Može li Amerika da poremeti ruski izvoz gasa u Evropu?

Zapadna dilema - kako Rusiji uvesti sankcije, a ne naneti štetu sebi?

U trenutku kada je Rusija obznanila svoju spremnost da uvede vojsku u Ukrajinu kako bi zaštitila ondašnje rusko stanovništvo, a naročito nakon munjevite secesije Krima i njegovog pripajanja Rusiji, Zapadom su počeli da odjekuju zahtevi da se „Rusija kazni“, „da se izoluje sankcijama“ i da se „natera da zažali za svoju odluku“. Pri tome su izjave zvaničnika vodećih zapadnih zemalja, poput SAD, Nemačke, Francuske ili Britanije, bile čak i trezvene, razumne i suzdržane u poređenju sa često histeričnim, agresivnim i na momente jednostavno besmislenim pretnjama, koje su izlazile iz usta zvaničnika zemalja istočnog bloka poslovično nenaklonjenih Rusiji, poput Poljske ili baltičkih republika.

Ni zapadnim medijima, ni javnostima nije bilo jasno kako njihove države uopšte mogu da uvedu sankcije Rusiji a da ih, ni krivim, ni dužnim, ne uvedu i svojim sopstvenim kompanijama koje sa Rusijom sarađuju (i od Rusije često žive). Isto tako, po pitanju sankcija Rusiji, Zapad se prvi put istinski suočio sa već dobro poznatom činjenicom da njegova samoproklamovana „međunarodna zajednica“ u stvari predstavlja manjinu na svetskoj političkoj sceni, i to manjinu koja sa sve manje prava može da se nazove „najbogatijim i najperspektivnijim delom planete“.

Naravno, posledice su bile očigledne – „obuhvatne ekonomske sankcije“ svele su se na šaku pojedinaca i poneku rusku kompaniju, a Zapad se suočio sa horom nominalno zapadnih, a u stvari multinacionalnih kompanija (koje nisu lojalne nikome, osim profitu i kapitalu), koje su, jedna za drugom, izjavljivale da ne nameravaju da prestanu poslovanje sa Rusijom. Na taj način se, prvi put, ukazala dalekovidost ruske ekonomske politike koja je, plasiranjem sopstvenog kapitala u inostranstvo (umesto da ga, kako su je nebrojeno puta kritikovali, ulaže u standard sopstvenog stanovništva), sprečila podizanje nove „gvozdene zavese“ i ponavljanje hladnoratovskog scenarija koji ju je već dovoljno koštao.

Međutim, dok je za velike zemlje Zapada sve to samo deo „velike igre“ u kojoj se sa svojim geopolitičkim rivalom (rivalima) nadmeću oko uloga koji za njih nikako nisu vitalni, za jedan broj zemalja bivšeg Istočnog bloka, koje su posle pada Berlinskog zida „sva jaja stavile u zapadnu korpu", pitanje sankcija protiv Rusije za njih je postalo pitanje života i smrti. Jer, dok Rusija za moćne zemlje zapada predstavlja moćnog, ali u suštini ravnopravnog poslovnog partnera, u ovim ostrašćenim antiruskim državama Rusija predstavlja (blagonaklonog) sponzora, koji sopstvenim energentima veoma često kreditira ekonomije tih država, a koji je u stanju da jednim potezom pera i podizanjem cene svaku od tih zemalja uvede u recesiju. Ekonomska zavisnost ovih zemalja od Rusije obrnuto je proporcionalna proruskoj retorici i politici njihovih političara – kada je postalo jasno da je Ukrajina ostala bez Krima, njihovi političari uglas su povikali da Rusija mora da se kazni, i da mora da se kazni radikalno i odmah, između ostalog i zato što će oni sami bez toga teško moći da održavaju prozapadnu i antirusku ideologiju među sopstvenim razočaranim i nezadovoljnim građanima.

U svojim radikalnim zahtevima oni su pre svega insistirali na tome da se „Rusija udari tamo gde je boli“, a to su prihodi od nafte i gasa, koji se u najvećoj meri prodaju upravo na evropskom tržištu. I dok je jedan broj rukovodstava „nove Evrope“ prepoznao ovakvu politiku kao pogubnu (poput Bugara i Mađara koji su otvoreno ustali protiv nje, odnosno Čeha i Slovaka koji su se mudro suzdržali od antiruskih koraka), ostali su, uz podršku političkih radikala u moćnim zemljama Zapada, uglas povikali da se „blokiraju ruski naftni i gasni projekti“.

Američki TNG kao spas

Naravno, ideolozi „zatvaranja ruske slavine“ odmah su se suočili sa pitanjem kako to učiniti. Rusija nikoga nije naterala da kupuje njenu naftu i gas, ona jednostavno raspolaže sa izuzetno traženim resursima, koje prodaje po veoma konkurentnim uslovima na tržištu cele Evrope, što je upravo razlog zbog koga se ovaj njen posao razvija ogromnom brzinom. Odgovor na ovo pitanje nametnuo se prirodno, zasnivajući se na energetskoj ideologiji i retorici koja se već duže vreme nominalno suprotstavljala „ruskoj ekspanziji“, ali nikako nije zaživela i u praksi. Naime, u evropsku javnost plasirana je teza da se istočnoevropske zemlje mogu učiniti nezavisnim od ruskog gasa tako što će Evropa početi da uvozi američki tečni prirodni gas (TPG, LNG). Naime, prirodni gas je na američkom tržištu i do 50% jeftiniji nego na evropskom, pre svega zahvaljujući „škriljčanoj revoluciji“, koja je preko nekonvencionalnih (i ekološki problematičnih) metoda vađenja prirodnog gasa iz uljnih škriljaca (tzv. „hidrokreking“, odnosno „freking“) omogućila SAD da postanu jedan od najvećih proizvođača gasa na svetu, koji u potpunosti podmiruje svoje sopstvene potrebe iz vlastitih izvora.

Iz perspektive evropskih političara, samo dve prepreke stoje na putu uvoza jeftinog TNG iz SAD – činjenica da centralna Evropa još uvek nema ozbiljan uvozni TNG terminal, koji bi mogao da primi potrebne količine gasa, kao i restriktivna američka politika prema izvozu gasa, koja nastoji da jeftini energent očuva na američkom tržištu. Što se tiče prvog problema, Poljska i Hrvatska su odmah istrčale sa gotovim projektima TNG terminala, preko kojih bi se američkim gasom snabdevala „cela centralna i istočna Evropa“.

Hrvati pogotovo bezuspešno već godinama pokušavaju da pronađu investititore za izgradnju terminala u Omišlju na Krku, ali na sva usta najavljivano partnerstvo sa Katarom završilo se sa obećanjem da će im Katar prodavati gas ako sami sagrade terminal (kao i izgradnjom ogromne džamije na Istri). Naravno, hrvatski mediji odmah su potrčali da najave kako će im „Amerikanci“ sagraditi terminal, odnosno kako će Hrvatska uskoro da postane „evropska gasna velesila“. Istovremeno, uvođenje olakšica za izvoz američkog gasa za Evropu skoro da se podrazumevalo. Najzad, čak se i nemačka kancelarka pridružila pozivu da SAD pomognu Evropi preko izvoza gasa, dok su ostrašćeni antiruski mediji istočne Evrope trijumfalistički najavili da će izvozom američkog gasa „ruska privreda biti upropašćena“.

Ograničeni dometi američkog gasnog izvoza

Naravno, na ovom mestu se prirodno nameće pitanje – kada već SAD mogu sa takvom lakoćom da osakate i razvale rusku ekonomiju, šta su do sada čekali? Nije tajna da Amerika nikada nije odustala od viđenja Rusije kao „orijentalne despotije“ koja predstavlja stalni faktor ometanja američkih interesa u Evropi i Srednjem istoku, svakako oni ne bi propustili priliku da im nanesu nepopravljivu štetu, i pri tome još zarade. I tu se, naravno, pokazuje kako stvari zaista stoje. Naime, SAD bi mogle da zarade na izvozu TNG u Evropu, ali ne ako bi ga prodavali jeftinije nego što Rusija već prodaje svoj gas u istočnoj Evropi. Da, gas u Americi je znatno jeftiniji nego u Evropi, ali da bi se taj gas prevezao preko Atlantskog okeana, nije dovoljno samo da Kongres skine zabranu sa izvoza, potrebno je investirati novac u izvozne terminale u SAD (gde se prirodni gas „utečnjava“), u uvozne terminale u Evropi (tj. terminale za „regasifikaciju“), a najzad, i u sam transport TNG tankerima od SAD do Evrope (u zavisnosti od lokacije terminala, razdaljina je preko pet hiljada kilometara), a sve se to uračunava u konačnu cenu, i pre nego što izvozne američke kompanije i uvozne evropske kompanije uračunaju svoje marže.

Nije teško izračunati da bi američki gas, nakon što prođe celu tu proceduru (a ona bi u najoptimističnijim scenarijima trajala nekoliko godina), u Evropi bio skuplji od ruskog. Međutim, čak i ta računica nije valjana, s obzirom na specifičnu prirodu trgovine tečnim gasom. Naime, prirodni gas je u savremenom svetu jedan od najvažnijih energenata, pre svega za snabdevanje krupnih industrijskih pogona jeftinom energijom. (Od gasa je povoljniji jedino ugalj, ali se on teže transportuje i neuporedivo više zagađuje.) Zemlje koje nastoje da sebi obezbede jeftin prirodni gas to, po pravilu, čine preko gasovoda, koji povezuje njihove potrošače sa najbližim izvorom ovog energenta. U slučaju Evrope, to su Rusija, Alžir i Libija, i sve ove zemlje su već povezane gasovodima sa centralnom Evropom.

S obzirom na to da se gas preko gasovoda može slati samo na jednu destinaciju, i da su kupci po pravilu unapred definisani, to ostavlja znatno više prostora za pregovaranje i spuštanje cene, jer snabdevač jednako ne može da bira kupca, koliko i kupac snabdevača. U slučaju TNG, međutim, gas može da se pošalje bilo kome ko ima uvozni terminal, i prodavac po pravilu bira onog kupca koji može da ponudi najvišu cenu. Jedan dobar deo bogatih zapadnih zemalja snabdeva se preko TNG (dobrim delom i sa norveških i britanskih izvorišta u Severnom moru, ali takođe iz Katara i Nigerije), ali su njihove industrije dovoljno moćne da izađu na kraj sa većom cenom, odnosno potreba za energijom im je veća od potrebe da na energiji uštede. Istočnoevropske zemlje, koje iz godine u godinu moljakaju Rusiju da im smanji cenu gasa, ne bi nikada mogle sebi da priušte kupovinu TNG na otvorenom tržištu, budući da od jeftinog gasa najčešće zavise njihovi krhki budžeti i još krhkiji socijalni mir.

Sa druge strane, same SAD nisu postale svetska velesila tako što su sponzorisale nauštrb sopstvenih ekonomskih interesa socijalne politike svojih siromašnih političkih satelita (ako se sećate, tako je propao SSSR, i Rusi su iz toga takođe naučili vrednu lekciju). Iako američki gasni lobi pozdravlja ideju da se američke granice otvore za izvoz gasa, Kongres nije uveo zabranu izvoza iz čista mira. U interesu američkih zakonodavaca je da se obilje domaćeg gasa zadrži na domaćem tržištu, kako bi poljuljana i sve manje konkurentna američka industrija zadržala tu komparativnu prednost u odnosu na rastuće azijske ekonomije. Istovremeno, gasne kompanije imaju interes da gas prodaju što skuplje, i zato ih uslovi na američkom tržištu ne zadovoljavaju. Ali kada bi im se dozvolio slobodan izvoz, oni svakako ne bi pohitali da svoj gas šalju u Evropu, već pre svega u Japan, Kinu i Koreju, gde ga mogu prodati po neuporedivo višim cenama nego u bogatim evropskim zemljama. U tom kontekstu, govoriti o američkom snabdevanju gasom siromašnih zemalja poput Poljske, Hrvatske, Ukrajine, ili baltičkih republika potpuno je iluzorno.

Imajući to u vidu, američki analitičari sugerisali su da bi SAD mogle da podrže nove vlasti Ukrajine ne tako što bi im slale jeftin gas, već tako što bi im poslale instruktore, koji bi ih naučili kako da štede gas koji uvoze iz Rusije, i tako kompenzuju jedan deo svojih gubitaka. Naravno, da je Ukrajina u stanju da štedi na gasu, bila bi u stanju i da dovede svoju ekonomiju u red, i svakako danas ne bi bila na granici građanskog rata i privrednog kolapsa. Ali ova „ponuda“ američkih stručnjaka izuzetno lepo ilustruje koji su tačno dometi američke podrške novom režimu u Kijevu.

Nova realnost na evropskom gasnom tržištu

Na primeru priče o „uvozu američkog TNG“ jasno se pokazuje celi problem sa razmaženim i nesposobnim antiruskim režimima bivšeg istočnog bloka – Rusija je za njih uvek bila dežurni krivac za njihove sopstvene političke i ekonomske neuspehe, ali, promenivši gospodare, oni nikako nisu bili spremni i da promene svoje navike. Okrenuvši leđa Rusiji i brojnim ekonomskim privilegijama koje su od nje dobijali (što je delimično upropaštavalo samu rusku privredu), oni sada očekuju iste takve privilegije od svojih novih zapadnih gazda. Ali zemlje Zapada, a među njima pogotovo SAD, kao države sa dugom tradicijom ekonomskog liberalizma (koji je na evropskom istoku samo ideologija, ali je daleko od realne ekonomske prakse), jednostavno niti su spremne, niti raspolažu instrumentima da svojim kompanijama nalože da prave gubitke kako bi istočna Evropa mogla nastaviti da živi onako kako je živela pod Rusima. Istočna Evropa je Zapadu potrebna da bi Zapad na njoj zarađivao, a ne da bi na njoj pravio gubitke. Pri tome, zapadne zemlje nisu čak pokazale sklonost ka dugoročnim investicijama u razvoj svojih novih kolonija, već su se odmah bacile na maksimalnu eksploataciju njihovih resursa, preostale žive privrede i tržišta.

Kako bi onda Zapad realno mogao da poremeti ruski izvoz gasa u Evropu? Postoji nekoliko opcija, i sve su hipotetičke, i sve su na dugom štapu. Ekonomska logika u ovoj situaciji je kristalno jasna – potrebno je da centralna i istočna Evropa dobiju pristup lokalnim (ili regionalnim) izvorima gasa koji nisu ruski. Na tom planu postoji već nekoliko projekata, kao što je istraživanje novih nalazišta konvencionalnog gasa u Crnom moru (Rumunija i Bugarska) i istočnom Mediteranu (Grčka, Kipar, Izrael, Turska), izgradnja alternativnih puteva snabdevanja (gasovodi TAP i TANAP), odnosno pokušaj da se na teritoriji Evrope duplira američka „škriljčana revolucija“ (Britanija, Poljska, Rumunija, potencijalno i sama Ukrajina). U prvom slučaju još uvek nije jasno o kojim količinama energenata je reč (i da li se njihov transport do centralne Evrope isplati), u drugom je reč o održivom projektu koji nije u stanju da do Evrope dovede dovoljno velike količine gasa da bi napravio bitnu razliku, dok se treći suočava sa nizom problema, kao što su zabrana sporne tehnologije „hidrokrekinga“ u Francuskoj i Bugarskoj, odnosno protesti ekoloških organizacija u Britaniji i Rumuniji, preko korupcijskih skandala u Poljskoj, pa sve do ukazivanja analitičara da još uvek nije izvesno da su zalihe uljnih škriljaca u Evropi komercijalno upotrebljive.

Naravno, u celoj ovoj priči često se zaboravlja da Rusija u Evropi ne zarađuje samo na gasu, već pre svega na nafti, a cene nafte određuju se na osnovu kretanja na svetskom tržištu. Na taj način, pohlepa zapadnih kompanija koje podstiču nestabilnost globalne ekonomije i sponzorišu politička trvenja u zemljama bogatim naftom kako bi još više zarađivale od prodaje ovog energenta posredno nanosi štetu Zapadu jer istovremeno omogućava dodatni priliv novca Rusiji, koja ih opet obilato koristi da podigne svoju vlastitu ekonomiju. To je razlog zbog koga neki analitičari insistiraju na tome da SAD ni po koju cenu ne treba da ulaze u avanturu sa izvozom vlastitog gasa, već samo zadržavajući sopstveni gas na lokalu mogu učiniti svoju ekonomiju dovoljno konkurentnom da bi parirala Rusiji koja se ubrzano razvija. Istovremeno, Amerika bi trebalo da teži smirivanju situacije u zemljama-izvoznicama nafte, budući da bi se ozbiljan udarac ruskoj privredi mogao naneti u slučaju da cena sirove nafte značajno padne. Naravno, više je nego očigledno da, s obzirom na aktuelne efekte američke spoljne politike u Iraku, Libiji i Siriji, od tog scenarija nema ništa u doglednoj budućnosti.

Dakako, ne treba zaboraviti da Rusija u ovoj igri nikako nije pasivan igrač, kao i da ona anticipira sve ove zapadne korake sa kojima se u narednom periodu može suočiti. Ruske energetske kompanije u Evropi trenutno vrše agresivnu ekspanziju, koja uključuje povećavanje kapaciteta „Severnog toka“ i njegovo nastavljanje do Britanije, aktivni rad na izgradnji „Južnog toka“, ruski kredit od 10 milijardi evra za modernizovanje mađarske nuklearne elektrane „Pakš“, najavu sličnih projekata u Bugarskoj, kao i nedavnu kupovinu nemačke gasne kompanije „RWEDEA“ od strane ruskog oligarha Mihaila Fridmana. Ovakva energetska politika pokazuje da Rusi jačaju svoje prisustvo na energetskom tržištu Evrope i nastoje da čisto ekonomskim argumentima, uspostavljajući direktnu saradnju sa zapadnim kompanijama, zatvore usta onih evropskih birokrata koji bi bile spremni da deluju protiv Rusije, čak i na sopstvenu štetu. Na njihovu žalost, Rusija je postala znatno veštija od njih samih u igrama tržišta i profita, ponude i potražnje, i trenutno ih ubedljivo tuče njihovim sopstvenim oružjem.