Ceca i stanje nacije

Kako vreme prolazi, to više dolazi do izražaja inherentna sklonost srpske javnosti prema unutrašnjem konfliktu, praćena zabrinjavajućim gubitkom strpljenja, razumevanja i trpeljivosti prema političkim, kulturološkim i uopšte vrednosnim stavovima one druge strane političkog spektra. Koliko samo jeda, zakrvljenosti i elementarne netolerancije ima u raspravama o „starim temama“ i „ranama prošlosti“, podsetilo nas tokom proteklih meseci pomalo bizarno i nerazumljivo, a svakako prilično retrogradno interesovanje naprednih i prozapadnih (čitaj svih)medija u Srbiji za lik i delo Svetlane Ražnatović, ikone balkanskog „turbo-folk pokreta“, „primadone novokomponovanih narodnjaka“ i naravno, kontroverzne Arkanove udovice.

Sladostrašće i agresija sa kojom su ovi mediji pratili privođenje, saslušanje i suđenje po mnogima najpopularnijoj folk pevačici Balkana, opšta histerija i sablažnjavanje nad „skandaloznom nagodbom“ koju su sud i Ministarstvo pravde sklopili sa Ražnatovićevom (a koja je preslikana sa svih ostalih trulih kompromisa  koje su vlasti ove zemlje za proteklih deset godina sklapali sa pripadnicima „ekstrprofiterske elite“ i mafije), te najzad opšti delirijum koji je usledio nakon što se „osuđeni kriminalac“ pojavila na prijemu u Ruskoj ambasadi „zajedno sa državnom i društvenom elitom“, samo svedoče o tome koliko je naša zemlja duboko zastranila u unutrašnje sukobe, i u kojoj meri je na ratnoj nozi sama sa sobom.

Naravno, nije zgoreg imati na umu i kontekst – za evroreformske evropejce i radikalne lustratore, Ražnatovićeva je „simbol prošlosti“, fizičko i simboličko otelotvorenje njima toliko omražene „Prve Srbije“, Srbije „primitivaca“, „nazadnjaka“ i „genocidnih balkanskih koljača“, i oni nisu propuštali priliku da se sa njenom „zaostavštinom“ krajnje neposredno i ne birajući sredstva razračunaju. U bolesno kriminalizovanoj Srbiji, Ceca je u više navrata proglašavana za „neprijatelja broj jedan“ reda, poretka i svetle budućnosti države i naroda, da bi se svaki od krstaških pohoda protiv nje po pravilu završavao tragikomično po tu istu državu, uz potmuli podsmeh tog istog naroda.

Na planu evropske „kulturne revolucije“, u više navrata pokušavala se izvršiti „kulturološka lobotomija“ onog „balkanskog elementa“ u Srbiji (i regionu), kako bi narod i građani sa gnušanjem odbacili „tu prostačku muziku“, bezuspešno. Štaviše, sa padom sankcija, Cecina popularnost samo je rasla, a u više navrata ju je dokazala punivši stadione u zemlji i regionu. Poraženi „kultur-revolucionari“ iz očajanja su pristupili čak i otvorenom paktu sa Đavolom, uloživši ogromne medijske napore na „rebrendingu“ drugih „kafanskih pevaljki“, poput Jelene Karleuše i Seke Aleksić, do laskavih statusa „pop diva“, „gej ikona“ i sličnih pomodnih zvanja, ali ništa od toga nije moglo pomutiti slavu „prve dame srpskog folka“. Njeni koncerti su i dalje pandan gostovanjima svetskih imena u Beogradu, njene pesme i dalje „prva i po Srbija“ uči napamet, a njeno, za uslove srpske „estrade“ suzdržano i dostojanstveno držanje kupuje joj simpatije svih generacija pola zemlje. I mržnju druge polovine.

Kakvu je onda poslasticu predstavljalo njeno pojavljivanje u gostima kod Aleksandra Konuzina, i to u osvit Strateške vojne konferencije NATO, događaja koji su naši drugosrbijanski i „Evropa-ili-smrt“ aktivisti dočekali kao „dašak svežeg vazduha“ u sve depresivnijem javnom životu Srbije. Kakva slatka prilika – u trenutku dok su se u Beogradu palile zastave NATO, a prestonica blindiranim kamionima i do zuba naoružanim kordonima građanske i vojne policije, te Žandarmerije, živo podsećala na zlatna vremena policijske države Broza i Miloševića, naši „vodeći mediji“, uključujući i dva najuglednija nedeljnika, za događaj nedelje proglasili su „skandal u Ruskoj ambasadi“.

„Vreme“ je tako je rutinski iskoristilo priliku da pod svetlom zapadne NATO-zvezde diskretno oblati „glavnu konkurenciju“ (sa naslovne strane!), „NIN“ je svoj uvodnik stavio na raspolaganje antiruskoj tiradi, koja se može porediti samo sa jekom borbe protiv Informbiroa i pustim snovima Čedomira Jovanovića. I dok je „Vreme“ skrenulo pažnju na „šamar“ koji je „ruski saveznik“ udario državnom vrhu Srbije, Nebojša Spaić iz „NIN“ naglas zajaukao zbog „bahate“ ruske „imperijalističke prepotencije“, koja je u lice „bedne i slabe političke elite“ pružila otvorenu podršku „kriminalu i kulturološkom neukusu“. Škandal, škandal!

A šta je u stvari, bilo skandalozno? Da neće biti to što je „politički vrh“ morao da crveni, zato što se u njihovom prisustvu našla ekstraprofiterka, žena bivšeg šefa mafije, koja je priznala da je učestvovala u mutnim radnjama? Teško, aktuelni (a ne bivši) šefovi mafije i ekstraprofiteri njihovi su porodični prijatelji, sponzori i simpatizeri, a ako ih nije sramota da sednu za sto sa ljudima koji su Srbiju uzorali kasetnim bombama i pođubrili osiromašenim uranijumom, dok u ovom trenutku vandalizuju jednu od najodmerenijih i najpristojnijih afričkih zemalja, onda ih Ceca ne može posramiti. Da nije to sramota za rusko diplomatsko predstavništvo? Ako mogu da podnesu prisustvo Čede Jovanovića, još jednog druga kriminalaca kome su, takođe po sopstvenom priznanju, „ruke prljave“, zašto bi za njih problem pravila Ceca? Ona je, ipak, omiljenija u Srbiji od celog tog odnarođenog „državnog vrha“ i samoproklamovane „društvene elite“, i njeno prisustvo Konuzinu može u narodu da donese samo simpatije onih koji u Srbiji inače Rusiju vole, i mržnju onih koji Rusiju inače ne podnose.

Upravo to je razlog što je „skandalozna nagodba sa Cecom“ podjednako tragikomična, kao i Konuzinov „diplomatski skandal“. Jednostavno, ima ova zemlja kudikamo veće kriminalce i sramotnije goste od Cece, koji pri tome, niti su simpatični, niti omiljeni, niti im od naroda iko želi dobro(došlicu). Pa opet su tu, i ne mrdaju se nigde. Niti ih ko zove pred sud, niti mediji zbog njih prozivaju javnost. A nekima od njih su otvorena vrata po ovu zemlju kudikamo važnijih institucija od Ruske ambasade.