Европске јаслице, или о дометима политике извињавања

Пре него што се ишта каже о догађајима у Вуковару, којима је протеклих дана посвећена толика пажња, треба подвући да није спорнода Србија треба да има најбоље могуће односе са Хрватском, и да је то стварни интерес оба народа. Прича о Србији као „балканском тигру“ и Хрватској као „локомотиви која Западни Балкан вуче у ЕУ“ само је префињенији облик оне исте divide et impera политике, која је током деведесетих прелила милијарде из бивших југословенских република у разне „куферашке банке“ и фантомске фондове и предузећа диљем „заједнице равноправних народа Европе“. Ма колико то представљало само пусте снове, истина остаје да само сложан и уједињен Балкан гарантује просперитет свим земљама „региона“, као што само завађен и интегрисан Балкан гарантује остварење интереса центара моћи који на Балкану повлаче конце, и који политичке елите овдашњих земаља све више и све чешће окрећу против сопствених народа. Такође, не треба заборавити, Србија има врло реалне интересе у Хрватској, од којих је најважнији свакако изградња позиција за реконструкцију и оживљавање девастиране, али још увек постојеће српске заједнице на својим историјским територијама, као и неопходно указивање „западним суседима“ на сву погрешност и кратковидост подршке „независном Косову“.

Битно је то, што извињавање није оно што би њих двојица уопште требало да раде, нити је то оно што је потребно српском, хрватском, или било ком од народа бивше Југославије, или Балкана уопште.

Није питање треба ли сарађивати са Хрватском. Питање је колико политика извињавања, посипања пепелом и, просто говорећи, цмиздрења, макар она била и узајамна (могућност, коју најављује „нова“ хрватска политичка елита на челу са Ивом Јосиповићем) може допринети изградњи истинских темеља сарадње (а не може никако). У том смислу, уопште није битно на који начин је председник Србије, за разлику од председника Хрватске, формулисао своје „извињење“, није чак ни битно колико су „искрени“ ти гестови (а Тадићев је знатно мање, а Јосиповићев знатно више искрен, него што то раздражена српска патриотска јавност обично сматра). Битно је то, што извињавање није оно што би њих двојица уопште требало да раде, нити је то оно што је потребно српском, хрватском, или било ком од народа бивше Југославије, или Балкана уопште.

Када се некоме извињавамо? Углавном – када су присутна два услова. Први подразумева да се осећамо одговорним за неки немио догађај, други – да је догађај више последица наше непажње, немара и неодговорности, него планираног деловања против оштећеног. Извињавамо се када некоме станемо на ногу у аутобусу, када некоме огребемо кола, или, у случају државне политике, када због лошег рада наших служби банкротира велико регионално предузеће или се излије отровни муљ из фабрике алуминијума. Данашњи председник Србије, ма шта неко о томе мислио, није одговоран за догађања у Вуковару, нити у Хрватској, 1991. године. Његово извињавање је стога бесмислено и помало лицемерно, а са друге стране, имплицира одговорност оних, које је председник изабран да представља – грађана Србије (који се нити осећају одговорним, нити сматрају да се извињавати треба). Истовремено, извињавати се за масовна убиства, разарања и пљачку (у српском случају), односно, за исто то, и још опсежно етничко чишћење (у хрватском случају), у најмању руку је непримерено, неукусно и љигаво. Жртвама на обе стране нису потребна извињења. Она су понижавајућа, како по страну која се извињава, и која се оптерећује кривицом за ствари које објективно нису њена одговорност (поготово у српском случају), тако и по жртве и њихове породице, које се оваквим гестовима омаловажавају и додатно обесмишљавају.

Ствар је у томе што њима, заправо, и није стало до помирења. Помирење је суштински супротстављено њиховим интересима на Балкану. А ти интереси подразумевају управо притворну сарадњу и труло „братство и јединство“

Наравно, аутори ове политике „балканског забавишта“, у коме се вишевековни историјско-национални проблеми решавају „преко колена“ по принципу „мир, мир, мир“, а то су управо они међународни центри моћи који су у овој игри себи наменили улогу „васпитачице“, више су него свесни колико је овакав облик „регионалне сарадње“ јалов, бесмислен, и пре свега контрапродуктиван. Ствар је у томе што њима, заправо, и није стало до помирења. Помирење је суштински супротстављено њиховим интересима на Балкану. А ти интереси подразумевају управо притворну сарадњу и труло „братство и јединство“, које се, као у претходној, југословенској инкарнацији, увек може лако (и јефтино) окренути само против себе. Једноставно речено – за западне колонизаторе, тај модел је одржив, ефикасан и исплатив. И не треба се заваравати – тај модел је подједнако усмерен и против Срба, и против Хрвата, ма колико њима међусобни анимозитет ту чињеницу скривао. И исто важи за све остале балканске народе.

Ако неко треба да се извини Србима и Хрватима, она су то представници вајне „Међународне заједнице“, управо оне, чија је тупост, ароганција и похлепа долила уље на ватру распада Југославије. Оне „Међународне заједнице“, у коју се прелило муком стицано богатство те несрећне и несуђене земље. Оне „Међународне заједнице“, чију су праведну арбитражу и Срби и Хрвати (и остали) са надом и стрепњом ишчекивали, и од које су добили миг да је „океј“ да се покољу, јер ће на тај начин управо добити „све што траже“. У последњој сезони балканских ратова и револуција нико није добио „све што је тражио“ (мада се то нама често чини другачије). Нико, осим те и такве „Међународне заједнице“.

Усталом, ни то извињење не би имало смисла, баш као што становници Конга немају никакве вајде од данашњег белгијског „жаљења“ због зверстава вероватно најокрутнијег колонијалног система у историји човечанства.

Усталом, ни то извињење не би имало смисла, баш као што становници Конга немају никакве вајде од данашњег белгијског „жаљења“ због зверстава вероватно најокрутнијег колонијалног система у историји човечанства.

Што се тиче Срба и Хрвата, што више буду заиста оријентисани на решавање сопствених проблема, то ће им јасније бити да су они једни другима најмањи проблем, а да је њихова међусобна мржња „решење свих проблема“ за оне који ни једнима ни другима не желе ништа добро. И ако једнога дана заиста почну те проблеме да решавају, истинско поштовање према узајамним жртвама биће неопходан услов, као и искрено опредељење да се не искористи прва геополитичка околност за отварање новог круга насиља. За извињења ту нема места. Јер у забавиштима је увек тако, извињење је само одлагање туче до следеће прилике. И докле год се националне „елите“ балканских земаља буду задовољавале својим статусом „европских јаслица“, њихове земље и народ остаће потчињени бахатом, бирократском и самодовољном западном патернализму. А та потчињеност је управо оно о чему би и Срби и Хрвати првенствено требало да размишљају.