Kaligulin konj i vagon koji iskače

I dobro, šta nam saopštava najglasniji NATO vojvoda i ostareli bosanski gerilac, prosavljeni borac za demokratiju i ljudska prava, pionir „slobodnog tržišta“ u BiH i šampion „otvorenih granica“ u bivšoj SRJ? Izgubivši sledbenike spremne da u njegovo ime oružjem ratuju „za krst časni i slobodu zlatnu“, osedeli Vuk je krst zamenio za NATO zvezdu, a slobodu je žrtvovao za novostečeni „osećaj za realnost“, na koju nas tako često podseća, u glas sa „nekolikim“ ambasadorima zapadnih zemalja, jednom liberalističkom partijom (čiji „simpatizeri“ preferiraju za nijansu drugačiji oblik „liberalizacije tržišta“ od Vukovih) i malom vojskom NVO auxilia. Ta „realnost“ se uglavnom svodi na podsećanje da je „Milošević svojom ratnom politikom izgubio Krajinu, Bosnu i Kosovo“ (u čemu SPO ni na koji način nije učestvovao), uz poneko otkrovenje, poput onog da je najveća prepreka srpskom napretku i prostom opstanku – srpski Ustav, koji nam visi kao kamen oko vrata i bez koga nam nema puta u EU (niti u NATO). Vickasti Vuk nas je podsetio pre par nedelja da je „Kosovo Srbija koliko je i Kaligulin konj bio senator“,[1] a o minulom Vidovdanu, u retkom napadu genijalnosti, izjavio je da će nas Srbe satrati bela kuga ako se ne opredelimo za NATO, uvevši u demografiju potpuno novi pojam „natOliteta“, računajući valjda da je lenim srpskim mladićima potrebna jedna dobra kaznena ekspedicija u Avganistan kako bi im proradila želja za životom i potomstvom.[2] U poslednjem intervjuu za „NIN“, upitan zašto njegova stranka podržava vladu koja toliko greši u svojoj politici i bezmalo vodi Srbiju u propast, Drašković je lakonski odgovorio da je „SPO vagon, a ne lokomotiva vlade“.

Svakako razumem poziciju srpskih građana i „patriotskih snaga“ (sa i bez navodnika) koji su do te mere rezignirani Draškovićevim povampirenjem na političkoj sceni Srbije, da smatraju da je njegovo pojavljivanje najbolje ignorisati, ne dajući mu na taj način dopunski publicitet. Oštricu svoje kritike oni usmeravaju na DS i Tadića. S jedne strane, to je i logično zato što je svakako njihova odgovornost što se Draškovićev teturavi vagon uopšte nalazi u vladinoj kompoziciji. Ali nije baš najpametnije dopustiti da Vukov lik i delo dobiju nezasluženu amnestiju i legitimaciju. Zar ne bi trebalo nedvosmisleno da objavimo koja vrsta političkog delovanja u Srbiji predstavlja otvoreni bezobrazluk i nipodaštavanje naroda i države? Zar ne bi trebalo da jasno stavimo na znanje da smo određene politike spremni da kritikujemo i osporavamo, dok za neke uopšte ne bi smelo da bude mesta u zemlji Srbiji, kao što ne bi bilo u bilo kojoj uređenoj i odgovornoj državi?

Ako je nečiji imperatorski dekret u Srbiji nekoga doveo na mesto koje mu ne pripada, onda je na vrhu liste predsednik SPO, čiji lik i ime krase naslovnu stranicu „NIN“-a umesto da čame u tmini političkog zaborava. Slobodno možemo reći da je Draškovićev evroatlantizam – patriotizam, taman toliko koliko je Kaligulin konj bio senator. Uostalom, konj poludelog rimskog imperatora pobeđivao je na igrama u rimskom Cirkusu i klicalo mu je daleko više građana Rima, nego što SPO danas ima birača.