Парче слободног неба и опело за државу

„Лицемери, лицемери“, фраза је која ми је најчешће пролазила кроз главу док сам претходних недеља гледао фарсичну трaгикомедију коју су актуелне српске власти приредиле у јавности и медијима, како би замумуљили, прикрили и релативизовали оно што је свима јасно као дан – да су са криминалном псеудо-државом Косово успоставили „добросуседске односе“, да су терористичку клику која њом влада признали за себи равноправне „лидере и државнике“, а да су оних стотинак хиљада својих грађана који тамо живе и опстају продали као да су жива вага на сточној пијаци, уз све остало што се доле може продати, поклонити и противправно отуђити. При томе не знам ко ми се више гадио. Да ли тројица невештих и неубедљивих имитатора Бориса Тадића, Зорана Ђинђића и Чедомира Јовановића, који су нас претходних дана насумично бомбардовали „бољом будућношћу“ и „повратком у прошлост“, „напретком и развојем“ и „глађу и самоизолацијом“, мутним и нејасним обећањима и крајње конкретним претњама? Да ли шатро-опозиционари и шатро-независни медији, који су једва суздржавали сузе радоснице што је актуелни Тријумвират „испао боље него што су се икада могли надати“? Или ми се стомак највише окретао од шатро-патриота, оне „тихе већине“ грађана којима су пуна уста псовки на рачун „лопова“, „политичара“, „европских бирократа“ и „антисрпске политике“, да би онда погнуте главе гутали све што им сервирају владини телали и добошари у лику „Курира“, „Блица“ или Б92? Или они код којих се свака прича о политици своди на „где су паре“, па су због неких „пара из сопственог џепа“ које иду „шверцерима и лупежима на Косову“ спремни да идолопоклонизују оне који од тих истих пара финансирају своје политичке кампање, ухлебљују кумове, стричеве и партијске потрчке, а децу шаљу на школовање у иностранство. Мртва трка.

„Моје племе сном мртвијем спава“, рекао је бесмртни владика Петар II, како би кроз уста владике Данила осветлио своје, а и наше време. И не знам шта ме више ужасава, лакоћа са којом се сви ти наши номинално „патриотски оријентисани“ суграђани успављују по ко зна који пут уз отворене лажи о Косову, Европи, стандарду и бољем животу, или ужас који све нас чека када се ти људи пробуде, и затекну пустош која је остала иза њихових „вођа“. Али о томе ће они мислити сутра, а данас су спремни да разапну на крст свакога ко их из њиховог удобног и самодовољног дремежа буди. Након митинга косовских Срба у Београду, 10. маја, кривцима дана су (у недостатку разбијених излога и украдених патика) проглашени митрополит црногорско-приморски Амфилохије, које је прочитао „молитву за упокојење Владе и Скупштине“, као и пензионисани владика Атанасије, који је присутнима указао на инхерентну везу између бескрупулозне Ђинђићеве „апотеозе Земаљске Србије“ (што је званични политички credo и садашњег председника владе И. Дачића) и трагичног завршетка његове политичке каријере.

Јао мени, каква се салва грдњи, псовки и ишчуђавања сручила на оних десетак хиљада грађана који су имали довољно савести да у напуштеним и издатим косовским Србима препознају своје рођаке из Крајине и Босне, као и сутрашњицу своје деце која ће исто тако лако постати неки нови залог за неке будуће награде „Најевропљанин 20XX“. Исти они који су се до јуче подсмевали својим суграђанима који излазе на протесте да „тиме ништа не постижу“ јер „не могу да се пробију у медије“, сада су ужаснути устали против „екстремизма“ и „претњи насиљем“. Исти они који су до јуче псовали Цркву што „благо и немушто“ критикује власти сада су се саблазнили над „радикализмом и говором мржње“ двојице владика. Они који су говорили да су протести „контрапродуктивни“ јер „не шаљу довољно јаку поруку“, сада су повикали да су они контрапродуктивни јер шаљу „погрешну поруку“. Па они исти успавани и апатични грађани, оне будуће овце за клање на олтару Европе и дрва за потпалу у пламену еврофанатизма, они који су говорили да „неће да изађу на улице зато што је ствар већ готова“, сада су повикали да неће да изађу зато што су, забога, они пристојни људи, који се грозе насиља, примитивизма, нетолеранције и чега све не.

А шта су владике заправо учиниле? Када су најзад изашле у јавност са тврдим, јасним и истовремено „маркетиншки ефектним“ иступима, одједном је постало битно да се поштује некакав политички бонтон?! У земљи Србији?! Хајде да видимо овако – да ли нам после сваке пропале геј параде прозападне НВО, микропартије и либералистичка ловачка друштва у глас повичу да то представља „смрт државе“? Је ли транспарент „Смрт држави!“ истакнут на јединој одржаној паради? Је ли спорно да неко проучи држави и њеним институцијама да су мртве? Шта је онда згрешио митрополит Амфилохије? Ваљда што је нашим мртвим политичарима (тим незаситим вампирима овог друштва, превртљивим вукодлацима и еврофанатичним зомбијима) очитао опело? Ако државне институције могу да славе славе, могу и опела да им се читају! И уместо да буду захвални владици на хришћанској молитви, док их други грађани пљују и проклињу, они су га прозвали крволоком и инквизитором? Где је ту логика?!

А тек Атанасијево поређење са Зораном Ђинђићем, какву је то тек хистерију изазвало! Јер хулити против Бога, Исуса Христа и Св. Саве је ствар „грађанске слободе“, али дирнути у обоготворену светињу Зорана Ђинђића је недопустиво. Зашто би Ђинђићева смрт, попут смрти било кога од српских вођа или краљева, била табу тема? Да не помињемо да је београдској чаршији владика Атанасије био миљеник када је са једнаком, односно много већом жестином, некад с правом, а некад без икаквог основа, критиковао Милошевићев режим, да би га данас сви отписивали као „јуродивог екстремисту“.

Основно питање је, међутим, ко даје себи за право да за било шта критикује овај десетковани, прегажени и понижени остатак великог народног митинга из 2008. године, што су се издајницима и тиранима обратили са клетвама, псовкама и без белих рукавица? Одакле та идеја да у политичкој борби против најстрашнијег политичког насиља од „Сабље“ наовамо треба поштовати „лепе манире“ и „правила политичког бонтона“? Да ли је наш народ уопште свестан са каквом врстом насиља се ми суочавамо? Да ли су свесни да наша власт наше суграђане предаје у руке оних истих људи који су зарађивали новац продајом органа својих киднапованих и убијених жртава? Да ли су свесни да су направили политички пакт са људима који нису осуђени за вишеструке покоље цивила, силовања, отмице и прогон само зато што су поубијали све сведоке наочиглед оних, који нам сад дају гаранције да се то „неће поновити“?! Да ли су наши суграђани свесни да их њихова сопствена власт третира као Пилипенда ону своју кокош, коју може продати на пијаци када његовој жени затреба нова марама (с тим што је Пилипенди било жалије кокоши, него нашим тријумвирима сто хиљада српских грађана на Косову).

Господо драга, прошло је време виспрених коментара, горке сатире и „Индексовог радио позоришта“. Србија више нема своју власт, њом владају амбасадори, страни медијски тајкуни и бриселска бирократија, док на Косову владају Хашим Тачи, Агим Чеку и Рамуш Харадинај. Парче слободног неба у Србији постоји још само над Северном Митровицом, Звечаном, Зубиним Потоком и Лепосавићем. А за одбрану то мало слободе и оно мало достојанства што нам је остало, више нема лепих манира. Јер грађани Космета су по нашим уставима и законима исто што и свако од нас. Ако су они стока за продају (евентуално продају на комаде), онда смо то исто и ми. Данас продају Митровицу и Звечан Тачију, сутра ће продати Лесковац, Шабац, Ужице, Зрењанин, Ниш, Нови Сад првом ко наиђе за неки нови датум, или неку нову „најевропску“ награду. А ако се тешите да ће ваша деца у рукама међународних корпорација, рударских конгломерата, НАТО регрутера и њихових верних медијских халачлија „боље проћи“ од српске деце у рукама Тачијевих „доктора Франкенштајна“, размислите опет.

А када размислите, навратите у цркву и запалите свећу за покој српске државе. А онда изађите на улице да направите нову (државу, не свећу)! Јер ако је неко други буде правио, направиће је за себе, а не за вас!