Политички живот | |||
Демократија као иронија, или јуриш на јавна предузећа |
субота, 05. јануар 2013. | |
У Скупштини Србије управо је усвојен нови Закон о јавним предузећима. Оно што је новост у односу на стари закон, то је да од сада страначки политбирои неће више директно, на основу којекаквих предизборних споразума постављати директоре, већ ће се у духу закона – за свако руководеће место у ЈП расписати конкурс. Наравно, неће се променити ништа, али народ (онај који уопште зна да је до промена закона дошло) је добио нову тему за разглабање на кафанским “панелима”… Док се у позадини одвијају много озбиљнији и штетнији процеси, али о томе ћемо други пут. Као што рекох, до ступања на снагу новог закона, руководиоци јавних предузећа и установа којима управља држава постављани су на основу разних предизборних споразума странака које учествују на изборима. Због тога су директори (нарочито) ЈП на све транспарентне и оне друге начине помагали својим добротворима, онима који су их поставили на руководећа места… Уступање службених возила, спонзорисање “дешавања” која организује странка – само су врх леденог брега, тј. оно што је очигледно; али и то је довољно да бисмо се запитали шта то с нама не ваља? Одакле било коме право да новцем свих грађана који финансирају одређено ЈП, плаћа страначке крканлуке и турнеје јагњећих бригада у предизборним кампањама?! Али све то на страну, оно што је најгоре у целој конструкцији србијанске “демократије” је пристајање већине бирача на сопствени понижавајући статус када је реч о запошљавању и правима из радног односа. Нови Закон о јавним предузећима у том домену не мења ништа. Као што је познато, једино што у Србији заправо ради је тзв. “јавни сектор” и одређене приватне компаније – углавном власништво зна се кога – људи блиских центрима политичке моћи. Због тога, младим људима који тек што су завршили школе, смисао живота је уваљивање на “државне јасле”… Није лоше ни у јаким приватним компанијама, али питање је докле ће оне бити јаке; као што видимо, вољом неког центра моћи у Србији преко ноћи, од угледног стуба друштва можете постати “осумњичени” на кога се истреса свака шуша. Али, до радног места у јавном предузећу или у “државној служби” није лако доћи… За то постоје разрађени механизми који на један или други начин функционишу деценијама и то није измишљотина новог доба; сада је то само огољено до сржи. Запошљавање на државним јаслама најлакше иде преко родбинских веза; из неког разлога, уобичајено је размишљање да радник или службеник у на пример – Телекому “има право” да у исту фирму “угура” бар једног члана породице или ближе родбине. Најчешће објашњење је да је дотични “градио фирму”, па стога има већа “права” у односу на свет који са Телекомом има везу само кад плаћа рачуне. Притом, некако се увек заборави чињеница да је дотични за сво то време “изградње фирме” уредно примао (углавном) сигурну плату, свих дванаест а често и тринаесту, регрес, разне додатке који обичним смртницима не припадају, итд. Колико људи у земљи уопште зна да постоје школе за ТТ монтере и електромонтере у којима се углавном школују деца радника тих јавних предузећа, да се на ЕТФ-у студирају телекомуникације а да се одатле у Телекому и ЕПС-у запосле сви који дипломирају, тачније – они који не оду у иностранство? Што није лоше – напротив, лоше је то што је реч углавном о деци људи који већ раде у таквим фирмама, која доласком у фирму аутоматски наслеђују “права” оних који су их довели… Како дакле, неко ко нема тату, маму или барем ујака у ЈП, здравству, просвети или МУП-у да се дочепа државне службе? Најлакше је учлањењем у “праву” политичку странку, неку која води рачун о чланству. Међутим, да би се неко запослио, није довољно само да има чланску карту… Неопходан је пожртвован рад на терену, од врата до врата, лепљење плаката често праћено физичким обрачунима са конкуренцијом, ношење транспарента на страначким скуповима, а када вам припадне част да се неком скупу и обратите – ви сте на врху света… Постајете “кадар” и виђени сте за неко лукративно место. Све ово омогућио је Закон о јавним предузећима који директору ЈП даје овлашћење да у радни однос на одређено време без конкурса и одговорности према било коме прими дословно кога пожели. Па је тако (некада) корисно овлашћење у последњих двадесет година постало заправо једини начин како се долази до радног места. Стасале су генерације које немају појма шта је то конкурс … Недавно је на Београдској хроници био клинац који на питање шта ће студирати и зашто, одговара да ће уписати медицину како би могао да се бави политиком?! Момак ће студирати нешто што га уопште не занима, битно му је да утуца време – а када испред имена и презимена допише “др” – сва врата му се лакше отварају. Ако неко мисли да је ово карикирање и спрдња – вара се… Сасвим је могуће да сутра на неком реномираном медицинском факултету ваше дете испитује проф. др Оливер Дулић – ортопед који у животу није загипсао прст, али је успео да постане председник Народне скупштине, министар, народни посланик, бизнисмен а уз то је стигао да дипломира, магистрира и докторира. Него, да се вратимо на запошљавање грађана који чине већину бирачког тела… Институционализована корупција и непотизам владају државним сектором и јавним предузећима, и то није од јуче; једино, док се у овој земљи нешто производило, док је било посла за (скоро) све – такве појаве и нису нарочито боле очи… Знало се да је “то тако” и то се прихватало попут временске непогоде, против које се не вреди борити. Међутим, као што рекох на почетку – гладних уста је све више а радних места све мање… Да ли је у реду да о судбинама великог вроја људи одлучују страначки војници постављени за руководиоце? А примери њихове бахатости и самовоље су страшни и нормалном људском уму незамисливи, до границе невероватности. Знате ли да се у она стара времена, када се у југословенским болницама лечило пола несврстаног света, а на медицинским факултетима и ВМА школовали врхунски лекари средња медицинска школа није могла завршити ванредно? Јер се практичној настави будућих медицинских сестара посвећивала посебна пажња, пошто су оне то стручно особље које мора да води бригу о пацијентима, прати апарате у шок-собама, асистира у медицинским процедурама, администрира… Е драги читаоци, данас је то и те како могуће, не да је могуће – већ је постало правило. Што би се неко малтретирао у некој тешкој школи са 7-8 часова дневно, где стручне предмете предају лекари, где је обавезна пракса где ученице имају статус сличан ропском… Много је боље завршити неку другу четворогодишњу средњу школу, “дати” разлику испита, одрадити праксу на месту где нема много “цимања” и пронаћи везу да те запосли на одређено време; а кад се увалиш – све је на теби. Познат је податак да данас у србијанском здравственом систему недостаје 5600 медицинских сестара и техничара; неко би могао да помисли да у Србији нема незапослених медицинских сестара, али се вара. Има их и те како, али оне не могу да добију посао јер директори здравствених центара и домова здравља морају да испуњавају страначке квоте примајући у радни однос којекакве мајсторе, возаче, руковаоце грејања, носаче… Да се на појединим болничким одељењима чувају радна места за одређене девојчице које још увек иду у школу? Да постоје села у Бачкој где је комплетна мушка популација запослена у МУП-у или су пензионери МУП-а, док нико “са стране” у ту државну институцију не може ни да присмрди, барем не тамо где ови “земљаци” врше безбедносне провере? И тако даље… Да би се ово стање превазишло и запошљавање довело у ред, потребно је изменити постојеће прописе и увести обавезно расписивање конкурса на сва радна места у јавном сектору. Приватни предузетник има право да по свом нахођењу запошљава кога хоће; компанија је његово власништво и он има суверено право да је (уз поштовање одредби колективног уговора које штите права запослених) води на начин за који сматра да је најбољи. Како ће он запошљавати своје раднике његова је и њихова ствар. Али директор јавног предузећа је само службеник који је тренутно на тој функцији и он нема право да било чије интересе ставља испред интереса предузећа којим руководи; а интерес предузећа је да у њему раде најбољи, најстручнији и највреднији. Да би се такви пронашли, неопходно је врата јавних предузећа и државних установа отворити свима... |