среда, 13. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Маријана Мацукато и рехабилитација економске улоге државе
Економска политика

Маријана Мацукато и рехабилитација економске улоге државе

PDF Штампа Ел. пошта
Мирослав Самарџић   
петак, 13. октобар 2017.

Темељна поставка неолибералне доктрине је да држава није решење, него проблем.

Њен задатак је само да креира амбијент који омогућава приватном сектору да оствари своје креативне потенцијале, привредни раст ће наступити захваљујући аутоматским тржишним силама. Овакве мантре у Србији понављају водећи неолиоберали, нарочито Александар Вучић, уз хорску подршку скоро свих политичких партија, како владајућих тако и опозиционих, проеврпских и национално-патриотских. Друштвена теорија, посебно економска наука, у Србији споро напушта неолибералне идеолошке догме које су постала доминантне после пропасти социјализма, упркос поразним резултатима неолибералне транзиције.

У свету ствари стоје друкчије, све су утицајније школе мишљења које доводе у питање неолиберално конципиране економске политике. Неокласични дисиденти, попут Кругмана, Стиглица, Родрика и посткејнзијанци, у својим радовима у потпуности су побили основне неолибералне догме и политику мера штедње које су на њима засноване. Велика светска финансијска криза која је почела 2007. последица је структурних слабости савремене капиталистичке привреде, она није наступила случајно.

Марксисти су још осамдесетих указивали да су финанасије најрањивији сектор у савременим капиталистичким економијама, и да су кризни потенцијали концентрисани баш у том сектору.

Последњих година у свету су веома утицајни радови посткензијански оријентисане економисткиње Маријане Мацукато. (Mariana Mazzucato) професорке економије у Лондону. Њена књига Предузимљива држава из 2013 (The Entrepreneurial State – Debunking Public vs. Private Sector Myths) постала је светски бестселер. Прошле године објављена је књига Поновно промишљање капитализма, зборник радова чији су уредници Маријана Мацукато и Мајкл Џекобс. (Rethinking Capitalism: Economics and Policy for Sustainable and Inclusive Growth). Радове у овом зборнику објавили  су данас веома познати економисти као што су Стефани Келтон, Рандал Реј, Виљем Лазоник, Џозеф Стиглиц и др.

Маријана Мацукато највише се бави начином на који у економији долази до иновација, њена пажња концентрисана је нарочито на улогу државе у овом, економски најважнијем процесу. У тексту који следи дајем сажетак њених основних идеја.

Јозеф Шумпетер је први разумео значај иновација. Његов главни увид је да у неокласичном конкурентском еквилибријуму са комплексним тржиштима и савршеним информацијама нема простора за иновације и економски развој. Иновације значе нарушавање равнотеже и структурну промену у процесу  креативне деструкције.

Према неолибералима, држава треба само да подстиче економски динамизам приватних предузетника. Јавни сектор је само неефикасна верзија приватног сектора.

Насупрот владајућој економској ортодоксији, Маријана Мацукато тврди да је држава кључни партнер приватног сектора, она преузима ризик у областима у којима приватни сектор за то није спреман. Држава је кључни актер у економском систему, она има активну улогу у стварању и обликовању тржишта, она динамизује економију, креира визију, мисију и план и указује где су технолошке и тржишне могућности. Држава је предузетнички агент која делује тамо где су ризик и неизвесност највећи, финансира научна истраживања и развој технологија које касније преузимају приватне фирме које, потом, остварују огромне профите а држава им даје и велике пореске олакшице.

У економији, држава има проактивну улогу која се не састоји само у управљању тражњом, она мора да прихвата ризике и да ствара добро умрежени систем актера који усмерава најбољи део приватног сектора ка постизању националне добробити у дугорочном временском хоризонту.

Држава треба да инвестира у оним областима у којима је приватни сектор незаинтересован, чак и када поседује ресурсе. Проблем је у томе што у савременим привредама постоји социјализација ризика уз приватизацију добити. Држава треба да организује стратешка истраживања. Проблем није у висини јавне потрошње него у томе у шта држава инвестира. Држава треба да води процес раста, а не само да подстиче и стабилизује, она треба да обликује тржиште како би се креирале иновације, она треба да инвестира у радикално новим областима.

Будући да највећи део економског раста потиче од иновација, неопходно је постојање мреже институција у приватном и јавном сектору које иницирају, развијају, модификују и шире нове технологије. Држава треба да има водећу улогу у процесу индустријализације и усмеравању привреде ка економским секторима са највећом перспективом.

Последњих деценија ширење знања у економији ограничено је законима о патентним павима који омогућавају да резултати јавно финансираних истраживања буду патентирани и тако постану приватно власништво, уместо да остану у јавном домену.

Зашто је мобилни телефон паметан а не глуп, пита се Мацукато. Све компоненте које га чине ( интернет, тач скрин, џи пи ес, вај фај) развијене су захваљујући истраживањима која је финансирала држава. Компанија Епл концентрисала је своју креативност не у развој нових технологија, него у интегрисање компоненти у иновативну архитектуру. Њихови производи заснивају се на технологијама које су развијене другде, обично уз подршку из државног буџета. Организацијски успех Епла састоји се у интеграцији комплексних технологија у атрактиван производ.

Државна интервенција у економији апсорбује неизвесност. Приватне компаније обично инвестирају само када постоје јасни тржишни сигнали о будућој добити. Оне не могу доносити дугорочне инвестиционе одлуке уколико је државна политика краткорочно оријентисана. Краткорочност није карактеристика капитализма и тржишта по себи, него резултат специфичног вида корпоративних управљачких и власничких структура.

Активна држава води инвестиције тако да земља буде прва у иновацијама и да у будућности повећава добит. Држава подстиче развој технологија за које је прерано да их прихвати приватни сектор, она треба да се фокусира на трансформациона истраживања за које приватни сектор није заинтересован или не може да их подржи због високих ризика, иако оваква истраживања могу донети драматичне предности за нацију.

Активна држава пружа могућност научницима да раде на пројектима за које није унапред сигурно да ће имати комерцијалну вредност. Влада није толико осетљива на трошкове као приватни сектор, и због тога може да делује као лидер у производњи иновација. У САД 75% радикално нових лекова откривено је у лабораторијама Нациналног института за здравље. Капитал се не креће само према земљама у којима постоји јефтина радна снага, него и према онима који улажу у технолошки развој. Од 1978. до 2004. Национални институт за здравље САД уложио је у истраживања 365 милијарди долара. Због тога су фармацеутске компаније из других држава премештале своја седишта у САД.

У процесима стварања иновација значајну улогу имају развојне банке које не морају акционарима да плаћају дивиденде, па због тога могу да финансирају ризичне пројекте, чији циљ је постизање јавних добара.

Држава и бизнис су били историјски партнери у економском и технолошком развоју. Без спремности државе да сноси кључни део ризика, неизвесности и трошкова технолошког развоја, приватни бизнис није склон да се сам у то упушта. Револуционарне технологије не потичу из чисто тржишних подстицаја. Мит је да индустријски развој потиче од невидљивих сила тржишта које не могу да буду креиране или контролисане од стране државе, како би се постигли друштвено пожељни циљеви.

Развој технологија почива на претходном инвестирању од стране активног јавног сектора. Држава мора да умањи ризике комерцијализације иновација али и да активно учествује у креирању тржишних сигнала. Нису довољна само истраживања, потребно је и уклањање комерцијалних баријера за примену иновативних технологија. Да би се развиле и примениле нове зелене енргетске технологије потребно је победити моћне интересе који су настали током комерцијалне употребе фосилних горива.

Приватни капитал обично је спреман да инвестира у развој технологија које захтевају мало капитала и које брзо могу да донесу добит. Иновације се могу развијати само кроз напоре многих актера са дугорочним визијама које усмеравају развој и чине циљеве јаснијим.

Држава и бизнис су блиско повезани, њихово партнерство може да буде симбиотско, а не само паразитско. Данас се проблем састоји у томе што држава не учествује у расподели добити насталој комерцијалном употребом нових технологија које су развијене уз подршку јавног сектора. Национална фондација за науку у САД финансирала је развој алгоритма који се користи у Гугловом претраживачу, али она не добија део профита ове гигантске приватне компаније.На тај начин умањује се маса средстава за инвестирање у нова истраживања. У Финској и Израелу, државне агенције имају удео у добити приватних компанија која је настала захваљујући иновацијама чији развој је финансиран из јавних средстава.

Кроз подстицање и развијање иновација држава креира нова тржишта тако што својом активном улогом доприноси настанку радикално нових производа. Развијање иновација је резултат кумулативног, колективног и неизвесног процеса.

Инклузивни, напредни и одрживи развој неће се десити сам од себе, посебне активности су неопходне да би се такав циљ постигао. Напредују они који су фокусирани на стратешко инвестирање и трансформативне иновације. Само уколико се новац усмерава према продуктивним областима, може се очекивати дугорочна добит.

У савременим економијама приватне фирме остварују огромне профите, а привредни раст је летаргичан. Потребно је ново разумевање о томе одакле  потиче вредност, како би добит била дистрибуирана свима који доприносе, а не само за један посто најбогатијих. Стварање вредности је колективни напор. Главни неуспех савременог капитализма је у томе што не генерише довољно јавних и приватних инвестиција које обезбеђују раст и одрживи ниво тражње. У САД, 2014. бруто друштвени производ (БДП) је за 78% био већи него 1990., али приходи већине обичних људи су стагнирали. Економије у којима постоји више једнакости у расподели доходка имају стабилнији раст од оних у којима је неједнакост већа. Редистрибутивне политике које смањују неједнакост имају позитиван утицај на привредни раст.

Карл Полањи је писао да је пут ка слободном тржишту остварен и одржан захваљујући концентрисаној и централно организованој интервенцији. . Према Полањију, слободно тржиште је конструкција економске теорије, а не емпиријског опажања. Национална капиталистичка тржишта настала су захваљујући државној принуди, нема ничег природног у томе.

Нова тржишта се динамично обликују. Препуштена сама себи она су слепа и правци промена које она отварају обично доносе субоптималне последице са социјалне тачке гледишта. Држава треба да води процес ка новим технолошко-економским парадигмама, нове технологије су резултат јавних политика. Држава треба да отвара нове хоризонте који раније нису постојали. Приватни капитал очекује добит у периоду од три до пет година, за развој иновација потребно је петнаест до двадесет година. Задатак владе није да води комерцијално предузеће, него да организује и подстиче процес иновација. У високо- технолошке секторе приватни капитал улази само пошто је јавни сектор извршио дугорочно инвестирање у најризичнијим областима.

Одрживи економски развој заснива се на остваривању великих вредности и на добро плаћеним пословима. Приватне компаније и предузетници нису једини  генератори развоја, неопходна је и јавна политика оријентисана ка мисији. Парола да тржиште треба о свему да одлучује представља неадекватан и неефикасан одговор на изазове са којима се суочавају модерне привреде. Држава треба да буде креативна, и због тога треба развијати њене капацитете. Велики предузетници често су стајали на раменима активне државе.

Тржиште није преегзистентни, апстрактни ентитет у који економски актери улазе како би се бавили бизнисом, и које од њих захтева да се понашају на специфичан начин. Тржиште је резултат интеракције између економских актера и институција, јавних и приватних. Како ће тај резултат изгледати зависи од природе актера и њихове мотивације, од закона, регулације и културног контекста. Тржиште је уклопљено у шире институционалне структуре, правне и културне. Економска ортодоксија схвата економске законе као техничке, као скуп правила која свугде функционишу на исти начин.

Теорија о томе како функционише капиталистичка економија мора динамику иновација сместити у центар пажње.

Ни један бизнис не може да функционише без основних сервиса које обезбеђује држава. Није тачно да само приватни сектор креира вредност, да јавни сектор само троши. Новостворена вредност је производ приватног и јавног сектора. Кључна улога државе је у креирању очекивања о будућем развоју.

Порези су начин на који економски актери плаћају јавном сектору за његов допринос повећавању продуктивности. Редистрибутивне политике које умањују неједнакост промовишу раст. Он се не може мерити само БДП-ом, него и употребом бољих индикатора као што су дугорочно креирање вредности, социјални положај становништва, једнакост и еколошка одрживост. Иновације и дугорочни раст захтевају стратешко, а не спекулативно инвестирање. Очекивања о томе у којим областима ће настати будући раст морају бити креирана. Неопходна је иновацијама вођена стратегија привредног раста који зависи од стратешке потрошње у областима које доносе раст продуктивности. У савременом капитализму профит из брзих финансијских трансакција пожељнији је него дугорочно инвестирање. Финансије финансирају финансије, а не привредни раст, оне тероришу реалну економију.

Кејнз је упозоравао да су политичари робови погрешних економских теорија. По његовом мишљењу, није задатак државе да ради нешто што може и приватни сектор, него да се ангажује у стварима које се без државне интервенције не би десиле.

Маријана Мацукато није ни марксиста, ни левичар, ни радиклани критичар капитализма. У својим радовима она покушава да назначи каква институционална структура може довести до ефикаснијег функционисања капитализма. У порођењу са владајућим погледима међу српским економистима, њени ставови делују субверзивно. У већем делу српске интелектуалне И политичке елите, преовладава став о држави као кафкијанској машинерији за поништавање слободе, њој се одриче било каква продуктивна улога у економији.

Економска транзиција после двехиљадите године спроведена је по неолибералном моделу без озбиљне расправе. Превладао је став да ће радиклана приватизација довести аутоматски до привредног раста, игнорисана су упозорења да тржиште не може да постоји без одговарајуће институционалне структуре, која се ствара у дугом временском периоду.

Уништавање државе у Србији траје деценијма, она више није у стању да обавља своје основне функције. Маријана Мацукато, као и бројни други западни економисти, уверљиво доказују да нема привредног раста без активне и креативне улоге државе. Први корак у обнови Србије мора бити ослобађање од неолибералног догматизма.

(Аутор је  активиста зрењанинског социјалног форума)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер