Pošto smo prodati?

Tog avgustovskog jutra '95. godine probudio sam se u 6.00. Supruga koja se spremala za odlazak na posao skuvala mi je kafu i ostavila je na ormariću pored kreveta. Nedostajala je notorna cigareta, ali zbog odlaska u šumu tri meseca ranije prestao sam da pušim. Od tada je prošlo 15 godina, ali svakog jutra kada pijem kafu imam utisak da nešto nedostaje. Cigareta i Republika Srpska Krajina – kojih sam se te godine kao štetnih po zdravlje odrekao.

Posle pada Zapadne Slavonije početkom maja '95. iz debele pozadine prebačen sam u šumu nadomak Osijeka. Logika kojom sam se vodio u razmišljanju je bila ta, da pošto smo kao država izgubili deo teritorije koji je objektivno bio neodbranjiv bez odlučne podrške Vojske Republike Srpske – sada učvršćujemo položaje na mestu koje nameravamo da branimo i odbranimo.Mesecima smo prikupljali podatke o neprijatelju, izviđali njihove položaje i utvrđivali svoje.

Zbog prirode posla koji sam radio, polovinu vremena provodio sam u jedinici, a drugu polovinu u vozilu kojim sam se kretao po celoj teritoriji tadašnje Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema. Da se nešto važno dešava bilo je vidljivo iz upadljivog prisustva novih jedinica vojske i policije, do tada nepoznatih na tim prostorima, a sada odnekud dovedenih kao pojačanje Srpskoj Vojsci Krajine. Neke od ljudi koji su bili u sastavu tih jedinica poznavao sam od ranije sa raznih ratišta. Sa jednim od njih vezivalo me je drugarstvo iz vremena početka rata, kada smo kao dobrovoljci bili u istom odredu. Razišli smo se posle rasformiranja jedinice. On je otišao u Korpus specijalnih snaga VJ, a ja u Posebnu jedinicu policije RSK. Pošto nama „običnim smrtnicima“ niko nije davao informacije o mestu i ulozi tih pridošlica u našem borbenom rasporedu, naravno da sam pitao svog druga da mi „u poverenju“ kaže nešto. Odgovor me je ostavio bez teksta. “Brate, ne pitaj me ništa. Razlog zbog kog ti ništa ne smem reći nije pitanje službe, nego pitanje glave. Jedino ti mogu dati besplatan savet. Ne veruj nam ništa i gledaj svoja posla! A pošto znam koliko si radoznao bilo bi dobro da se sada napijemo i da se ne vidimo dok se rat ne završi.Živeli!“

Ti momci su ubrzo po celoj teritoriji postavili svoje punktove na kojima su kontrolisali promet ljudi i vozila.Prema pripadnicima oružanih snaga Krajine ponašali su se ne kao prema saborcima i kolegama, već kao prema civilima na okupiranom području. Pripadnici Jedinice za ATD (kasnije JSO) počeli su da na komandno mesto gde sam radio privode i saslušavaju neke ljude. Kasnije to se promenilo u smislu da su dobili neku zgradu koju su koristili kao pritvor, ali ljudi koje su nastavili da privode bili su isti-Srbi! I to Srbi koji su se bavili „biznisom“, uz Srbe dilere deviza i slične.Posle provedene „obrade“ ti Srbi su se vraćali na branik otadžbine, ali sada naoružani legitimacijama DB-a i ovlašćenjima DŽonija Ramba. Ranije, krajiška policija nije smela da ih dira jer se pretpostavljalo da se u svom poslu „tale“ sa nekim „budžovanom“.To se sada promenilo, sada se zna ko im je novi gazda, a sa njim se nije uputno igrati. Sve u svemu, oni „obavešteni“ su seirili jer konačno je došao neko da uvede red i pohapsi lopove. Mi, skeptici, zabrinuli smo se nad činjenicom da su se ti „lopovi“ ubrzo nalazili na slobodi još jači i uticajniji nego pre. Crv sumnje da neko nešto „trguje“ preko naših leđa počeo je da buši.

Znajući sve opisano, tog jutra popio sam kafu (bez cigarete) i otišao na KM da pokupim neke potrepštine za jedinicu u šumi pod Osijekom. Dok su vojnici, kao i ja povratnici sa „prenoćišta“ u „Pinca“ ubacivali stvari, krenuh da se promuvam po komandi, tačnije po kancelarijama referenata, penzionisanih i reaktiviranih zastavnika koji su tamo ostali jer im stare kosti nebi izdržale vlagu Nacionalnog parka prirode Kopački rit. Kada me ugledao, moj drugar (sada) pokojni zastavnik Lazić, obaveštajac, ispod pisaćeg stola izvadi litraču i pozva me da nazdravimo. Iznenađen,znajući da ne pije alkohol više od dvadeset godina, upitah ga šta slavimo? „Kaže,slavimo što ćemo im konačno ...bati majku, sad kad su napali Knin – sad su gotovi. Sa Banije „orkani“ tuku Zagreb, Karlovac gori, Zadar, Šibenik i Split su u skloništima. VJ je u pripravnosti da nas podrži ako ne budemo mogli sami da ih sredimo. „ Ostao sam bez teksta. Ko je napao Knin? Šta sam propustio? “Laziću, jel' bila uzbuna, što me niste obavestili?“ Kaže, “popij rakiju i idi u jedinicu, kod nas još nema dejstava, nismo hteli da te cimamo od kuće...“

Dok sam ložio „Pincgauer“ prema Osijeku primetih sam pojačane aktivnosti jedinica koje sam pominjao ranije. Patrolirali su na „prednjem kraju“ pod punom ratnom opremom, dok su Krajiški borci uobičajeno, provodili vreme kao da se ništa ne dešava. Mnogi od njih poput mene nisu ni znali da je počela operacija „Oluja“. Na p/k slušanje hrvatskih radio stanica je bilo zabranjeno, a istini za volju, nije bilo ni zainteresovanih za slušanje slavonskog tamburanja. Pošto sam konačno uzbunio svoju jedinicu i poslao patrolu ispred naših položaja, reših da odem do isturenog komandnog mesta gde se nalazila praktično cela komanda, nebih li nešto saznao. Dočekala me atmosfera kao kod zastavnika Lazića. Kad sam već tu, dadoše mi i otkucanu naredbu o dizanju stepena borbene gotovosti.

Da ne dužim, vratio sam se u jedinicu i sa vojskom ostao sledeća 24 sata slušajući tranzistor, jer bolji izvor informacija nismo imali. Patrole onih našminkanih i namrgođenih „specijalaca“ prolazile su u intervalima od 2-3 sata. Vođa jedne od njih bio je moj drug sa početka priče, jedino što sam ga ovaj put teško prepoznao, budući da je po licu bio našminkan kamuflažnom bojom. Za one koji ne znaju, ta boja se koristi da bledilo lica nebi demaskiralo izviđača ili diverzanta u pozadini neprijatelja. Kada se šminkaš na „svojoj“ teritoriji, to činiš iz istog razloga iz kog to čine pljačkaši banaka ili benzinskih pumpi.

Pošto smo se ipak nekako prepoznali, upitah ga šta ima novo. Odgovor je bio, citiram: da „ni slučajno ne otvaramo vatru prema Osijeku,jer ćemo biti uhapšeni zbog nediscipline“, ali to se na mene ionako ne odnosi jer u jedinici nemam minobacače koji mogu dobaciti. Nisam mogao da verujem. Dok Knin i Krajina gore, oni koji su došli da nam daju podršku brinu se da neko Osijeku nebi razbio neki prozor?!

Ponovo odoh do IKM. Rekoše mi da ne prilazim komandantu jer grize. Upravo je psovao mater komandantu korpusa. U dvorište vile gde je bilo IKM uz škripu guma ulete kombi na brzinu ofarban u maskirne boje, inače vozilo koje je za svoje potrebe od nekog „biznismena i patriote“ zaplenila ATD. Dvojica u crnim kombinezonima iz njega izvukoše dvojicu cigana u uniformama SVK i ražanj sa nataknutim prasetom?! Jedan od „antidiverzanata“ ode u kuću, i ubrzo se vrati sa svojim šefom, Crnogorcem u „najk“ trenerci.Mi okupljeni na distanci uspeli smo da čujemo fragmente „raporta“ gde je onaj izveštavao „peku prase i slave što Knin pada“ Onaj u trenerci ćutke priđe ražnju, uze ga i onim prasetom zviznu ciganina koji pade kao snop. Drugog koji se sagao udari preko leđa i ražanj puče,a prase odlete desetak metara dalje, uz urlik: “Vodite ih u podrum!“ U to iz dela kuće za tu priliku pretvorenog u Operativni centar izađe moj komandant, takođe sada pokojni pukovnik Stojan Mladenović. Znajući ga očekivao sam da će se pridružiti svom „kolegi“ iz ATD. Drago mi je što sam se prevario u proceni tog čoveka. Prišao je i upitao o čemu se radi. „Pukovnik“ iz ATD mu je nešto u pola glasa objašnjavao dok su druga dvojica „specijalaca“ sa zemlje dizali ošamućene cigane. Pukovnik Mladenović se izdera na njih: “Ne dirajte moje vojnike!“ Zatim se okrete svom „kolegi“ i isto tako u pola glasa nešto mu reče uz simptomatično mahanje kažiprstom, na šta ovaj odgovori: „Dobro, videćemo, niste vi ovde Bog i batina.“ Tim postupkom, pukovnik Mladenović koga do tada nisam bogzna kako uvažavao „kupio“ me za sva vremena. Nažalost za kratko. Poginuo je na Savindan sledeće godine kada je džip u kome se vozio naišao na minu.

Te večeri na Dnevniku HRT videli smo ono u šta nismo hteli da verujemo. Franjo Tuđman diže „šahovnicu“ na Kninskoj tvrđavi. Mi ni metak nismo ispalili na Osijek. Specijalci i „specijalci“ koji su nam došli u pomoć, bili su vrlo zadovoljni našim ponašanjem. Verujem da se ni kod Hrvata nismo obrukali. Na dan potpisivanja Dejtonskog sporazuma, videvši da ni Republika Srpska nema snage da se odupre tuđem diktatu napisao sam zahtev za demobilizaciju koji je pozitivno rešen mesec dana kasnije.

Deset dana pred smrt pukovnik Mladenović je pred mojim očima pozvao jednog lokalnog moćnika i praktično mu naredio da u radni odnos primi kako je rekao „Poslednjeg Mohikanca, njegovog komandira dok je bio u rezervi, st. vod. Pavkova. Svejedno, godinu dana kasnije Slavonija, Baranja i Zapadni Srem su po dogovoru iz Erduta koji je sa srpske strane potpisao bivši trgovac lubenicama drug Mrgud, a sa hrvatske američki general Klajn, “vraćene u državno-pravni sustav Republike Hrvatske“. Nastala je masovna seoba Srba sa tih prostora. Oni koji su „se snalazili“ mnogo ranije su svili nova „vekovna“ ognjišta, a oni drugi, koji su verovali propagandi RSK su budzašto svoje kuće prodavali Agenciji za promet nekretninama koju je osnovala Hrvatska Vlada kako bi dovršila etničko čišćenje. Za taj novac kupovali su kuće od naboja u severnom Banatu, pa postali ponosni nosioci prognaničkih legitimacija i nadničari kod lokalnih paora.

Ovaj tekst nije nikakva analiza, već sećanje iz prve ruke. Ne nudim komentar ni rešenje iz prostog razloga jer ih nemam. Ko su i odakle su ljudi koji su nam pomagali da odbranimo Krajinu, ko ih je i sa kojim naređenjima poslao – mislio sam da znam, ali ne znam.

Moguće da neko od čitalaca zna...

Pa-izvol'te...