Размишљања о Иницијативи за спас Србије НСПМ (1)

Нова српска политичка мисао је још пред Васкрс ове године пред јавност ставила своју Иницијативу за спас Србије. Много људи је коментарисало – углавном позитивно, али некако су у фокус јавности ушле друге „важније“ теме као: Ко ће с ким у Владу, к'о сад – СНС и ДС имају различиту политику... Па је јако битно хоће ли Србијом владати Тома, Борис или овај најновији Торис – мутант са интернета кога су конструисали на vukajlija.com.

Али, ко год да узјаше на народну грбачу ускоро ће бити одуван олујом коју ће изазвати криза... Значи – опет ћемо морати да се вратимо Иницијативи као плану за повратак себи. Ово су нека лична размишљања тачку по тачку, па нервозне читаоце унапред упозоравам да има доста тога написано; али крива је криза која је велика па о њој мора много да се пише... Дакле -

1. да се о најважнијим државним питањима од значаја за све грађане одлучује непосредно демократски, а не унутар уских интересних и олигархијских група;

Прво што треба урадити је промена изборног система – из пропорционалног у већински са онолико изборних јединица колико Скупштина буде бројала посланика. Тако ће сваки посланик заступати већину грађана своје изборне јединице, без обзира на то која странка га је подржала на изборима. Нико нема ПРАВО на седење у Скупштини, то је част за коју се треба изборити на изборима.

2. што хитније расписивање референдума о приступању ЕУ и НАТО (са забраном поновног расписивања у року од 10 година) уз обавезу свих државних институција да се стриктно придржавају и раде на примени тих одлука какве год оне биле;

Сви важни државни послове морају бити отпочети плебисцитом који јесте скуп – али је у сваком случају јефтинији од примера како се данас води политика. Када мали део друштва који има новац и моћ подржава Владу и њен начин прикупљања инвестиција, док се већина грађана противи свесна да је „дуг зао друг“ – али нема механизме којима би присилила режим да уважава њене ставове и потребе.

3. уношење у кривични закон казнених одредби против пропагирања сецесионизма, распарчавања, издаје или окупације земље, као и о вређању достојанства земље и националне части;

Нажалост, оно што се у нормалним друштвима подразумева – патриотизам и брига за националне интересе - код нас мора постати поглавље Кривичног законика да би се плаћени или поремећени појединци обуздали у свом антидржавном раду.

Када америчка сељачина тзв. „ред нек“ одлази у Авганистан, и новинару који му на аеродрому узима изјаву понавља тешком муком научену мантру о „ угроженим националним интересима и америчком начину живота...“ које он ето мора ићи да брани, десетине хиљада километара од куће – то није ништа необично, него је подразумевајуће понашање припадника оружаних  снага.

Када насупрот томе припадник оружаних снага Србије од агресије НАТО брани свој кућни праг – излаже се опасности да га непријатељске агентуре противзаконито (за истраге у кривичном поступку надлежни су једино државни органи, никако НВО) прогоне и тужакају домаћим судовима, и кроз медије провлаче као „оптуженог ратног злочинца“.

На који начин држава мисли да мотивише било кога да извршава обавезу из Закона о одбрани,  ако су (одлуком србијанских државних органа)за храбре и одговорне проглашени  они који су '90-тих имали паметнијег посла од ратовања широм српских земаља,  а генералној сумњи да су ратни злочинци изложени људи који су се одазвали позиву државе? С тим у вези је и тачка „4“ Иницијативе.

4. одузимање националне фреквенције емитерима и новчано кажњавање медија за горе наведене врсте преступа;

5. увођење обавезног годишњег тестирања на дрогу за министре, посланике и одборнике, као и за све јавне службенике (укључујући и просветне и здравствене раднике);

Врло користан предлог; ако се изборимо да он добије снагу закона, најмању корист коју можемо извући је то да ћемо коначно знати јесу ли наши политичари само похлепни лудаци, или ово што раде – раде под дејством психоактивних супстанци.

6. обавеза НВО, медија и других организација, регистрованих у Србији, да свако финансирање из иностранства посебно назначе на сајту, у емисијама или у штампаном издању, са навођењем износа и називом финансијера;

Жалосно је да овакав предлог уопште мора да буде предмет једне овакве Иницијативе; али грађани имају право да знају шта неког „угледног“ борца или боркињу за све и свашта осим за национални интерес, мотивише да ради то што ради.

Грађани су сити доцирања са било које стране; држава је дужна да створи услове како би сваки појединац сам могао да дође у посед информација о свакоме ко учествује у јавном животу и утиче на формирање јавног мнења.

7. стриктни реципроцитет у економским и политичким односима са земљама у окружењу у којима постоји неравноправан и непријатељски третман српске робе и капитала, као што је случај у Хрватској и Словенији;

Политика у начелу не би требала да се меша у односе на тржишту роба и услуга... Међутим, када државе о којима је реч своје целокупне економске, дипломатске и интелектуалне капацитете ангажују на плану продора на српска тржишта, не бирајући средства, лажући и подмићујући кога год треба –нова српска политика мора имати спреман одговор на понижавајући третман српских потенцијалних инвеститора у тим земљама. Чини ми се да је принцип реципроцитета (како ти мени – тако ја теби) свима довољно разумљив, једноставан и ефикасан.

8. смањење броја посланика и поделу Србије на 150 изборних јединица, у којима се бира посланик са именом и презименом, као представник грађана, а не странака; примену истог принципа и на одборнике у скупштинама општина; могућност смене посланика и пре истека мандата;

Поздрављам свако смањење броја запослених у ванпривредном сектору, па тако и смањење броја посланика Народне скупштине. Али ако се истовремено са смањењем броја посланика не приступи и промени изборног система (онако како се предлаже у тачки „8“) – џаба кречимо... Уколико остане пропорционални изборни систем, довољно је да Скупштина броји 15-16 представника странака (најбоље страначких лидера); „посланици“ свеједно гласају онако како им шефови нареде – па ко велим – да ушпарамо још који динар, уместо да плаћамо булументу страначких климоглаваца.

9. укидање обавезних, бесмислених и понижавајућих „женских квота“ у свим телима и институцијама, или, пак, увођење сличних обавезних квота и за друге категорије;

Нова српска политика ће неизоставно морати да се суочи и са тзв. „женским цивилним друштвом“.  Крајње је време да се отворено проговори о злоупотребама којима тзв. „женске НВО“  прибегавају не би ли за своје челнице оствариле зараду и привилегије које им ни по ком основу не припадају.

Причу бих проширио на тзв. „позитивну дискриминацију“ уопште,  која је неопевана глупост измишљена и уграђена у клијентска друштва од стране кредитора – који имају потребу да жртве (дужнике) држе у што већој збрци и хаосу.

У земљи у којој половина радно способних, здравих и квалификованих мушкараца нема посао, администрација одобрава пројекте за запошљавање особа са посебним потребама, самохраних мајки, мањина, пензионера... Где пензионисани официри у напону снаге одузимају хлеб незапосленима који би могли да раде на пословима обезбеђења објеката, али се газдама више исплати да ангажују војног пензионера; има своје лично наоружање, солидну пензију (па му је утуцавање времена примарније него зарада), а као шлаг на торту – не мораш ни да уплаћујеш обавезе за њега, јер их плаћа МО...

Због тог поремећеног стања које води у катастрофу, потребно је усвојити принцип да је приоритет запошљавање најспособнијих и најквалификованијих, без обзира на пол, расу, вероисповест, политичку или сексуалну оријентацију. Оно о чему скоро нико не говори је чињеница да жене доминирају у просвети, здравству, дечијој заштити, правосуђу, док полако преузимају примат и у органима државне управе и локалним самоуправама. Посланици и одборници јесу већином мушкарци, али је особље у администрацији које им даје „логистичку подршку“ углавном женског пола...

Такозване женске квоте, осим што би за сваку нормалну особу женског пола требале да буду увредљиве и понижавајуће (фаворизују оно против чега се женске организације наводно боре), дубоко су неморалне и воде у конфронтацију са мушкарцима који се бране онако како знају и умеју – најчешће погрешно.

Природни поредак би требао да изгледа тако да се држава труди да на сваки начин сачува радна места мушкараца који би од своје зараде издржавали породицу, уплаћивали у фондове, помагали суграђанима са посебним потребама, обезбеђивали социјална давања за незбринуту децу, самохране родитеље, пензије... Наравно, овде не мислим да школоване жене треба да се одрекну каријере; али побогу – којој жени је смисао живота да се запосли као аутолимар у Фијату?!

Форсирање запошљавања жена је превара. Послодавци јако воле да уместо дрчних, често агресивних мушкараца спремних да се боре за своја права (пример шпанских рудара је најсвежији и најочигледнији), мушкараца који умеју да попију па им се откачи песница од које бараби што не да плату – уши отпадају, којима можда падне на памет да се удруже у неки прави синдикат – имају запослене жене... Где год је то могуће. Јер жене су по својој природи одговорније према породици... Више брину о трошковима, више се труде да задовоље све око себе него што је то случај са мужјацима, спремне су да (због породице, дај шта даш) раде за мање новца и без слободних дана само да задрже радно место... За то време, њихови мушкарци који су постали технолошки вишкови или никад нису ни радили, на себе преузимају послове који им се не чине природним: спремање деце у школу, одласци на родитељске састанке, спремање по кући... Они то наравно никад неће умети да ураде као супруга, која по доласку са фрустрирајућег посла остатак „слободног“ времена троши на поправљање онога што је „трапава мушкарчина забрљала“ – што је додатно фрустрира и инспирише да се „истресе“, али не тамо где треба (испред Скупштине на пример) већ тамо где може – на чланове породице и оне који е воле... У односима какви су данас вољом кредитора и трудом заступника њиховог интереса овде успостављени – сви су незадовољни и сви губе. Мушкарци су незадовољни својим статусом, пошто су вољом криминалаца и уз подршку државе постали осиромашени лузери... Жене су још незадовољније, јер им је данас поред бриге за кућу („огледало жене“) наметнута и брига за егзистенцију уопште, пошто је све више породица где жена једина има стални посао (који јој додуше зависи једино од добре воље послодавца)... Због свега тога – тема која се намеће у овој тачки је озбиљнија него што изгледа, и није стављена у Иницијативу да би бола очи феминисткињама и другим „боркињама“ опште праксе, већ да би се покренула расправа на тему: Како и куда даље?

(Наставак следи...)