реторике у медијима о којој је било речи на почетку, није било никаквих корака који би се могли поредити са саботажама и конфликтом који су „Молу“ приредили Хрвати. Истовремено, Србија је од „Гаспрома“ за ових неколико година од добила знатно више, него што је Хрватска добила од „Мола“, пре свега у смислу јасне перспективе развоја у условима када нафтним компанијама у региону баш и не цветају руже. Пословична српска добронамерност према Русији и Русима (без обзира на еврофанатизам српске политичке елите) и добронамерност руског инвеститора, који у Србију није дошао као у колонију из које треба да „извуче што је више новца могуће за што је краће време“, већ управо као тржиште на коме жели да оствари дугорочно и обострано корисно присуство, указују на добитну комбинацију када су овакви капитални пројекти у питању. Јер понекад финансијске рачунице и интереси профита нису довољни, већ је потребна и она, помало заборављена, „добра воља и позитивна пословна пракса“. А када је партнер представник једне од ретких европских држава које за последњих двадесет година нису саучествовале у черечењу и уништавању Југославије и Србије, добра воља и позитивна пракса се достиже знатно лакше. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер